Ovi mladi ljudi kao da nam poručuju da je porodica množina, baš kao i ona množina u našoj molitvi Gospodnjoj, ili kada se molimo Trojici u Jedinici i Jednome u Trojici. Zbog toga porodice smetaju i treba ih razoriti
Rastem u Visinu
Širim ruke
U Širinu
Korenim se u dubinu
Kao Krst[1]
Jakov, Andrej, Nikola, Novak – niz lepih imena, poznatih ili će tek biti poznata. A sabrana su u ovaj niz i poređana hronološkim redom od najmlađeg do najstarijeg, jer ih sve zajedno i svakog ponaosob, spaja i karakteriše nešto što zovemo – porodica. I svi su u svojim porodicama pili Živu vodu Ljubavi; i to od prvog majčinog milovanja i nalaženja utočišta na njenim grudima.
Tu majčinu i nebesku Ljubav osvežavanu Živom vodom, moguće je osetiti i dobiti samo u porodici i u Evharistijskoj zajednici sa Gospodom.
Prva dvojica, Jakov i Andrej, među kojima je razlika u dva akademska koraka, nastupali su nedavno u Nišu na Muzičkom ediktu, festivalu horske duhovne muzike, koji postaje tradicija i obeležje ovoga grada. Prve večeri ovog muzičkog festivala, zajednički nastup su imali Filharmonija iz Skoplja i kombinovani hor sa preko 100 pevača, uz sjajne soliste. Za klavirom je bio Andrej Cincarević, a sve je vodio i objedinio svojom dirigentskom palicom Hadži Jakov Milutinović. Svi zajedno a naročito Andrej i Jakov, kome je ovo bio završni diplomski ispit, priredili su zaista lep muzički doživljaj.[2]
Uz taj lep doživljaj neodoljivo se pojavljuje slika njihovih porodica i puteva, ne samo njihovih, kojima se hoda a poznaje ih samo Gospod. Susrevši se na istom putu obojica svedoče o značaju porodice. Andrej, sin iz svešteničke porodice kreće, malo neočekivano za one koji gledaju sa strane, ka muzici. Jakov, uslovno rečeno sin iz sportske porodice, opet za one sa strane, kreće ka muzici. Očigledno, ljubav roditelja i njihovih majki, pre svega, uklanja roditeljske želje i maštanja i „pušta“ svoju decu da idu putevima koje su izabrali, a to nisu ni put sveštenika niti put tenisera.
O Nikoli Jokiću i Novaku Đokoviću nije potrebna nikakva preambula, naročito ne opširna. Dovoljno je reći da su najbolji sportisti na svetu, koji stalno pomeraju granice mogućeg, koje su oni ili drugi sportisti postavili. I oni su, kao Jakov i Andrej, žeđ gasili Živom vodom i na majčinim grudima nalazili mir i spokoj. Odrastajući stasavali su u ljude dostojne svojih roditelja i svoje pravoslavne srpske vere. I sada, kao najbolji među najboljima, popevši se na vrh sportske piramide, znaju ko su i šta su. Porodica im je oaza mira i spokoja, a zarad materijalnog nisu se odrekli duhovnog. Iako je sport kojim se profesionalno bave, Nikola košarkom, a Novak tenisom, mašina koja proizvodi materijaliste i individualiste, njih dvojica su ostali ličnosti, duhovne i svetle koje okom vide a uhom čuju. Raduju se drugome, i u toj radosti utvrđuju svoju ličnost. A njihove porodice, uže i šire, tu su za njih, ali i oni su tu za svoje porodice.
I upravo ta harmonija čije je izvorište u porodici – smeta svima, pa i sportu. To je trn u nozi novih svetskih elita i predmet stalnih razmatranja njihovih agendi, počevši od one sa brojem 21 pa sve do onih većih brojeva, kao što su (20)30, (20)45, i tako redom. U svima njima porodica je na istaknutom mestu – i njihova briga kako da je razore.
Takva „briga“ za porodicu iziskuje stalno kreiranje novih i dopunu, modifikaciju starih metoda delovanja. One se dopunjuju i uslovno mogu da se podele na one grube – direktne, i one fine – mekane, sofisticirane. U grube bi mogli da ubrojimo sve one „parade ponosa“ sa svim pratećim manifestacijama, kao i brojne zakone koji su direktno usmereni ka razaranju porodice. A u mekane – pre svih, mogu da se istaknu holivudizacija i TV okupacija medijskog prostora. Zato ne treba da nas iznenađuju TV serije, kontakt programi, razni tekstovi u medijima. U tom talasu sofisticiranog delovanja na svest mladih ljudi, piše se sada i o mamama (u tom kontekstu je, za sada, dozvoljena upotreba te reči), i ističe da mama treba da bude dobro, a ne da bude dobra. Jer, tek kada je mama dobro ona može da bude i dobra. Ali iza ove, sa stanovišta materijalističkog individualizma korektnog stava, krije se pogubna ideja – tata (?) mora da pomogne mami da bude dobro, a ako je potrebno mama treba da se udalji od deteta, jer je njeno dobro iznad dobra svoga deteta. O ljubavi, davanju, (samopo)žrtvovanju, nema ni reči.
Nasuprot njima, ovi mladi ljudi i njihove porodice svedoče da i u najsurovijim profesionalnim uslovima, koji su nešto što se podrazumeva u sportu, (pa i umetnosti), čovek može da ostane Čovek, dostojan svoga imena, porodice, vere. Njih četvorica kao da idu za rečima Homera, koji je ustima brižnog oca savetovao sina, junaka: Uvek da najbolji budeš i odličan između drugih, da ne sramotiš lozu otaca svojih.
I ovi naši junaci ne sramote lozu i obraz otaca svojih. Svoj ego – prepuštaju Božjoj ruci, a agon na kome se zasniva sport, pa i umetnost, artikulišu i smeštaju u Bogočovečanske okvire. Iako mogu, ne idu za Nadčovekom već slede put Svečoveka, i to po ceni najvećih odricanja.
Nikola i Novak su to već delima svojim pokazali. Da su pristali na uslove svetskih sportskih elita, odavno bi bili uzdignuti na nivo Božanstva, a ovako moraju da prežive i hapšenja, kao Novak, nedavno u Australiji, i svakakva druga osporavanja i nepravde.
Novaku ne vredi ova najnovija slavna 23 pobeda – jer je fizički superiorniji u odnosu na protivnike, što nije fer po novom bon tonu nekog „filozofa“. Drugi predlaže novu vrednosnu kategoriju koja neće odrediti najvećeg tenisera svih vremena (GOAT), već najboljeg tenisera svih vremena (BOAT): da im se ne uvrede njihovi miljenici čijim venama teče plava krv. Na sve to Novak ne reaguje, a na novinarsko pitanje: kako je biti sam na vrhu sportske piramide?, odgovara – nisam sam, sa mnom je Bog, moja porodica, prijatelji, moj narod. I upravo to saznanje o sabornosti, zajednici i porodici trasiralo je njegov put do nivoa na kome se postaje GOAT.
Nikola, takođe, ne može da bude najbolji. Ne pomaže Šampionski prsten – jer nema izvajanu muskulaturu, ne može da skoči, boja kože mu nije nekako kako treba, a i nije red da bude bolji od nekih „naših“, odnosno njihovih koje su već proglasili za nabolje. Izjavljuje da mu košarka nije na prvom mestu, već porodica. Čak i u gradskoj slavljeničkoj povorci, organizovanoj u čast njegovog kluba koji je najbolju u najboljoj košarkaškoj ligi, poput sokola kome, iako vatra obuhvata krila, brani svoje najmilije. I njegova supruga, dete iz izbegličke kolone, koju su projektovali i podržali naši surovi prijatelji (Sv. vladika Nikolaj Velimirović), primerom pokazuje kako se čuva svoje dete. Šta je za majku, i oca, udarac jednom limenkom po glavi (koje su bacili euforični i drogirani navijači), ako je njeno čedo nepovređeno. To je delom potvrda Solženjicinovih reči, kada je govorio o poimanju slobode u različitim civilizacijama, pa je naveo da je sloboda za pravoslavnog čoveka – samostešnjenje i samožrtvovanje sebe radi drugog. Takva, prava porodica smeta obezboženom svetu i zato i Nikola ne može da bude najveći.
Znaju ovi mladi ljudi, i kao da nam poručuju, da je porodica množina, baš kao i ona množina u našoj molitvi Gospodnjoj, ili kada se molimo Trojici u Jedinici i Jednome u Trojici. Zato i može da se Koreni u dubinu, kao Krst.
Zbog toga porodice smetaju i treba ih razoriti, a onaj usklik rimskog senatora da – Kartaginu treba razoriti, sada zamenjuju agende svetskih „elita“.
Neće uspeti, zahvaljujući (i) ovim mladim ljudima.
autor:Nenad Živanović
[1] Stihovi koje je potpisao Momčilo, kao komentar ispod teksta Novak Đoković u funkciji dnevne politike, koji je portal Stanje stvari preneo iz Pečata, broj 763, 26. 5. 2023. (Tekst je prenet pod redakcijskim naslovom Nenad Živanović: Novak Đoković – dobra vest koja počinje da smeta i u inostranstvu i u otadžbini – prim. StSt.)
[2] Izveli su: Fantazija za klavir i orkestar u ce-molu, op. 80 Ludvig V. Betoven, združen nastup horova, solista i orkestra.
