-Kako izdržavaš? – pitam generelnog sekretara F.K.“Partizan” Žarka Zečevića, popularnog Zeku, uz espreso, jednog običnog beogradskog letnjeg podneva. Bio sam podstaknut svakodnevnim prozivkama i uvredama na njegov i račun njegove porodice od strane grupe navijača Partizana na najokrutniji i najvulgarniji način. Čak su mu organizovali i sprovod sa mrtvačkim sandukom, noseći ga sa njegovim imenom i krstom ulicama Beograda. Na preplanulom licu začudo ni traga zabrinutosti.
-Kad smo već kod sanduka, nasmeja se kiselo i pogleda negde u nebo. –Eto, ako je moj otac Slavko smogao snage da svojim, od četnika zaklanim roditeljima namešta glave u sanduku, ne bi li ih pristojno sahranio, zašto ja ne bih mogao da izdržim ovu halabuku. I to pogledaj od koga?
Dok govori, ne skida pogled sa fiksiranog parčeta neba između visokih zgrada u najprometnijoj beogradskoj Knez Mihailovoj ulici. Kao da želi da ga tata Slavko čuje i da bude ponosan na sina kao što je on na njega.
-Zamišljam oca dok je to radio i sve stoički izdržao. E, vidiš, to mi daje snagu, malo naglasi i pojača inače svoj staložen glas. Tu zaćutasmo malo.
…..
-Šut, šut… Odzvanja mu jutros u ušima, iako je prošlo već skoro četIri decenije od te utakmice sa italijanskim Skavolinijem. Hteo je Žarko Zečević da doda loptu Kići ili Praji, jer je bio podalje od koša ali… Saigrači, najbolji strelci su dobro čuvani, a ovi drugi kao da su se posakrivali po parketu novobeogradske hale. Vreme za napad ističe, a sa punih tribina se sad još jasnije čuje:
-Šut…Šut…Šut…
I danas kao da ga neko forsira. Šta god da uradi ili ne uradi, u konfliktu uprave na čijem je čelu sa navijačima Partizana, neće ispasti na dobro. Kao nekad u odlučujućim trenucima utakmice lopta je kod njega i svi očekuju njegov potez. Njegovu odluku. Zaustaviti im divljanje na stadionu ili zažmuriti po ko zna koji put, pitanje je na koje odgovor mora da da danas.
-Šut, šut, šut!!! Još jače i nestrpljivije se čuo zov sa tribina, na sekund pred kraj napada i on šutnu.
Prekor trenera i saigrača u svlačionici. Nezadovoljni navijači ispred hale. U jutarnjim novinama sve same osude i kritike. Ali, nedelju dana posle toga neočekivano su kao gosti pobedili Bugare sa 30 poena razlike i tako pretekli Italijane u grupi. U velikom slavlju sve se na mah zaboravilo. Promašaj u Beogradu sad nije bio nikome važan. Nikome osim njemu. Rana od prekora posle iznuđenog promašaja je ostala da sama polako zaceljuje. Prelomio je donevši odluku i jutros šetajući po svojoj kancelariji, kao nekad davno u Hali sportova.
Šutnuće tu veliku loptu u maleni koš, kroz koji ona ne može da prođe čak i da hoće. Preuzeće odgovornost bez obzira na posledice Zeka, koji nikad nije bio zec jer je sportista u duši. Jer neko mora…jer…
–Šutnuti ili suprostaviti se isto je, šapnu sam sebi, a pobeda će doći kasnije, ne sama po sebi, nego zato što prati hrabre neizbežno i nezaobilazno.
Ni karijera, ni posao i položaj nisu toliko važni koliko osećaj da radiš nešto ispravno. Znao je da sa tom odlukom silazi sa scene stameni Zeka, a vreme će već pokazati da je nekad i sam pokušaj, prvi korak ka trijumfu.
……..
Prođu godine. Mnoge i burne godine koje prave ozbiljne rane. Sakupi se ukupno njih 50 aktivnog delovanja u voljenom klubu. U toj jubilarnoj godini izdvoji se pobeda istrajnosti i dostojanstva. Pozvali su ga iz uprave fudbalskog kluba Partizan i iznenadili prigodnim poklonom i pažnjom. Za tren je zadrhtao, jer je samo čovek, a onda kada je među prisutnim na svečanosti video svoje potomke koje najviše voli, nesalomiva snaga mu se povratila. Talas ljubavi pomilovao je duboke ožiljke.
Nenad Simić – Tajka
