Srbi su narod koji voli jakog vođu. Oca nacije koji će rešavati svaki njihov problem. Kome će ukazivati na nepravde, je l’ te, pošto u svakom društvu, pa čak i najnaprednijem ima nečega što sreću kvari običnom smrtniku, da ne kažem radniku, seljaku i poštenoj inteligenciji!
Drugu Titu su podanici odlazili na noge, da se požale na zlo koje im se čini, da izmole nešto, prosto, da budu saslušani. I njima je njihov drug ponekad udovoljavao. Lično je primao voljeni narod. Sloba je nešto kasnije od maršala manje bio opterećen sudbinama pojedinaca. Više je brinuo o državničkim stvarima. O naciji, porodici, stranci, i, čini, se prohtevima svoje žene. Toliko joj je udovoljavao da je dopustio da mu žena formira stranku i da njena stranka bez izbora uđe u najvišu vlast. Da ima ministre, čak. U ono vreme pametni, a bez morala i stida, prvo bi se dodvorili drugarici Miri, a onda je sve bilo na dohvat ruke.
Ni sadašnji vođa se ne gadi poltrona i laskavaca. Naprotiv. Put do uspeha popločan je hvalospevima vođi, tapšanjem i cerekanjem na svaku vođinu genijalnu zamisao, klicanjem i podvriskivanjem. Što češće to činili, svetla budućnost je izvesnija. Laskavcu, naravno. Ni ambasadorsko mesto u Vašingtonu nije nedostižno. Svakako, sadašnji vođa ume da sasluša obespravljene, nezadovoljne, da lično primi podanike i da reši njihovu muku! Šta će narodu više od toga?
E, sada, to što obespravljeni, nemoćni, nejaki, svoju nadu polažu u jakog vođu, to je razumljivo. Kako će čovek bez para, uticaja, bez dobre zaleđine u vidu nekog moćnika uspeti da ostvari neko svoje pravo, da se leči u državnoj bolnici, da se zaposli prema svojoj kvalifikaciji i stručnosti, da dobije sudski spor protiv nekog kriminalca ili partijskog silnika? Nikako! Zato se takav nevoljnik i obraća lično najvišoj instanci. Maršalatu, to jest, za sada samo predsedniku. I predsednik, naravno, ne može da spava dok taj problem lično ne reši. Ni po babu, ni po stričevima. Već po pravdi Boga istinoga!
Tu se ogleda snaga autoriteta neprikosnovenog i nepogrešivog. Zato mu narod toliko veruje! Deo naroda, doduše. Ima nekih, valjda šačica nezadovoljnih, što osporavaju vođino znanje, stručnost, dobru volju, časne namere. Nema ih mnogo. Televizijske kamere to dokazuju. Odnosno snimci kamera koje snimaju te nezadovoljne što šetaju beogradskim, novosadskim, kragujevačkim, niškim i ulicama drugih gradova i glasno protestuju protiv sadašnje vlasti i samog predsednika koji tu vlast oličava.
Nećemo da brojimo kojih je više. Zadovoljnih ili onih drugih. Osvrnućemo se samo na one koji bespogovorno podržavaju vođu u svakom pogledu. Svakoga dana. Recimo, ministarka zdravlja u Vladi Srbije. Dokazano valjana i stručna žena u svojoj oblasti. Izuzetno uspešna i cenjena. Stoga je i bila nosilac liste napredne stranke za republičke izbore. Pošto je i njenom zaslugom naprednjačka lista osvojila vlast (ponovo), doktorka je dobila ministarsku fotelju!
Ambiciozna, i prema rečima mnogih koji je dobro poznaju, čestita žena, pokušala je da krupnim koracima reši brojne nagomilane probleme u zdravstvu. Poslala je neke večite, naciji dobro poznate „zdravstvene autoritete“ konačno u penziju. Mada su isti već godinama bili penzioneri. Ali, kada su svinjski grip, kovid i slične pošasti navalile na Srbiju, bez ovih stručnjaka se nije moglo. Kupovane su vakcine iz inostranstva i potom bačene u otpad, njihovom preporukom, plašili su narod kovidom, primali odlikovanja i pohvale, ponižavali kolege lekare koji su imali suprotno mišljenje… Ako je ministarka išta dobro uradila, onda je to u činjenici da se najzad društvo otreslo od ovih!
Htela je ministarka da zabrani pušenje u zatvorenom prostoru, no to teško ide. Mora da su mnogo jaki pobornici cigareta; proizvođači duvana, ugostitelji, sami zavisnici od nikotina, sve do države koja od duvana ubire dobre prihode. Nagovestila je ministarka da će zabraniti lekarima rad u privatnim ordinacijama ako već rade u državnim zdravstvenim ustanovama. Sasvim ispravno. Jer lekar u državnoj bolnici nema motiv da leči pacijente za platu ako već može da ih za mnogo veći novac leči u privatnoj ambulanti. Zato toliki redovi u bolnicama, lista čekanja za operacije, nedostatak toalet papira, peškira, ćebadi, bolnice ruinirane, lekari neljubazni, medicinske sestre nedodirljive.
Nažalost, sve je ostalo po starom. Verovatno je moćan lobi sprečio ministarkinu zamisao. Ovih dana ministarka je nagovestila mogućnost donošenja propisa kojim bi lekar opšte prakse mogao odobriti bolovanje radniku najviše u trajanju od dve nedelje. Do sada je mogao i dva meseca da pošalje nekoga na bolovanje. Posle dve nedelje o mogućnosti daljeg bolovanja odlučivala bi stručna lekarska komisija.
Sutradan, nakon ministarkinog predloga, lično se pojavio predsednik države pred tv kamerama (retko to čini) i rekao da će lekar opšte prakse moći da produži bolovanje radnicima do mesec dana! A onda je ministarka ponizno izjavila da se sastala s predsednikom i u razgovoru s njim shvatila da je mesec dana ispravnije rešenje za bolovanje od dve nedelje. Tako nekako rečeno. Bitna je suština!
I tu vidimo koliki autoritet uživa sadašnji vođa. Odlučuje u medicini. Gradi puteve, preko potrebne stadione, pregovara, uzima kredite, dovodi selektora fudbalske reprezentacije, dovodi strane investitore… Čovek za sve. Zato se ne treba čuditi što je većina pravnika, sudija, advokata, javnih tužilaca, ekonomista, prosvetnih radnika, akademika, vladika, novinara, intelektualaca, zadovoljna stanjem u društvu i potpuno odana vođi. Pošto se ne bune i ne protestuju. Znači da je sve potaman. Tu se vidi koliki autoritet vođa uživa u srpskom narodu. Doduše, taj autoritet je neprikosnoven samo do momenta dok je vođa na vlasti, odnosno dok je živ, kao u slučaju pominjanog maršala. Posle pada s vlasti ova elita društva će verovatno reći da nisu znali pravo stanje stvari ili da nisu smeli da dignu glas. Verovatnije bi bilo da sačuvaju stečene privilegije. Kao kod spominjane ministarke zdravlja. Neko drugi bi se možda i naljutio i podneo ostavku kada se već njen predlog istog momenta odbacuje. Međutim, izgleda da kod nas funkcioner neće dati ostavku pa makar ga ponižavali svaki dan. Ovde je ostavka ređa pojava čak i od Halejeve komete!
autor: Miodrag Tasić
“ Kolektivni zapad “ je mnoge izdresirao, kada pišu o bilo čemu, da obavezno „pljunu “ na Miloševića. On im je toliko zagorčao zivot,pomutio planove, skinuo maske sa njihovih poganih lica i još poganijih namjera, tako da ih cijeli svijet moze poznati.I nije dovoljno što su ga ubili, oni mu to ni mrtvome neće niti mogu oprostiti. Njihov krah i debakl u Ukrajini protiv Rusije, rezultat je toga što su Rusi dobro znali šta im se sprema, zahvaljujući Miloševiću. Znali su da je medjunarodno pravo, mrtvo slovo na papiru, da dogovori i potpisani ugovori ne vrijede ništa, da je l a z opasnija i ubojitija od vatrenig oruzija. Nije mogao ili mozda nije smio Miodrag Tasić da nešto napiše , a da ne pljune ili barem pljucne na Miloševića. Nije mu palo na pamet da spomene kako se u tim vremenima koje on spominje , ponašala opozicija – ona prozapadna. Nije spominjao Djindjića koji se zestoko zahtijevao nastavak bombardiranja sve dok Milošević njemu ili njima ne preda vlast. Nije spominjao ni nekadašnjeg najvećeg nacionalistu Vuka Draškovića, koji se pretvorio u smrdljivi izdajnički izmet kada se zapucalo…. i mnoge druge.
Sjetio se Mire Marković, koje se nije teško sjetiti, jer u patrijahalnom društvu kakvo je srpsko, ako ti se ne sviđa ono šta radi predsjednik države, a nemaš konkretnih optužbi, najjeftinije, a za primitivce i najefikasnije je reći “ mora da sluša ženu“ …. I sve to sada, opet, ponovno, kada Srbijom komanduju “pitomci petooktobarskog puča” ispunjavajući sve obaveze svojih zapadnih mentora , a rezultat toga …..??