Čemu se Srbi još mogu nadati?

Sve što se sa Srbima događalo u HH veku, kao i položaj u kome se danas nalaze, može se osmotriti sa stanovišta nekih opštijih geopolitičkih činjenica, a mi ćemo ovde poći od one koja nam se čini posebno značajnom: na Katoličkom kongresu održanom u Zagrebu u septembru 1900. godine (a na njemu „dominirali“ Posilović, Štrosmajer i Štadler) donesene su dve dalekosežno važne odluke: 1) do kraja veka, i milenijuma, u Hrvatskoj moraju biti istrebljeni i srpsko ime i svi njegovi nosioci; 2) katolicima-štokavcima naređeno da „nikad nisu bili Srbi“.

To – kad je reč o Srbima, tj. kao naznaka onoga što se pripremalo Rusima, tj. kao odsudan udar na Pravoslavlje. Time su najavljeni nepojamni zločini koji su kasnije obeležili vek, a kao njihovi pokretači bili planirani svetski ratovi: Prvi – s ciljem da se slomi Rusija, a Drugi – da se uspostavi jevrejska država (i, uzgred, dotuče ponešto od onoga što u Prvom nije razoreno po meri koja mu je bila određena). I posle se pokazalo: Prvim je uništeno – rusko, a Drugim – srpsko pravoslalje (druga balkanska pravoslavlja bila su „bezopasna“, a njih su, između ostalog i „za početak“, branile i nemačke dinastije). Kad se o svemu tome govori, vredi pomenuti i jednu izuzetno zanimljivu činjenicu: početkom prošlog veka predviđalo se da će Rusija, za sledećih tridesetak godina, preuzeti svaki primat od Zapada i da će do polovine veka imati više žitelja nego sva Evropa ukupno. Taj svakoruki uspon Zapad je presekao najpre atentatom na Stolipina (kao arhitektu „ruskog ekonomskog čuda“), a potom slanjem Trockog i Lenjina da „izvedu revoluciju“, zna se koju je pustoš ona iza sebe ostavila, ali se ne zna da li u Rusiji danas ima 200 ili 250 miliona duša manje nego što se predviđalo da će ih biti sredinom prošlog veka. Na te se pojedinosti kao „preslikane u malom“ može gledati i na pustoš koju je Broz ostavio među Srbima: njih nema u Hrvatskoj, Makedoniji, Kosovu i Metohiji, u Bosni se na tankoj omči drže kod Brčkog, u Crnoj Gori „crnogorski jezik“ ozvaničen je u trenutku dok je tamo 65% žitelja govorilo srpski, a „crnogorski“ blejalo samo 18,5% (danas je na Cetinju, po najnovijem popisu, broj ovih drugih narastao na preko 90% i njima više – „nema lijeka“).

Treba, međutim, odmah reći da je to tek polovina razaranja koje je Srbiji priređeno, a ona druga polovina tek je pred nama i nju joj je osigurala ona „agenda“ u kojoj su Kinkel i Šreder (i ne znam ko još) zapisali da će Srbija biti „isključena iz evropskog razvoja“ i svedena „na beznačajnu balkansku enklavu“, da će Preševska dolina biti priključena Arnautluku, Raška oblast – Bosni i Turskoj, Vojvodina – Mađarskoj ili „novoj“ Habsburškoj monarhiji, istočni srpski prostori – Rumuniji i Bugarskoj, a Šumadija – ostavljena za naseljavanje evropskih Cigana, s nalogom da ih Rio Tinto potruje zajedno s poslednjim Srbima.

I po mnogim znacima sudeći, ta se druga razaračka polovina već određenije počinje najavljivati: „omča na Brčkom“ biće zategnuta, ne zna se jedino hoće li to biti „u hrvatskoj ili bošnjačkoj izvedbi“, ali u oba slučaja to će se desiti po procedurama proveravanim u Jasenovcu, Bratuncu, na Ozrenu i svuda gde se njihova demokratija pritvrđivala. A za to vreme neobaveštena srpska vlast „širi crveni tepih“ hrvatskom ministru za prava manjina koji je pomogao da se pohapse poslednje baranjske babe zbog „terora“ nad ustaškim koljačima, a „Bošnjacima“ od Novog Pazara do Sarajeva planira autoput – da bi središte srpske srednjovekovne države što brže stiglo do Bosne i Turske. I da se, i tamo i drugde, što temeljitije zatru srpski tragovi.

Pa će obavešteniji Srbi priznati: „Klali su nas vrlo uspješno. A i sada su za iste poslove jednako pripravni: naoružani su i vrlo obučeni, vojska i policija im je stalno na obukama u Turskoj, Bakir i Benjamina znaju đe su im mudžahedini koje im je anamo vaktile doveo rahmetli Alija (a oni posle zaboravili da se vrate tamo otkud su došli, ko što ni Suljo [Ugljanin] nije zaboravio koliko ih je njemu avamo dodijeljeno – da bi mu pamet bila bezbednija)“. I ti (obavešteniji) Srbi znaju i još ponešto. Pa, recimo, i to da su tamo, na Zapadu, planovi za pokoravanje sveta davno doneseni, a mladi i nadobudni Harold Valas Rozental, u intervjuu Volteru Vajtu, surovo otvoreno razjasnio mehanizme po kojima će se to činiti:

„Mi jesmo bogom izabrani narod. Većina Jevreja ne voli o tome da govore, ali naš je bog – Lucifer. I nas je Lucifer izabrao“.

„Jevreji ne moraju držati prst na svakom dugmetu koje izaziva rušenje hrišćanske civilizacije. U mnogim slučajevima oni za to imaju mnogo nejevrejskih dobrovoljaca“.

„Kroz hrišćansku religiju mi smo obezbedili potpunu kontrolu nad društvom, vlašću i ekonomijom. Nijedan zakon u državi nije bio usvojen pre nego što smo ga mi obrazložili na crkvenim katedrama. Primer koji to potvrđuje jeste pojačana propaganda o mešanju rasa i reprodukcija kopiladi, što je pogubno za svaki narod i rasu. Naivni duhovnici u jedan glas poučavaju svoju pastvu da smo mi bogom izabran narod i ubeđuju sve da su sve druge rase iste… To što jedno protivreči drugom – to do njih ne dopire! Na taj način, mi, Jevreji, naslađujemo se specijalnim privilegijama dok su svi ostali svedeni na jednakost“, pri čemu je ta „jednakost za ostale, ne i za nas, i ta je jednakost u ropstvu. I upravo zbog toga mi propagiramo sveopštu jednakost budući da se to na nas ne odnosi. I to je jedna od naših velikih obmana“.

„Mi poučavamo s hrišćanskih crkvenih katedara da naši razbojnički ekonomski metodi potpuno odgovaraju hrišćanskim principima. Crkveni papagaji bogotvore Mamonu samo za naše novce koje im pozajmljujemo da bi izgradili novu crkvu. Njima ne dopire do svesti da im njihova sopstvena religija zabranjuje procent i dug. Oni su spremni platiti svaki visoki procenat jer će oni to kasnije uzeti od svoje pastve“.

„Crkveni zvaničnici hvale demokratiju ne shvatajući da smo posredstvom toga političkog sistema, koji smo mi nazvali »demokratijom«, postavili državu i društvo pod našu potpunu kontrolu. To je demokratija za nas, a ne za vas, ali vi to ne možete shvatiti. Hristos ih uči carstvu Božjem na zemlji, koje ne može biti ništa drugo do despotska država s čvrstom podrškom prirodnosti, poretka i zakonitosti u državi dok je demokratija upravljanje posredstvom haosa, rulje i slučajnih ljudi koje mi biramo i kupujemo po svom nahođenju…“

„Kontrolu nad tim slučajnim ljudima mi ostvarujemo posredstvom crkve, sredstava masovnih informacija i bankarskih ustanova. Njihova hrišćanska crkva odavno je jedna od poluga pomoću kojih mi ostvarujemo svoju vlast. Tupost hrišćanskih crkvenih ljudi prevazilazi jedino njihov kukavičluk i zato je njima veoma lako upravljati“ (U tome intervjuu mladi brbljivac saopštio je još mnogo drugih, jednako intoniranih, pojedinosti i zbog toga je bio vrlo brzo ubijen, na aerodromu u Istanbulu, s jasnom porukom drugima: nije lepo objašnjavati „kako oni“ uređuju istoriju sveta.)

Takvim razmatranjima mladog Rozentala stari Šnerson dodao je (prema nekim Hjustonskim i/li Harvardskim projektima) i najavu da će „oni“ uništiti trista miliona „slovenske stoke“, najpre njen pravoslavni deo uz pomoć njihovih inovernika pa posle i onaj njihov „saveznički“ ostatak, pri čemu će se za sve te poslove sva sredstva smatrati prihvatljivima: pored rata, primeniće se i klimatsko oružje, kojim će se prisiliti na seljenje i mešanje sa drugim narodima, što će značiti i njihov definitivni nestanak, a to će „podupreti“ i priprema vakcine – za uništavanje „slovenskog gena“. Pri čemu će rumunsko i bugarsko pravoslavlje poslužiti kao koridor kojim će biti uspostavljena veza između Poljske i Turske (pre nego što Poljska „stane u red“ za satiranje), a Turska „jednom nogom“ na Balkan, a „drugom“ na Povolžje; uz sve to, zapadne ruske oblasti uzeće Nemačka, Sibir – Amerika, Daleki Istok – Japan. Tako je, dakle, planirano razaranje Rusije, a za Černozem i severnije delove Ukrajine „podseća se da su te zemlje u stvari iskonske zemlje drevne judejske Hazarije, to jest Izraela, koje je osvojila Kijevska Rusija u 10. veku. Sloveni su ovde privremeni gosti i oni podležu iseljavanju. Mi ćemo vratiti tu teritoriju i na toj blagodatnoj zemlji ćemo sagraditi Veliku Hazariju – judejsku državu isto onako kako smo pre 50 godina sagradili Izrael, potiskujući Palestince. Ovde ćemo preseliti deo Izrailjaca, a slovensku stoku ćemo prognati daleko na sever, iza granica Moskve. Tamo će biti mala severna teritorija – rezervat sa kompaktnim stanovništvom, sličan indijanskim rezervatima u Americi“ (rabin Menahem Mendel Šnerson: vizionarski.wordpress.com-/2013/04/29/cionistički-planovi-za-slovene/).

Hazari, verovatno, „znaju“ kako su se, i kad, našli u ovoj priči, tj. kako se zna da su im te prostore Rusi uzeli u H veku ako postoje mnogo opipljiviji dokazi da su se Rusi tamo našli makar pre pet milenijuma – o čemu može svedočiti sav istočnoslovenski jezički pejsaž, a u mnogom smislu možda i evropske jezičke prilike u celini: Sloveni su mogli prekriti najveći deo Evrope (i, uzgred, stići do Indije), a Hazari su, u najboljem slučaju, mogli biti – sitna ostrvca u „slovenskom moru“.

*

Tako se, dakle, može gledati na Ruse – prema istorijskim merama koje im priređuju Hazari, a da se u tom smislu ni pozicija Srba bitnije ne razlikuje, pokazaće tek neke pojedinosti:

Prva. Ubrzo posle Velikog raskola ćirilica je označena kao „đavolji izum“, a mnogo pre toga papa poziva u Rim „na istjazanije“ slovenskog prosvetitelja Metodija zato što „drukčije uči, no što je bio obećao“ i „prebacuje mu upotrebu slovenskog jezika“.

Druga. Godine 732. dalmatinska crkva „prelazi pod jurisdikciju carigradskoga patrijarha“ i tamo ostaje do „spljetskog sabora 1075. godine, kad latinsko i hrvatsko naseljenje Dalmacije napušta pravoslavnu vjeru i prima rimokatoličku“. Mi sad ne možemo znati koji su dalmatinski krajevi prešli u katoličanstvo, ali mnogi vekovi kasnije istorije svedoče nam da to za etničku sliku tih prostora nije imalo nikakvog značaja: oni su do početka prošlog veka uvek bili srpski, a poneki se od njih potvrđivali i kao pravoslavni.

Treća. Ako su takve prilike bile „obične“ u Dalmaciji, neće biti čudno ni to da se one nisu razlikovale ni od onih u Panoniji, na koje ukazuje pismo „pape Silvestra II (oko 950-1003), upućeno madžarskom kralju Stefanu I Arpadu (975-1038), u kome izražava čuđenje što se u Ugarskoj nalazi devet »grčkih« (pravoslavnih) i samo jedan »latinski« manastir“.

Kasnije će Vatikan, vrlo često uz „upotrebu“ mađarskih kraljeva, pokrenuti mnogo krstaških ratova i protiv Srba i protiv pravoslavlja, oni razarali i pustošili Carigrad, ali svi ti događaji nisu sprečili vrlo snažan uspon Srbije i omogućili da se ona u XIV veku, prema sudu ozbiljnih znalaca, nađe „na nivou Toskane, ako ne i ispred nje“. Taj je uspon, međutim, presekla turska najezda i ona obeležila sledećih pet vekova srpske istorije: dok su Srbi služili kao „predziđe hrišćanstva“, Vatikan nije mogao preduzimati ništa da nastavi „strategiju krstaških ratova“ i da pravoslavlje pokuša odbaciti od slovenačke granice ili zagrebačkih predgrađa, ali kad je postalo izvesno da će Turska s Balkana biti potisnuta, na pomenutom zagrebačkom kongresu vatikanska pamet nastavila je tamo gde se pod kraj XIV veka zaustavila. I pokazala svoju ogoljenu suštinu pripremajući zločine kakvi u istoriji sveta nisu zapamćeni.

Za izvođače tih zločina nadležnima su se proglasile Austrija i Mađarska – za Srbe, a Amerika i Engleska – za Ruse; Srbi su se iz Prvoga rata nekako izvukli i dočekali Drugi – da u njemu budu uništeni, a Rusi su u oba rata (i tokom mnogo godina između i posle njih) bili žestoko proređivani i ostavljeni bez mnogo desetina miliona svojih (boljih) glava. I u vezi s tim neke bi se pojedinosti mogle odrediti i preciznije: „Austrija je, tako, 1914. godine ušla u Veliki rat sa jedinim ciljem da uništi Srbiju. Možda je podstrek za taj genocidni poduhvat našla u onoj izjavi Karla Marksa (1818-1883) da bi Evropa postala čistija »ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno«, ali je, neposredno po Sarajevskom atentatu, stvarnu podršku dobila od Svete Stolice i »šefa« joj pape Pija X (1835-1903-1914, 20. avgust). Jer, na šta je sve Austrougarska računala na početku rata, uverljivo kazuje tajni izveštaj njenog ambasadora u Vatikanu, sačinjen 29. jula 1914. godine, na dan kad je objavljen rat Srbiji. Toga je dana, naime, ambasador bečkog ćesara u Vatikanu obavestio rimskog papu o merama koje Monarhija namerava da preduzme protiv Srbije, a u izveštaju o tom susretu našlo se i sledeće: »U toku prošlih godina sv. Otac je više puta izrazio žaljenje zašto je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog opasnog suseda na Dunavu. Papa i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo prodreti do srži monarhije i koji će, ako mu se dade vremena, izgristi ga sasvim… Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju… Na »liniji« pape Pija X našao se i njegov naslednik Benedikt XV (1854-1914-1922), izjavom da »Srbi pravoslavni i Srbija ima da nestanu sa lica zemlje«“.

*

Srbima i Rusima jednako je pretpisano „da nestanu sa lica zemlje“ i oni ne moraju razmišljati o tome koje će sile (i pod čijim potpisom) biti ovlašćene da taj nalog sprovedu u delo, ali će biti izvesno da te sile neće biti obeležene nijednim ljudskim svojstvom i da to u „srpskom slučaju“ („ruski“ je bitno drukčiji) mnogo bolje od svih spoljnih zlotvora i okupatora čini autistična srpska vlast time što je idiotizovala školstvo i nauku, decu i omladinu opustošila i uzela im budućnost, ekonomiju predala u ruke strancima, njima rasprodala i oranice, dovela Rio Tinto, Dandi, Ziđin i 60-ak sličnih da izbuše i otruju zemlju, a Blek Rok – da opljačka ono što može preostati pre nego što se „Beograd na Vodi“ ne unapredi u – „Beograd na Otrovanoj Vodi“.

I time je srpska vlast osramotila srpsko ime i otvorila put evropskim pljačkašima da prisvoje „Podunavsku kulturu“ – kojom su se Srbi ugradili u temelje zapadne svetske civilizacije. Dok se Zapad u nju ugrađivao jedino zločinima.

A nama ostavio da vidimo hoće li se makar jednom prevariti u svojim računima. Ili ćemo morati još počekati da se pred njima ispreči Najviša i Neopoziva Sila.

I svet odvuče u – Ništa.

Autor: Dragoljub Petrović, lingvista