U narednim redovima je tekst koji je napisao Nikola Janic pre 26 godina. Procitajte i presudite sami sta se to preomenilo za vise od dve ipo decenije.
Srbi van granica Srbije i ostali jugoslovenski državljani koji su iz mnogobrojnih razloga napustili svoju domovinu i žive svoj život u dalekim, uglavnom zapadnim zemljama, često razmišljaju da li su (i kad su?) potrebni Srbiji i Jugoslaviji? Ima ih i koji se pitaju koliko su iseljenicima i emigrantima potrebne država Srbija ili federacija Jugoslavija? Ali i jedni i drugi žele odgovor na zagonetku da li u zemlji postoji i dalje potreba za selekcijom i razmišljanjem ko je emigrant a ko iseljenik? Zar je sada, posle raspada stare Jugoslavije, bitno iz kojih su razloga državljani legalno ili nelegalno napuštali njenu teritoriju. Ko je toliko slep pa ne vidi da je stiglo vreme kada se zemlja treba i mora izviniti svima koji su napustali rodnu grudu opraštajuci se od svojih nalbližih u verovanju da ih možda nikada više neće videti.
Svi oni čine veliki potencijal od 3,5 miliona Srba u rasejanju a Srbija i Jugoslavija, ovakva kakva je danas, i dalje je njihova matica. I „tamo“ i „ovamo“ vode se mnogobrojne šarolike i svakodnevne diskusije o potrebi odnosa i dijaloga između matice i dijaspore. Ko će s kime da govori? Gruda je nema ali nikada nije odbila da prihvati i one starije koji se svakodnevno mole Bogu da budu pokopani „u svojoj zemlji“. Bivša vlast decenijama je odbijala svaki kontakt sa delom naših iseljenika i emigranata. Mnogima nije dozvolila ni ispunjenje njihove poslednje želje Za dijalog su ostala samo dva sagovornika: sadašnja vlast u matici i njeni diplomatski predstavnici u svetu sjedne i Srbi u rasejanju sa svojim predstavnicima s druge strane. Juče je postalo danas u kome se novo sutra zasniva na obostranom uvažavanju. To je za rasejane Srbe jedini preduslov za kompromis i temelj međusobnog poverenja, koje bi u budućnosti zadovoljilo obostrani interes.
KAKVI SU ODNOSI?
Ako se odnos srpske dijaspore i srpskih vlasti uporedi sa već dugo postojećim odnosima vlasti novonastalih država na prostorima bivše Jugoslavije i „njihove dijaspore“ onda se moramo otvoreno i iskreno upitati da li taj međusrpski odnos uopšte i postoji? Negde i nekakav on „postoji“ ali kakav je obim i kvalitet tog odnosa? Da li je, takav kakav je, prvenstveno u interesu matice ili u interesu pojedinaca? Da li je srpska vlast imala moć (kako je možda naivno mislila) da za ovih zadnjih 8 godina sa svim svojim „sunarodnicima“ (ne sa pojedincima i manjinom) ostvari kontakte o kojima se ranijih decenija nije brinula? Vlasti drugih republika, naprimer bivše republike Hrvatske, vezu i kontakt sa hrvatskom emigraciom i dijasporom (javno ili tajno) odrzavale su i negovale decenijama? Ima li razlike među osećajima i obavezi prema svojoj matici kod hrvatske i muslimanske dijaspore, nasuprot srpskoj? Da li su emotivna vezivanja hrvatskog i muslimanskog naroda za svoj rodni kraj jača i postojanija od srpskog? Verovatno ne. „Narod“ je uvek osećao za narod od koga je poticao i uvek je „narod“ u rasejanju pomagao svom narodu u domovini. U čemu je onda „srpski problem“?
Dolazeći u bliski kontakt sa mnogim organizacijama srpske dijaspore u Švedskoj, kao i sa diplomatskim predstavnicima jugoslovenske vlade, tokom zadnjih osam godina, učvrstio sam opravdano mišljenje da razlog srpskom nekomuniciranju ne treba „tražiti“. On se uvek nalazio, i nalazi se, pred nama i među nama samima u ruzno izraženoj i uvek prisutnoj nemogućnosti vodećih predstavnika i jedne i druge strane da svoj lični ego odvoje od identiteta naroda i države. Volja za kritikom izražena je i kod jednih i kod drugih a godinama nisu činili, i ne čine ni danas ništa, da bi uklonili uzroke nekomunikaciji. Sve je ofarbano upadljivim bojama a u suštini sve je lepršavo i nepostojano.
U Srbiji je naprimer osnovano i ministarstvo za odnose sa Srbima van granica Srbije i Jugoslavije. Ali ko i kakvo znanje i kvalifikacije poseduje da bi ostvario to što i samo ime ministarstva zahteva: odnose? Internet je danas početak budućeg lakšeg, bržeg i jeftinijeg komuniciranja među svim ljudima i narodima, bez obzira u kom se delu sveta nalazili. Pomenuto ministarstvo za odnose sa Srbima u svetu takođe ima svoju internet stranicu, svoj „Sajt“. Ali ko od nas u Švedskoj može ozbiljno shvatiti i prihvatiti to ministarstvo i njihovu želju za iskrene i kontakte i odnose, kada ministarstvo koje se diči „kontaktima“, na svojoj internet stranici predstavlja Srpski savez, čelnu organizaciju srpskog naroda u Švedskoj, sa adresom koja je promenjena još 1994-te godine? Kakvi su to odnosi kada je čak i ime grada u kome je sedište saveza pogresno? Sa kojom osobom ili telom saveza komunicira ovo ministarstvo ako već skoro dve godine ne zna da je na čelu saveza drugi predsednik, a ne onaj čije se ime da pročitati na sajtu ministarstva? Ko kome zamagljuje stakla naočara? Deo ljudi iz srpskog saveza ministarstvu ili ministarstvo vladi i srpskom narodu u Srbiji i van nje? Saradnju često pominje i ministar informacija gospodin Vučić.
U čemu su rezultati njegovog delovanja među Srbima u rasejanju, kada se informacije iz te kuće često ne prosledjuju ni na izričita traženja predstavnika dokazano patriotskih srpskih organizacija? Slepilo je toliko da ministar ne vidi ni upadljive i štetne mrlje, na koje mu se dobronamerno više puta ukazivalo i ne pokazuje nikakvu volju da ih, za dobro svih nas, otkloni. Sve to samo od sebe isprovociralo je i pitanje: Da li su ovakve saradnje, zaista osmišljene? Kada se u zemlji planirala saradnja sa Srbima u rasejanju, ko je razmisljao ili procenjivao finalni rezultat ovakvih ”sardnji”?
Ovakva kakva je danas „saradnja“ je samo još jedan neostvaren srpski san u mehuru sapunice naduvene od onih koji misle da je dovoljno da samo oni dunu, ili doduvavaju, kada za to imaju volju ili kada im se to prohte. Čak i više od toga. Oni su ubeđeni da nesmetano mogu da nastave da duvaju u prazno a da Srbi pred sobom (samo zato sto „oni“ duvaju) umesto praznine vide i te nepostojece mehure koji lebde prelivajuci se u mnogobrojne nijanse različitih boja. Stvarnost je drugačija i daleko od te lepote. Da bi i matica i Srbi u dijaspori mogli da ostvare svoje „mehure snova“ potrebno je da pojedinci koji drže sapun u svojim rukama otvore svoje grčevito stisnute šake i dozvole simbiozu sa morem srpskog naroda i njihovih organizacija u rasejanju i prestanu sa daljim sabotiranjem i ometanjem patriotskih snaga i međusobnog povezivanja Srba i srpskih organizacija u svetu. Njihova ujedinjenja bila bi od velike koristi državi i narodu ali i snaga čija bi strela probušila mnogobrojne mađioničarske balone i umesto lepih reči i monologa, zahtevala profesionalnost i konkretne rezultate rada pojedinaca. Medjusobnim poštovanjem, posle odstranjene samovolje, prisutnog egoizma i arogantnosti pojedinaca, stvorili bi se preduslovi za ostvarenje realne i korisne saradnje za bolju budućnost srpskog naroda i srpskih genaracija koje danas izrastaju kako unutar, tako i van granica svoje domovine.
RAZLIKE
U mnogim zemljama širom sveta, ubrajajući i Skandinvske, prvenstveno u Svedskoj, uvek je postojala jaka ekstremna hrvatska emigracija. Greška vladinih organa i medija predhodne Jugosavije i Srbije bila je u tumačenju hrvatskog ekstremizma. Opis hrvatske emigracije kao protivnika i neprijatelja države Jugoslavije bio je nepotpun i u mnogo čemu pogrešan. Takvo jednostrano tumačenje i predstavljanje hrvatske emigracije može se smatrati i jednim od mnogobrojnih uzroka totalne nespremnosti Srbije i srpskog naroda za događanja od 1989. do danas. Hrvatska emigracija trošila je većinski deo njihove energije i sredstava ne protiv Jugoslavije već prvenstveno u izražavanju svoje ljubavi i pripadnosti hrvatskom narodu i jačanju Hrvatske. Njihov primarni cilj nije bio rušenje Jugoslavije već stvaranje nove Nezavisne Države Hrvatske. Zato su tadašnje i sadašnje hrvatske vlasti i mogle da se u tolikoj meri oslanjaju na uticaj i mogućnosti hrvatskog naroda u dijaspori.
Suprotno Hrvatskoj srpske vlasti nikada nisu prihvatale srpsku emigraciju kao deo srpskog naroda, punog ljubavi za Srbiju. Ma da je srpska emigracija za svog neprijatelja isključivo smatrala i proglasila jugoslovenski komunizam, vlasti Republike Srbije, među svim bivšim republikama Jugoslavije, prednjačile su u njihovom progonu i u njima videle isključivo državnog neprijatelja. Danas nema ni stare Srbije ni stare Jugoslavije. Današnja Srbija nije republika u staroj Jugoslaviji već država u federaciji sa Crnom Gorom. Ali ni Srbi u zemlji ni Srbi u dijaspori nisu još dobili jasan odgovor na veoma važno i odavno postavljano pitanje:
Da li je vlast u današnjoj Srbiji zaista „nova“ i oslobođena tereta prošlosti? Da li je sposobna da odbaci svu raniju arogantnost režima (i dalje prisutnu kod pojedinaca) i da svojim novim delovanjem potvrdi prihvatanje moralnih i demokratskih principa i poštovanja ljudskih prava? Kada i na koji način će drzava Srbija i federacija Jugoslavija moći da garantuje ili ispoštuje ono što je primarna svetinja i ustavno pravo svakog čoveka u demokratskim zemljama, kao naprimer pitanje privatnog vlasnistva? Da li će Srbi u rasejanju i njihove organizacije i dalje slepo i bez nekog uvida u okončanje mnogobrojnih akcija svojim patriotskim angazovanjem, materijalnim doprinosima i humanitarnim delovanjima pomagati zemlji, a time i vladi? Da li je, i da li treba biti, srpska dijaspora politički organizovana? Da li treba imati pravo glasa u matici ili ne? Mnogo je pitanja i razmišljanja koja se ne mogu izneti u jednom članku. Ali ova i slična pitanja samo su manji deo hitne potrebe i neophodnih tema u diskusijama među Srbima u matici, među Srbima u rasejanju i izmđju Srba iz zemlje i sveta. U ovim razgovorima mora biti zadovoljen i interes koji je i garancija uspeha obe strane, odnosno isključivi interes srpskog naroda i države, a ne pojedinačnih grupacija i određenih pojedinaca.
Nikola Janić
Maj 1997
