Jak miris dima štipa za oči i tera me da navučem majicu preko lica. Tišinu prekida teško, isprekidano disanje sedog visokog čoveka sa šalom preko usta. Ledeni vazduh struji od razbijenog prozora išaranog tamnim čađavim flekama i podiže prašinu gareži oko ugljenisanih vrata.
Zanemeli stojimo na komadima sagorelog nameštaja, prozorskog stakla, knjiga, stočića i odeće ispale iz ormana. U uglu sobe pocrneli dušek na krevetu na kome je ovaj čovek nekoliko sati ranije spavao.
12. je decembar 2018, podne. Čovek koji se bori za vazduh je bivši policajac, danas novinar portala Žig info iz Grocke Milan Jovanović. Malopre se vratio iz bolnice, nekoliko sati posle podmetnutog požara, koji je njega i njegovu ženu Jelu Deljanin prethodne noći umalo ubio.
Ta slika mi je stalno pred očima, taj plamen, vatra, dim, taj smrad. Još uvek se oseća taj smrad, još nije sve sanirano, smrad paljevine… A nadam se, nadam se da ćemo da odstranimo i taj smrad tih ljudi koji su ovo uradili (Milan Jovanović)
S ljudima će ići teže.
Jela ga je spasila. On je duboko spavao, omamljen lekovima za srce i astmu koje svako veče uzima. Dugo koristi električni inhalator, dodaje kiseonik. Njega u plućima ima sve menje, dok mu je želja da raskrinka korupciju u Grockoj sve jača.
„Gde je, dal su preživeli…“, ponavlja dok po garežu, između knjiga, traži dokumentaciju koju je prikupio dok je istraživao sumnjivu gasifikaciju i druge korupcionaške afere. Kada ih je našao, nagorele ali čitljive, prvi put su mu se oči ozarile.
Jela je spavala na spratu, na koji on sve teže izlazi. Čula je oko tri sata prasak, jedan pa drugi. Ispostaviće se da je tada razbijen prozor garaže kako bi se kroz njega ubacila flaša sa Molotovljevim koktelom. Videla je dve senke kako se brzo udaljavaju trčeći. Odblesak jezičaka vatre.
Dotrčala je do Milana u sobu u kojoj je on sinoć ostao. Odmah pored garaže. Već je ulazio dim. Jedva ga je osvestila, ne baš potpuno, bio je ošamućen i lekovima i dimom.
Ne zna ni sama kako mu je onako visokom i krupnom, duplo težem od nje, nesigurnom na nogama, pomogla da izađu iz sobe koju je odmah potom zahvatio plamen.
„To je bilo strašno, ne bih želela nikome tako nešto, nervni slom takav sam doživela, ne znam, ne mogu da vam objasnim kako sam se loše osećala, nemoćno da njemu pomognem, da ga izvučem iz kreveta, da ga napolje izvedem, a on ne može na noge jer se nagutao dima. Užas!“. (Jela Deljanin)
Gledali su iz dvorišta kako im gori kuća, pre nego što su komšije Milana stavile u kola i odvezle u bolnicu.
Počeo sam da povraćam i iz pluća izbacujem čađ i garež. Komšije su me stavile u kola i odvezle u Hitnu pomoć u Vrčinu. Iz Vrčina su me, prikopčanog na bocu sa kiseonikom, prebacili u Gradsku bolnicu, gde su mi davali infuziju i stvarno su se trudili da me vrate u život. Na tome im puno hvala. Sutradan su mi rekli da su bili ubeđeni da neću preživeti. (Milan Jovanović)
Milan nosi odeću koju su mu pozajmile komšije, njegova je izgorela. Nema više ni lekove, nema lekarske nalaze, novac, dokumenta, inhalator za kiseonik, knjige, garderobu. Kućni aparati su neupotrebljivi. Od automobila je ostala školjka i kredit za koji će rate plaćati još godinu dana.
Uspomene su postale prah i pepeo. Milan prelazi prstom preko rama na zidu, u kom je bila ikona Sveti Vrači. Porodična relikvija stara oko 70 godina, sada je siva površina, uramljena pustoš.
Tog dana nije bilo novinara u njihovoj izgoreloj kući. Nikog nije bilo ni do kasnog popodneva, kada sam otišao. Ni novinara, ni komšija da zastanu i pitaju. Iza nekih prozora se pomeraju zavese.
Novinarima je trebalo vremena da shvate razmere zločina koji se dogodio. Alarmantan mejl koje je u zoru 12. decembra poslao Saša Janković, bivši zaštitnik građana i predsednički kandidat, nije naišao na odjek kakav će već sutradan u svim normalnim medijima dobiti.
Kasnije mi je Janković objasnio da je taj mejl napisao zato što je od svojih izvora u policiji dobio poverljivu informaciju da su u prvim satima posle zločina bili spremni da ga zataškaju. Da ga predstave kao paljenje automobila, kao sitnu osvetu ko zna čime motivisanu, koja će završiti u policijskoj fioci.
Onima koji su hteli da zločin sakriju išla je na ruku to što se tog jutra ispred Milanove kuće nije okupilo stotine novinara svih medija, na čelu sa televizijama sa naiconalnom dozvolom i javnim servisom, agencijskih fotografa i snimatelja, stranih dopisnika… da zabeleže najveći zločin nad novinarima u Srbiji posle podmetanja bombe na prozor Dejana Anastasijevića 2007.
U stvari, najveći deo njih nikada nije ni došao. Provladini mediji nisu znali šta da rade. Veliki šef još nije izdao naređenje.
Fotografije koje sam napravio, uz snimak kuće koja gori i zgarišta koji su napravile komšije i Milanov sin, ostali su jedino vizuelno svedočanstvo o tome šta se dogodilo.
Kasnije su mnogi objavili te fotografije, drugih nije bilo. Korišćene su i na suđenju kao dokaz do koje je mere kuća izgorela.
Buđenje i okretanje glave
Slavko Ćuruvija fondacija je tog dana popodne pokrenula akciju za prikupljanje pomoći za renoviranje Milanove kuće. U Fondaciji su se nadali da će do kraja dana skupiti bar novac za kupovinu aparata za kiseonik, to je delovalo najurgentnije, da čovek može da diše.
Odziv je bio neočekivan – u prva 24 sata, građani su donirali 750 hiljada dinara. Jedna sugrađanka je poklonila ne jedan, već dva aparata za kiseonik.
Deo prikupljenog novca je odmah uplaćen na račun, kao prva pomoć za hranu, lekove, ličnu higijenu… To je bio jedini ozbiljniji novac tokom zimskih meseci koje su Milan i Jela proveli po komšijskim kućama i u iznajmljenom stanu.
Ostatak je pomogao da počnu radovi i za neophodni materijal za obnovu kuće. Na kraju je sakupljeno nešto više od 2,6 miliona dinara. Nezavisno udruženje novinara Srbije je organizovalo akciju nabavke nameštaja i pokućstva, Udruženje novinara Srbije je takođe prikupljalo novac, vladina grupa za bezbednost novinara, među najvećim donatorima je bio i Dragan Đilas.
Opština Grocka se solidarisala sa svojim predsednikom, najuticajnijim političarem i tajkunom, funkcionerom Srpske napredne stranke, Dragoljubom Simonovićem. Čak i pošto je on optužen za to da je naručio paljenje kuće svog kritičara, dugo je opština odbijala da pomogne svom sugrađaninu. Niko Milana i Jelu nije ni pozvao.
Grad Beograd je milion i po uplatio godinu i po dana posle spaljivanja kuće. Tek tada je, očigledno primorana, Grocka dodala 300 hiljada. Niko se nije ponudio da bračnom paru obezbedi privremeni smeštaj. Sve je zavisilo od Fondacije Ćuruvija, novinara, udruženja, solidarnih ljudi.
Država se pokazala zastrašujuće nezainteresovanom. Njeni mehanizmi, kao što se pokazalo u slučaju Ćuruvije, pokreću se brzo, ali da zaštite državne činovnike umešane u zločin, ne da pomognu žrtvama.
Milan i Jela su živeli u komšiluku dok nisu dobili prvi deo pomoći i iznajmili stan na Banovom brdu. Donacije su uspele da pokriju samo neophodne troškove za početak obnove kuće.
Novinari, bar oni koji su sačuvali ljudskost, trgli su se narednih dana. Hiljade tekstova i priloga su u ovih pet godina objavljeni o ovom zločinu i suđenju koje je usledilo. Istina, samo nekoliko medija.
Sa druge strane, nije se mnogo njih odazvalo na apel predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara Verana Matića da nastave da istražuju korupciju u Opštini Grocka u znak podrške Milanu Jovanoviću. Na prste jedne ruke se daju prebrojati.
Znaš šta mi je teško? Ja koji dišem na pola pluća, gledam da nešto doprinesem i uradim. Dok su ovi mladi, koji dišu punim plućima, toliko pasivni. E to mi je žao. Šta čeka ta omladina, zašto se ne bori za svoje bolje sutra? (Milan Jovanović)
Zločin in progress: Sudnica
Novinarska i građanska solidarnost nije pomogla da se ubrza sudski proces protiv četvorice okrivljenih. On jeste za naše uslove brzo počeo, posle 6-7 meseci, ali zato traje, evo već pet godina.
U martu će se nastaviti pred Apelacionim sudom, koji je već jednom oborio prvostepenu presudu.
Deo javnosti, pod utiskom nedavne oslobađajuće presude za ubistvo Slavka Ćuruvije misli da će se i u ovom slučaju desiti isto – da država neće osuditi državne funkcionere.
Oni optimističniji ubeđeni su da će ovom presudom država pokušati da se iskupi za činjenicu da ubice Ćuruvije nikada neće odgovarati, te da će optuženi za paljenje kuće dobiti još veće kazne nego što su ih prvostepno dobili.
Ono što je izvesno, Milan danas ne može da diše bez aparata sa kiseonikom. U vreme požara ga je povremeno koristio, sada retko izlazi iz kuće, ne može da se odvoji od inhalatora.
Ubeđen je da neće dočekati kraj celog postupka. Čak i da se sve pred Apelacionim sudom završi brzo, i ako se optuženi zaista osude na pravedne kazne, njih tek čeka novi postupak za utvrđivanje i naknadu štete.
Jela ni pet godina posle požara nije uspela da se mirno naspava. I dalje pije lekove, i dalje je bude košmari u kojima joj pale kuću.
Pre požara sam bila potpuno zdrava, a danas pijem gomilu lekova. Psihički sam se razbolela. Od te noći ne mogu da spavam. Lečim se na psihijatriji. Na svaki šum se uznemirim, trčim na terasu, imam osećaj da će mi to ponovo uraditi. Psihički sam totalno propala. (Jela Deljanin na sudu)
Sav užas koji su oni proživeli te noći, nije bio dovoljan da tokom sudskog procesa zasluže bar elementarno poštovanje učesnika postupka.
Prvo su ih pustili iz pritvora
Dugogodišnji predsednik Opštine Grocka, multimilioner i lokalni moćnik koji se u ovom delu Beograda o svemu pitao, Dragoljub Simonović, uhapšen je relativno brzo, mesec i po dana posle zločina. Pre nove 2019. godine je uhapšeno troje osumnjičenih za organizovanje i paljenje kuće. Sve je delovalo da će biti brzo završeno.
Simonović je pušten iz pritvora početkom marta 2019. Dvojica optuženih, Aleksandar Marinković Kloki (prema optužnici, bacio Molotovljev koktel u kuću) i Igor Novaković (angažovao Marinkovića, prema optužnici), izašli su pre toga.
Optužena ekipa ranije se bavila prebijanjem, pljačkom, dilovanjem marihuane, bila je uključena u porodično nasilje i pokušaj ubistva.
Milan Jovanović izjavljuje da se ne oseća bezbedno, da mu Simonovićeva ćerka fotografiše spaljenu kuću, da ponovo postaje meta. Nekoliko dana kasnije dobija policijsku zaštitu.
Tog svog komšiju Simonovića je odmah posle požara Jovanović optužio da je naručio paljenje kuće zbog tekstova koje je na portalu Žig info objavio o korupciji, kriminalu i malverzacijama opštinskim novcem.
Jovanović je odmah tužilaštvu, policiji i medijima rekao da je i ranije dobijao pretnje od Simonovića, da su opštinske inspekcije htele da mu sruše kuću, da su mu inspektori na osnovu lažnih naloga isključili vodu i kanalizaciju.
O pretnjama je pre podmetanja požara pisao Vladi Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću. Tada nije dobio odgovor. Posle paljenja kuće, Vučić izjavljuje da „partijska knjižica neće nikoga zaštiti“ i da će „nasilje biti veoma oštro kažnjeno“, ali i da misli da je deo optužbi Jovanovića protiv Simonovića lažan.
Policajac iz Grocke Vladimir Mihailović priznao je tužilaštvu da ga je unajmio Dragoljub Simonović da “mu reši problem sa novinarom” i da je za „rešavanje problema“ angažovao sitnog zelenaša Igora Novakovića. Kasnije je na suđenju tvrdio da mu je iskaz uzet pod pritiskom, ali mu sud nije poverovao.
I posle tog priznanja, Dragoljub Simonović ostaje predsednik Grocke i funkcioner SNS – tek je 20. marta, više od tri meseca posle zločina, prihvaćena njegova ostavka.
Vreme na slobodi posle pritvora koristi aktivno. Milan i Jela zbog njega i dalje nemaju mira, a ni Željko Matorčević, urednik portala Žig info, koji dobija seriju tužbi, preti mu se…
Simonović je sa svojom suprugom bio kod majstora koji je radio na raščišćavanju moje kuće i pitao ga da li je zaista izgorelo sve u kući. (Milan Jovanović)
Verovali ili ne
* U slavu svog predsednika, Opština Grocka je osam dana pošto je novinaru Jovanoviću podmetnut požar donela odluku da ulica u kojoj optuženi za ovaj požar Dragoljub Simonović živi i u kojoj njegova braća imaju kuće promeni naziv u – Ulicu braće Simonović.
* Na Svetski dan slobode medija, na adresu izgorele kuće u Vrčinu novinara Milana Jovanovića, stigla je tužba Dragoljuba Simonovića u kojoj on tuži Jovanovića, urednika portala Žig info Željka Matorčevića i bivšeg komunalnog inspektora Optšine Grocka Srećna Vasića za nanošenje duševne boli.
* Dragoljub Simonović je protiv Željka Matorčevića i Milana Jovanovića podneo 16 tužbi samo mesec-dva posle paljenja kuće i tražio 4,8 miliona dinara zbog tekstova koji su o njemu objavljeni na portalu Žig info.
* Milan Jovanović morao je da plati 13.000 dinara poreza za kuću koja mu je spaljena i u kojoj zbog toga nije ni mogao da živi pola godine.
* Nisam hteo da zloupotrebim službeni položaj i pišem prijavu za izlivanje kanalizacije iz dvorišta Milana Jovanovića, jer to nije tačno. Sumnjam da sam zbog toga i ostao bez posla u svojoj 62. godini (komunalni inspektor Grocke Srećko Vasić)
* U istom danu 21. januara bilo je zakazano čak četiri suđenja u kojima je protagonista Dragoljub Simonović – njemu zbog paljenja kuće i tri u kojima on tuži novinare.
A onda su na scenu stupili advokati, spremni na sve. Zaista na sve
Suđenje zbog paljenja kuće Milana Jovanovića i Jele Deljanin počinje u Drugom osnovnom sudu u Beogradu opstrukcijom. Ona obeležava ceo tok višegodišnjeg suđenja, koje su optuženi i njihovi advokati razvlačili koliko su god mogli.
Tek krajem maja je održano prvo ročište – mitingom u zgradi suda.
Dragoljub Simonović je ispred sale dočekan aplauzom stranačkih pristalica, saradnika, rođaka, među njima i komšija bračnog para koji je ostao na ulici posle požara.
Ostaće to jedan od najsramnijih momenata u Srbiji dvehiljaditih – aplauz lokalnom moćniku optuženom za spaljivanje kuće zbog tekstova koji su o njemu napisani.
Kao i aplauz još jednom lokalnom šerifu, Milutinu Jeličiću Jutki iz Brusa, osuđenom za serijsko seksualno uznemiravanje.
Sud je obavešten da je optuženi Aleksandar Marinković nestao. Za njim je raspisana poternica i predmet protiv njega razdvojen.
Milan i Jela su u međuvremenu morali da se vrate u kuću, tek napola renoviranu i neopremljenu za normalan život. Nisu više mogli da plaćaju iznajmljivanje stana. Pomoć koja je do tada prikupljena nije bila dovoljna da pokrije sve troškove koje je bračni par imao u iznajmljenom stanu i za renoviranje kuće. Država i dalje ne žuri da pomogne, ima preča posla.
Osećam se odbačeno kao građanin, kao da nisam građanin Grocke, Beograda i Srbije. Slobode medija nema u Srbiji, novinari su građani drugog reda. (Milan Jovanović)
„Apsolutno ne, u celosti“, odgovara Simonović na pitanje sudije da li se oseća krivim po tačkama optužnice. Vladimir Mihailović, Igor Novaković i Aleksandar Marinković kažu da prihvataju delove optužnice.
Prvih godinu dana suđenje ne odmiče od početka. Pitanje je da li bi do danas imali prvostepenu presudu da nije bilo sudije Slavka Žugića, odlučnog da proces završi pre odlaska u penziju.
A baš je to cilj odbrane, da njegovo penzionisanje u martu 2021. dočeka bez presude. Slavili bi tu penziju, Grocka bi na noge ustala. Onda bi proces trajao još nekoliko godina. A tek ako bi se nešto desilo Milanu i Jeli… Grocka bi se tresla od slavlja.
Godina prođe, suđenje nikada. Država – Grad Beograd, Opština Grocka, Republika Srbija – okreću glavu.
Ana Brnabić, istina, obećava pomoć Milanu Jovanoviću, poziva ga i na sastanak početkom avgusta 2019.
Ali šta će ona slabašna naspram lokalnih moćnika i nezavisnog sudstva.
Opština nije dužna da mu pomogne. (Simonović)
Aj što misli da nema tu ko šta da mu pomaže, nego Dragoljub Simonović pred sudom teško vređa Milana Jovanovića. Naziva ga „alkosom“, „notornim lažovom“, „dekicom koji je izgubio uticaj“.
Psihijatri i drugi proučavaoci društvene patologije imaju šta da nauče prateći ovaj proces.
„Ne sudi se ovde Jovanoviću“
Žig info objavljuje snimak kako Dragoljub Simonović preti novinarima da će ih „omlatiti“ i „očistiti“.
Tužiocu Predragu Milovanoviću u sudnici preti da „može da mu se desi da posle ovog procesa neće više raditi taj posao“. Milovanović to vidi kao napad na javno-tužilačku organizaciju.
„Ne sudi se ovde Jovanoviću“, reaguje sudija Žugić posle napada i teških uvreda odbrane i optuženih.
Jovanović priča da mu je prošle godine neko nudio mito da odustane od optužbi na račun Dragoljuba Simonovića. To je potvrđuje i njegova supruga. „Milan ga je oterao“, kaže.
Suđenje optuženima, piše Cenzolovka, godinu dana posle prvog ročišta, obeležio je mučan osećaj da se sudi žrtvama zbog načina na koji su ih advokati Dragoljuba Simonovića ispitivali. Tužilac je to nazvao „iživljavanjem“ i „inkvizicijom“, a sudija „vređanjem inteligencije“.
Stojim tako, plačem, bedna, jadna. U momentu sam imala želju da uletim u tu vatru. Da izgorim sa tom kućom. Odjedanput ostanete bez igde ičega. Samo u pidžami, bosa, u dvorištu. (Jela Deljanin)
Neka od pitanja Simonovićevig advokata:
– Kako ste imali duplo više zavesa nego prozora?
– Da li ste držali duple zavese na prozorima?
– Da li ste imali i duple garnišne i čuvali ih na tavanu?
– Bacate nove televizore, a garnišne čuvate?
– Ako toliko voli goblene, zašto ih drži u ormaru?
– Zašto ste kupili televizor pre požara?
Sudija Žugić mora da objasni kako svi imaju više zavesa, da je normalno da imaju rezervne kada se jedne peru.
„Šteta se utvrđuje na osnovu toga koliko je potrebno uložiti da bi se imovina vratila u pređašnje stanje. Ne može da se ugradi greda stara 30 godina, mora nova. Nemojte da nam vređate inteligenciju“, mora da kaže sudija Žugić.
Suđenje sporo, sporo odmiče. Ročišta sve mučnija i mučnija. Traje, traje iživljavanje nad dvoje starih, bolesnih ljudi. Koriste se sva sredstva. Nebitno koliko su uvredljiva ili banalna.
Kojim se putevima dolazi do toga da mučiš žrtve uvredljivim pitanjima beznačajnim za utvrđivanje visine štete nastale posle požara?
Zašto je bitno koliko je goblena izgorelo?
Da li je trebalo baciti garav, smrdljiv i nadimljen krevet koji je natopljen vodom dugo stajao na zimi ili ga je trebalo oprati?
Advokatska komora se nije oglasila.
Došlo mi je da propadnem u zemlju dok su nas ponižavali i ismevali sve što smo sticali 40 godina. Povraćalo mi se. Ne znam kako ću da izdržim dalje suđenje, ni psihički, ni fizički. (Jela Deljanin)
Da li je u Kodeksu profesionalne etike advokata opravdano to kada tokom suđenja žrtve dodatno dotučete? Onako – pitanjem u glavu? Pa u stomak.
Ili kada odbrana pozove svog veštaka da proceni vrednost radova na kući, a on loše sabira, pravi se da zaboravlja, iskrivljuje istinu da bi zadovoljio svog klijenta?
Najveći deo suđenja na optuženičkoj klupi proveli su, u stvari, Milan i Jela.
Nikad u životu, kao na ovom suđenju, nisam čuo više uvreda na svoj račun, a onemogućeno mi je da na njih odgovorim. (Milan Jovanović)
Dve godine posle
Odugovlačenje i opstrukcija postupka dovodi do cilja: na dvogodišnjicu paljenja kuće i godinu i po od početka suđenja nema ni prvostepene presude. Do decembra 2020. imamo 12 odloženih i 11 održanih ročišta.
„Takva taktika odbrane primenjivana je i u slučajevima mafijaških organizacija kakav je zemunski klan i grupa Darka Šarića. To ukazuje na sličnost postupanja mafije i optuženih za napad na Jovanovića, pre svega Simonovića, koji je bio funkcioner SNS-a“, objašnjava novinar tadašnjeg NIN-a Vuk Cvijić.
U januaru 2021, posle još jedne opstrukcije, Milan Jovanović, koji diše sve teže, kaže da ne zna da li će dočekati kraj suđenja:
„Njima nije cilj da dokažu svoju nevinost jer su svesni da ne mogu da odbrane neodbranjivo. Njihov cilj je da se ovaj sudski postupak ne završi.“
Pokušava se i sa izuzećem sudije Slavka Žugića. Da je to prošlo, dve godine suđenja bi bile poništene i suđenje bi moralo da krene iz početka.
Posle odbijanja izuzeća sudije, advokatica Zora Dobričanin Nikodinović, „zbog pristrasnosti“ traži izuzeće predsednika Drugog osnovnog suda. I Višeg suda. Ponesena idejom, dodaje: „svih u ovoj zgradi“, misleći na Palatu pravde. Nek ide život, kad je bal, nek je maskenbal – cela država da se izuzme!
Nešto više od mesec dana pre penzionisanja, sudija Žugić nekim čudom i svojim umećem okončava postupak. U emotivnoj završnoj reči, tužilac Milovanović kaže:
„Gospodin Milan Jovanović me je nadahnuo kao novinar jer je kao hrabar čovek pružio primer nama mladima, odlučivši da se bori oštrim perom i prkosnom rečju za svoju istinu i pravdu.“
Sudija Žugić 23. februara 2021. saopštava da bivšeg predsednika Opštine Grocka Dragoljuba Simonovića osuđuje na četiri godine i tri meseca zatvora, Vladimira Mihailovića na četiri, a Aleksandra Marinkovića na četiri godine i tri meseca.
Tužilac Milovanović najaviljuje žalbu, tražio je osam godina za Simonovića.
Otežavajuće okolnosti, prema presudi, sud vidi u tome što je Simonović „krivično delo izvršio iz niskih pobuda, radi opomene oštećenom Milanu Jovanoviću da prestane da se bavi istraživanjem njegovog rada na poziciji predsednika Opštine Grocka, da je nakon izvršenog krivičnog dela pokazao loš odnos prema žrtvi“.
Odbranu okrivljenih sve to ne dodiruje. Kakva god presuda da bude, pašće na apelaciji, kažu.
I da vidiš – pašće.
Ako ste mislili da je tu kraj iznenađenjima…
Na sceni se onako hamletovski pojavljuje ne baš često vidljivi duh iz tužilaštva. Dok optimizam zbog donošenja presude traje par meseci, dok se čeka odluka Apelacionog suda, kome se žale i odbrana i tužilac, državna tužiteljka Zagorka Dolovac donosi odluku kojom sprečava zamenika tužioca Predraga Milovanovića da brani presudu.
Milan je ogorčen, Milovanović zabrinut.
Svi koji su pratili postupak, a nisu advokati i oni kojima je Simonović zapošljavao familiju, pa za njega mitinguju, vide da je do prvostepene presude došlo pre svega zahvaljujući efikasnom zameniku tužioca Predragu Milovanoviću i nezaustavljivom sudiji Slavku Žugiću.
Uskoro se saznalo da je ovom predmetu trebalo skoro četiri meseca da bude ekspedovan iz osnovnog suda u Apelacioni sud. To se desilo tek u junu, nisu se setili da angažuju Glovo. Mada bi i neki penzioner brže uručio.
Reklo bi se da se onda bacilo na rad ali… Ni u decembru 2021, tri godine nakon zločina, šest meseci posle dobijanja predmeta, ni glasa od apelacije.
Bilo je, ipak, dobrih vesti: redakcija portala Žig info posle četiri i po godine je dobila struju, koja im je, iz nejasnih razloga, isečena 2017. Priključak im omogućila EDB Mladenovac, pošto je EDB Grocka odbila.
Neverovatno, da mi u 21. veku čestitate priključenje na struju. (Željko Matorčević, urednik Žig info)
Tako novinari Žig infa, kao i sav ostali svet, na svojim računarima vide da 24. decembra Apelacioni sud ukida presudu i predmet vraća u prvostepeni sud.
Državno veće tužilaca odlučuje da zameniku javnog tužioca Predragu Milovanoviću ipak omogući da zastupa optužnicu na ponovljenom suđenju, koje treba da krene 24. februara 2022.
A sad – sve iz početka
Ne treba ni reći da je, zbog opstrukcije, pa još jedne, pa još jedne… početak odložen za septembar.
A onda sve iz početka – maltretiranje žrtava, omalovažavanje, stavljanje na stub srama…
Istovremeno, tabloidi vode kampanju diskreditovanja tužioca Milovanovića zbog njegovog istražnog rada koji je doveo do tužbe protiv Dragoljuba Simonovića. Da se Simonovićevi mitingaši u zgradi suda ne osete usamljeno.
Nekako baš u to vreme, i odbrana traži izuzeće tužioca. To joj ipak ne prolazi kod novog sudije, Luke Pantelića. Ne dozvoljava ni da se izdvoje priznanja dvojice optuženih da su, po nalogu Simonovića, učestvovali u organizovanju paljenja kuće Jovanovića, kao što odbrana uporno traži.
Drugi osnovni sud po drugi put donosi presudu i 20. marta 2023. još jednom osuđuje optužene – ovaj put na ukupno 17 godina zatvora.
Dragoljub Simonović dobija više nego prvi put – pet godina, Vladimir Mihailovića četiri, Igor Novaković tri i po, a Aleksandar Marinković, kao direktni izvršilac, četiri i po godine zatvora.
I ponovo se svi žale Apelacionom sudu.
Završnica koja to nije
Tek godinu dana kasnije, tročlano sudsko veće Apelacionog suda će odlučiti o sudbini procesa – predsednik Milimir Lukić, izvestiteljka Olivera Anđelković i članica Maja Ilić.
„Najteže mi je kad se setim kako su aplaudirali Simonoviću zato što mi je zapalio kuću… Voleo bih da se konačno oglasi taj Apelacioni sud sa nekom presudom. Da li će da potvrdi presudu i kaznu ili će okrivljene da oslobodi odgovornosti, ne znam. Možda će im i dati još benzina za neke nove koktele. Znam jedino da u državi koja je nepravedna, nema pravde”. (Milan Jovanović)
