Bosanci, Bošnjani, Bošnjaci bili su — Srbi

Hoće li nam Bakir, Benjamina, Bisera i drugi B[…]B objasniti do kojih se granica smatra pristojnim laganje o istoriji Bosne? I za kad su planirali da tamo istrebe Hrvate — kao što su u „BH-Fed“ već istrebili Srbe

Novi krojači bosanske istorije hoće da budu ono što su od Avde i Tunje o njoj čuli 27. sept. 1993, tj. da su svi stanovnici Bosne bili Bosanci, Bošnjani, Bošnjaci, ali bi da zabrane da se čuje i nešto mimo toga, tj. da su oni gorepomenuti svi bili — Srbi.

O čemu bi im se moglo doturiti mnogo potvrda, ali ćemo se mi ovde zadovoljiti tek dvema.

Prva. Nova pamet Bakir Efendije i ona stara Safvet-bega Bašagića (/od Trebinja do Brodskijeh vrata / nije bilo Srba ni Hrvata/) lome se na pismu „Nekoliko Herc. Muhamedanaca za sve ostale“ objavljenom u zadarskom Srpskom listu 1887: „U fratarskom vašem »Narod. Listu« od nekog vremena povela se riječ i o nama muhamedancima, kao tobožnjim Hrvatima. Odavno smo se nakanjivali, da vam jednu za uvijek rečemo, no oklijevali smo sve dotle, dok i vaši bezobrazluci nijesu granicu prekoračili. Sad, kad ste se pošteno i na svu mjeru nalagali, evo vam ovdje otvoreno kažemo, da je to pitanje suviše rano done­šeno, a kad ono potpuno sazrije, sve ćemo biti prije, samo Hrvati nikad ni dovi­jeka.“ Navodeći tvrdnje „mostarskih fratrova“ da su „mnogi muhamedanci sa lati­ni­ma zbog tobožnje Hrvatske misli zatvoreni bili“, u pismu se dalje na­gla­šava: „Na to vam prosto velimo: da vi to lažete a za lažce sve ćemo vas dotle dr­ža­ti, dokle god vi javno ne imenujete te muhamedance, pa da ih vidimo koliko ih je na broju, kakvi su po staležu i zanimanju i kakvog su vladanja“ jer „ona jedna muh. lisica, koja će hrvatom biti dotle dokle je biskup, fratri i neki činovnici parama obasipaju, neće biti predstavnikom hercegovačkijeh muhameda­naca, koji se na ljepak Martina Prnde, Marka Šešelja, fra Andre, fra Zupca i bi­skupa Buco­njića tamo lasno ne hvataju.“ Posebno je u tom sporu zanimljiv navod koji se „tiče tog novog vašeg hrvatskog imena, za koje se do okupacije ovđe nikad čulo nije“ i da „mi kao ni vi ne znamo ni odkud je ni kako je ono postalo, dočim smo za srpsko ime od uvijek znali i Hercegovce seljake ovako pozdravljali: dobro došo Srbu! kako si Srbu? što će i vama poznato biti. Vi ostajete među nama oni stari latini i ništa više, a vi možete razmetati se kako god hoćete. Na pošljetku znamo mi svoje poreklo koje većinom kao i vaše potiče od pravoslavnih praoca, a znamo i to, da je naš jezik čisto srpski. Hoće li vam ovo dosta biti? Ako ushtijete pripravni smo iako vakat nije da vam i uz druge možda srpskije gusle zagudimo“.

Ovo je pismo, pod naslovom Prva i pošljednja Hercegovačkijem Latinima, objavljeno u časopisu Srpski list, Zadar, Godina VIII, broj 7, 19 februara (2 Marta) 1887, str. 1.

Druga. Pravaške ideje koje su se, pod pritiscima Vatikana, počele zasnivati to­kom druge polovi­ne 19. veka, iako podržane austrijskom okupacijom 1878, zadugo u BiH nisu mog­le biti utemeljene i o tome svedoče neke proste istorijske činje­nice, a ovde se od njih može pomenuti samo pokoja. Kada je, recimo, zagrebački Vijenac 1890. pozvao „mostarske Hrvate” na „narodno slavlje u Makarsku”, jedan savreme­nik za­pi­saće da tamo niko ne zna za Hrvate (sem ako se ne misli na neku trojicu koje zovu „mlinarima”) i dodaje: „Đe će u Mo­star­u biti Hrvat, kad je Mostar glavni grad »Vojvodine sv. Save«, u kome su vaz­da živjeli čisti Srbi od tri vjere”. Na istoj liniji našao se u jed­nom trenutku i Franjo Rački koji je, prema navodima Pedra Rameta, „smjelo iz­javio da nema osnova za nacionalno izdvajanje Hrvata od Srba, jer oni ustvari i jesu Srbi. Po njegovom mišljenju samo ih rimski kato­licizam i želje Vatikana sprečavaju da se izjasne kao Sr­bi”, a fra Grgo Škarić iz Širokog Brijega čak je „pokušao da ubedi rimoka­toličku mladež u Bosni i Hercegovini da podrži pri­pajanje Srbiji”. Govoreći o Hercegovini, svom užem zavičaju, tvrdio je da „narod Ercegovački, vas to je narod Srbski, brez da ikakva drugoga u istome umje­šana ima: i to sami oni isti priznaju iz svoji običaja; iz svoga naričja, i iz pri­čanja od pamtivjeka svoji pradjedova” (u pismu Namesniš­tvu u Beogradu, 11. decembra 1869). Sve to o čemu govorimo potvrđuje i sam sara­jevski nadbiskup Josip Štadler žaleći se rezig­nirano na to da franjevci „da­nas više nisu ni­kak­vi Hrvati, svi oni sebe sma­tra­ju Srbima”. Zbog svega toga, tre­zveniji Hrvati priznavaće da ne znaju… „šta mi tražimo u Bosni, kad neće niko tamo za hrvatstvo ni da čuje… Pravoslavni su Srbi, muhamedanci neće ni da čuju za hr­vat­stvo, a katolici s malim izuzetkom ne znaju o hrvatstvu ni­šta”; s druge strane, „na celom svom pu­to­vanju kroz Bosnu 1857. Hiljferding nije na­i­šao na jednog jedinog čoveka koji bi pomenuo hrvatsko ime”, a to potvrđuju i drugi hr­vatski izvori priznanjem da je „pučan­stvo Bosne i Hercego­vine emi­nent­no srb­sko”.

I mogli bismo, uzgred, pripitati Bakira i sarajevsku gradonačelnicu Benjaminu: kad su rušili stare kuće „svoji pradjedova“, jesu li možda u njihovim potkrovljima naišli na kakve prašnjave ikone i koji su likovi na njima bili izobraženi?

Tako bismo se našli u prilici da saznamo šta su to njeni Karići nekad slavili? Kao što ćemo to saznati i za Tunjine Filipoviće? Ili koje su prezime Izetbegovići napustili zajedno sa krsnom slavom? I koliko su vekova bosanski franjevci „srbovali i pisali ćirilicom“ pre nego što su ih od toga odučili nemački biskupi Štrosmajer i Štadler?

Ili sve to treba zabraniti jednako kao i ono koje su sve slave „proslavljale u Kazanima“. Ili da je iz Sarajeva, „preko Pala“, prognato 157.000 Srba (a u BH-Federaciji ukupno ih ostalo još 40.000).

Verovatno zato da u Sarajevu ne bi imao ko svedočiti da impozantni Benjaminin Tvrtko Kotromanić ima u desnoj ruci srp — umesto pravoslavnog krsta.

Piše: Dragoljub Petrović