Sedmočlano veće Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava je 4. jula 2023. godine donelo presudu u predmetu Radio difuzno preduzeće B92 ad protiv Srbije kojom je utvrdilo povredu slobode izražavanja iz člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Presuda je objavljena na sajtu suda 5. septembra 2023. godine.
Spor datira još iz 2011. godine
Novinari podnosioca predstavke su tokom 2011. godine istraživali postupak nabavke vakcina protiv virusa AH1N1 za dokumentarnu seriju „Insajder – kupoprodaja zdravlja“. Od dva policijska službenika su uspeli da dobiju službenu belešku Odseka za borbu protiv korupcije, gde je bilo navedeno da su policajci tog odseka u periodu od 2009. do 2011. godine sprovodili mere nadzora po nalogu istražnog sudije, oduzimali dokumente i uzimali izjave, o čemu su bili obavešteni njihovi pretpostavljeni i zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal. Službenici odseka su smatrali da postoji osnovana sumnja da je šest lica izvršilo krivično delo zloupotrebe službenog položaja u nameri da favorizuju jedno preduzeće (koje je u odluci ESLJP anonimizovano) u procesu nabavke. Među tim licima je bila i tadašnja pomoćnica ministra zdravlja.
U belešci je bilo navedeno i da tužilaštvo nije želelo da preduzme gonjenje, jer je smatralo da nema dovoljno dokaza za gonjenje zaposlenih u Ministarstvu zdravlja. Tužilaštvo je predložilo da se podnese krivična prijava protiv samo tri lica, među kojima nisu bila lica iz Ministarstva zdravlja. Beleška navodi da su u septembru 2011. godine održane dodatne konsultacije u specijalnom tužilaštvu, gde je policija predstavila nacrt krivične prijave protiv 14 osoba, među kojima je bila i tadašnja pomoćnica ministra. Međutim, na kraju je podneta krivična prijava protiv samo tri osobe, bez pomoćnice ministra.
Podnosilac predstavke je tokom novembra i decembra 2011. godine u više navrata objavio ove informacije na televiziji i internet portalu.
Pomoćnica ministra je tražila od podnosioca predstavke da objavi demanti, ali je, umesto cele vesti, B92 objavila samo deo u kome se navodi da će pomoćnica inicirati sudski postupak.
Postupak pred domaćim sudovima
Pomoćnica ministra je pokrenula parnični postupak protiv B92 radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. Navela je da je šteta navodno nastala usled iznošenja netačne informacije o tome da je bila osumnjičena. B92 je ukazao da bi usvajanje tužbe dovelo do povrede slobode izražavanja, da je postojao opravdan interes javnosti da bude upoznata sa temom i da je informacija potekla iz službene beleške državnog organa, te da stoga B92 ne odgovara za njenu tačnost.
Prvostepenom presudom je tužba usvojena, a B92 obavezan da isplati iznos od 200.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete i 113.100 dinara na ime troškova postupka, da ukloni jedan članak sa svog internet portala i objavi presudu. Sud je utvrdio da protiv tužilje nije podneta krivična prijava, niti zahtev za sprovođenje istrage, da tuženi nije pokazao dužnu novinarsku pažnju kako bi utvrdio istinitost informacije i da se oslonio na dokument koji nije predstavljao zvanični dokument državnog organa. Stoga nije mogla biti isključena njegova odgovornost za tačnost informacije prema članu 82 tadašnjeg Zakona o javnom informisanju (koji je glasio: „novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa“).
Apelacioni sud je u junu 2014. godine potvrdio prvostepenu presudu. Smatrao je da nije bilo mesta pozivanju na slobodu izražavanja, jer je ona ograničena zaštitom ugleda drugog lica.
B92 se potom obratio Ustavnom sudu zbog povrede slobode izražavanja, ali je taj sud ustavnu žalbu odbio u maju 2016. godine. U obrazloženju je naveo da su redovni sudovi pravilno balansirali između slobode izražavanja tuženog i zaštite prava i ugleda tužilje, i da su dali prihvatljive razloge za svoju presudu. Sud je smatrao da se radilo o temi koja je bila od značaja za javnost, da je tužilja bila javni funkcioner i da je stoga morala da pokaže visok stepen tolerancije na kritiku, ali da je B92 propustio da sa dužnom pažnjom proveri informacije koje je izneo u vezi sa navodnim pritiscima tužilaštva na policiju da ne pokreće postupak protiv tužilje.
ESLJP: mešanje bilo zakonito i težilo legitimnom cilju, ali je test neophodnosti zahtevao opširniju analizu
Sud je najpre utvrdio da je mešanje države u slobodu izražavanja – u ovom slučaju u vidu sudske osuđujuće presude protiv B92 – bilo u skladu sa tadašnjim Zakonom o javnom informisanju i Zakonom o obligacionim odnosima, što znači da je ispunjavalo zahtev zakonitosti po članu 10 Konvencije, kao i da se može prihvatiti da je težilo zaštiti prava drugih kao legitimnom cilju.
Što se tiče zahteva da mešanje mora biti nužno u demokratskom društvu, sud je podsetio na relevantne kriterijume kada je u pitanju balansiranje između prava zaštićenih članom 8 (ugled i čast) i članom 10 Konvencije (sloboda izražavanja). To su doprinos debati od javnog interesa, koliko je lice o kome se radi poznato javnosti i šta je tema teksta, ponašanje tog lica pre objavljivanja teksta, način dobijanja informacije i njena istinitost, sadržaj, oblik i posledice iznesene informacije, i težina izrečene sankcije kojom se ograničava sloboda izražavanja.
U pogledu prvog kriterijuma, ESLJP se saglasio sa stavom Ustavnog suda da kontroverze oko nabavke vakcina protiv svinjskog gripa, gde se sporna informacija odnosila na istragu o navodnim nepravilnostima u nabavci vakcina, predstavlja temu za koju postoji opravdan interes javnosti da sa njom bude upoznata.
Sud je dalje ukazao da javne ličnosti moraju pokazati visok stepen tolerancije na kritiku i da to posebno važi za državne organe i državne službenike. ESLJP se složio sa Ustavnim sudom da je tužilja, kao pomoćnica ministra zdravlja, morala da pokaže visok stepen tolerancije prema problematičnoj informaciji.
Za treći kriterijum, koji se odnosi na ponašanje lica pre izveštavanja, sud je smatrao da nije relevantan za konkretan slučaj.
Previše rigidan pristup u oceni profesionalnosti izveštavanja nije dozvoljen, domaći sudovi moraju biti svesni mogućeg odvraćajućeg efekta na medije u celini
U pogledu načina dobijanja informacije i njene istinitosti, sud je uočio da je glavni i odgovorni urednik dobio službenu belešku od dva policajca, i bez obzira na to da li je ona zvanični dokument ili nije, domaći sudovi nisu utvrdili da je podnosilac predstavke postupio suprotno zakonu kada je objavio njenu sadržinu, niti da je njeno objavljivanje imalo bilo kakav uticaj na sprovođenje krivičnog postupka. Sud je zaključio da sredstva koja je kompanija koristila da dobije dokument spadaju u delokrug slobode istraživačkog novinarstva.
ESLJP je dalje podsetio da su domaći sudovi smatrali da su sporne informacije predstavljale izjavu o činjenicama i kao takve su bile podložne dokazivanju. Složio se da su dva navoda (da je pomoćnica ministra bila među licima za koje je policija imala razlog da sumnja u zloupotrebu službenog položaja, kao i da je 12 imena, uključujući i njeno, nestalo sa spiska osumnjičenih nakon konsultacija sa specijalnim tužilaštvom) bili navodi o činjenicama, ali je smatrao da su domaći sudovi zauzeli prilično rigidan stav kada su kao takav okarakterisali i navod kojim se sugerisalo da su imena nestala sa liste zbog pritiska specijalnog tužioca na Ministarstvo unutrašnjih poslova. Domaći sudovi nisu sporni članak sagledali u celini, iza koga se nalazila javna debata o nabavci vakcine. Sud je smatrao da je sporni navod trebalo tretirati kao vrednosni sud, a da domaći sudovi nisu ispitali da li je službena beleška pružala bilo kakvu činjeničnu osnovu za takav sud.
B92 je istinitost objavljenih informacija pravdao službenom beleškom, u čiju verodostojnost niko nije izrazio sumnju, iako nije bila javno dostupna. Kontaktirao je tužilju i Ministarstvo unutrašnjih poslova, koji nisu dali svoj komentar, kao i specijalno tužilaštvo, čiji odgovor je uredno objavljen. Po mišljenju ESLJP, B92 je na ovaj način nastojao da postigne ravnotežu u izveštavanju, poštovao je obaveze oko provere autentičnosti i sadržaja beleške, a što domaći sudovi uopšte nisu uzeli u razmatranje prilikom ocene „dužne novinarske pažnje“. Zbog toga je ESLJP zaključio da je B92 postupao u dobroj veri. ESLJP je stao na stanovište da nacionalni sudovi ne bi smeli da primenjuju previse rigorozan pristup u proceni profesionalnog ponašanja novinara, jer bi to moglo da ih odvrati od obavljanja osnovne dužnosti da informišu javnost.
U pogledu petog kriterijuma, koji se odnosi na sadržaj, oblik i posledice iznesene informacije, ESLJP je primetio da B92 nikada nije objavila da je protiv pomoćnice ministra podneta krivična prijava ili podnet zahtev za sprovođenje istrage, da je izvršila neko krivično delo ili da ju je specijalno tužilaštvo smatralo osumnjičenom. Do trenutka objave informacije, istraga je već bila u završnoj fazi, a ni domaći sudovi nisu zaključili da je objavom informacije ugrožena istraga ili povređena pretpostavka nevinosti.
Na kraju, razmatrajući težinu izrečene sankcije od strane domaćih sudova, ESLJP je zaključio da je dosuđena odšteta mogla imati odvraćajući efekat na ostvarivanje slobode izražavanja.
Domaći organi prekoračili polje slobodne procene
ESLJP je zaključio da se podnosilac predstavke ne može kritikovati zbog toga što nije preduzeo dalje korake u cilju utvrđivanja istinitosti spornih navoda i da je delovao u dobroj veri i s dužnom novinarskom pažnjom.
S druge strane, zaključio je da su domaći sudovi propustili da ispitaju neophodne elemente u oceni poštovanja dužnosti podnosioca predstavke po članu 10 Konvencije i da daju relevantne i dovoljne razloge da opravdaju mešanje u slobodu izražavanja podnosioca predstavke. Time su domaći sudovi prekoračili usko polje slobodne procene, koje inače imaju u ograničavanju rasprave o pitanjima od javnog interesa.
Na osnovu svega navedenog, ESLJP je utvrdio da mešanje u pravo podnosioca predstavke nije bilo srazmerno cilju koji se želeo zaštititi i nije bilo neophodno u demokratskom društvu, u smislu člana 10 stav 2 Konvencije, pa je utvrdio povredu slobode izražavanja.
Srbija je obavezana da podnosiocu predstavke isplati iznos od 2.740 evra na ime naknade materijalne štete, 2.500 evra na ime naknade nematerijalne štete i 2.400 evra na ime troškova postupka.
PIŠE Mihailo Pavlović
