Srbija, dvadeset godina kasnije: Dan kad je opozicija pobedila Slobodana Miloševića

Ko sme da vas pogleda u oči“, glasio je izborni slogan jedinstvenog kandidata ujedinjene opozicije na izborima 24. septembra 2000. godine.

Taj kandidat bio je Vojislav Koštunica, koji je, ocenila je tada udružena opozicija, bio ujedinjujući faktor, pomirljiv izbor za leve, desne, umerene i ujedno najbolja protivteža Slobodanu Miloševiću, koji je neprikosnoveno vladao Srbijom i SR Jugoslavijom više od decenije, a koga su protivnici optuživali za diktaturu, ubistva političkih neistomišljenika, ekonomski sunovrat, nemaštinu.

„Vreme je“, glasio je još jedan izborni slogan opozicije, koja je posle godina manje ili više bezuspešnih pokušaja da glasačkim listićima pobedi Miloševića, okupila i građanske inicijative i organizacije.

I još optimističnije parole: „Gotov je“, „Puk’o je k’o zvečka“ i „Nas je više“.

Na današnji dan 24. septembra 2000. godine održani su predsednički izbori na kojima je Milošević izgubio vlast, ali je potom odbio da prizna pobedu.

To je bio uvod u velike demonstracije i petoktobarsku revoluciju koja je označila kraj Miloševićeve vladavine.

Dešavanja uoči izbora

Deo međunarodne zajednice je posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma sa Bosnu i Hercegovinu, Slobodana Miloševića proglašavao „faktorom mira i stabilnosti na Balkanu“.

Ali taj status nije dugo zadržao.

U Srbiji je raslo nezadovoljstvo ljudi, pre svega, ekonomskim stanjem, ali i mnogim slučajevima nekažnjenog nmasinja, nerasvetljenih ubistava, rasta kriminala, gušenja medijskih i drugih sloboda.

Jačale su građanske inicijative, a važno mesto zauzeo je studentski pokret Otpor, čiju su okosnicu činili istaknutiji članovi Studentskog protesta 1996/97.

Ti protesti su bili izazvani prekrajanjem izbornih rezultata na lokalnim izborima.

Organizacija Otpor, čiji je zaštitni znak bio logo sa stilizovanom pesnicom, okupila je mlade, studente, sindikate i Miloševiću se suprotstavljala gerilski, pre svega grafitima, plakatima i nalepnicama.

Miloševićev režim je prepoznao opasnost koja mu preti od ovog pokreta, čija je popularnost rasla i kojem su se pridružile i pojedine poznate ličnosti, glumci, pevači i fudbaleri.

Zbog raznih gerilskih akcija, Miloševićev režim je počeo obračune sa „otporašima“, koji su neretko brutalno prebijani.

Tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković čak je Otpor tada okarakterisao kao „terorističko-fašističkom organizacijom“.

Na inicijativu jedne od najvećih stranaka opozicije – Srpskog pokreta obnove – koju je predvodio harizmatični književnik Vuk Drašković, 10. januara 2000. godine formirana je Demokratska opozicija Srbije (DOS).

Bila je to neočekivana koalicija 19 stranaka.

Bez obzira na političke razlike, ponekad dramatično suprotne, spajao ih je zajednički cilj – Slobodan Milošević i kako ga svrgnuti sa vlasti.

Stožeri koalicije bili su Srpski pokret obnove sa Vukom Draškovićem kao predvodnikom, Demokratska stranka Zorana Đinđića i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice.

Ujedinjenju opozicije prethodile su godine represije režima Slobodana Miloševića, rat u bivšoj Jugoslaviji, nemaština, višemesečne demonstracije građana i studenata 1996/97. godine zbog prekrajanja rezultata lokalnih izbora, bombardovanje Jugoslavije, ubistva političkih protivnika – novinara Slavka Ćuruvije i nekadašnjeg istaknutog komunističkog funkcionera Ivana Stambolića.

Teren za opozicioni „mišmaš“ bio je već pripremljen.

Raniji pokušaji ujedinjavanja, poput koalicije Zajedno nekoliko godina ranije, nisu bili dugovečni.

Zato se i postavljalo pitanje da li će novo ujedinjenje uroditi plodom i koliko će trajati?

O tome je više od 15 godina kasnije govorio Vuk Drašković, inicijator istorijskog ujedinjenja opozicije, koju je, paradoksalno, napustio baš pred izbore.

„Neki nisu ni govorili među sobom, a pljuštale su i uvrede. ‘Sa ovom režimskom slugeranjom neću ni da sedim za istim stolom!’, galamio je Nenad Čanak na Dragana Veselinova“, napisao je Drašković za list Nedeljnik.

„’Ti si za psihijatriju!’, sledio je odgovor. Nenad Čanak je napustio sastanak, ali sam ga stigao i umolio da se vrati. I Momčilo Perišić je hteo da ode. Trajković je osoran prema Žarko Koraću, Korać i Čanak prema Koštunici“, naveo je Drašković.

Čanak je, prema rečima Draškovića bio nezadovoljan što sastanku prisustvuje Dušan Mihajlović.

„Stišavam buru, mirim ih i molim da svak svakome oprosti sve“, prisetio se Drašković, a Čanak je posle izjavio: „Prvi put sam upoznao takvog Vuka“.

Izborna strategija i atentat na Draškovića

Odmah po formiranju DOS-a u kojem je bilo i stranaka koje su ranije bile u Miloševićevim vladama (poput Srpskog pokreta obnove i Nove demokratije Dušana Mihajlovića), vođe ovog bloka zatražile su raspisivanje izbora na svim nivoima.

Opozicija je tražila i da se otkriju počinioci zločina na Ibarskoj magistrali u jesen 1999, kada su ubijeni funkcioneri SPO, ubica novinara Slavka Ćuruvije, kao i da budu obustavljani svi „akti državnog terora“.

Od ministara spoljnih poslova EU i SAD, kada dođe do vanrednih izbora, opozicija je tražila ukidanje ili suspenziju svih sankcija, obnavljanje članstva u OEBS i povratak na Kosovo policije i vojske.

Zahtevi su ponovljeni na zajedničkim mitinzima 14. aprila i 15. maja na beogradskom Trgu Republike.

Na mitingu udružene opozicije u aprilu bilo je, izveštavao je tada list Danas, više od 200.000 ljudi.

Izveštaj sa mitinga bio je naslovljen porukom vođa opozicije: „Smenimo poslednjeg diktatora“.

Bilo je pojačano prisustvo policije u centru Beograda koji je nadletao helikopter.

Policija je zaustavljala i kontrolisala sve automobile koji su ulazili u Beograd, a nisu imali registarske tablice glavnog grada.

Predsednik DSS-a Vojislav Koštunica tada je rekao da je „nasilje poslednjih deset godina sve veće“ i da su „demokratski izbori najbolji način da se tome stane na put“.

Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić, koji je ubijen tri godine kasnije kao premijer Srbije, imao je ovakvu poruku na tom mitingu:

„Ako i vi verujete da je ovom režimu mesto u kontejneru istorije, a da Srbija zaslužuje normalnu demokratsku vladu, pridružite nam se.

„Ako i vi verujete da lopovi treba da idu u zatvore, a ne ministarske fotelje, pridružite nam se“.

Milošević, međutim, nije pokazivao nameru da odustane.

Obračun režima sa političkim neistomišljenicima postajao je sve oštriji, pa je tako ponovo pokušan atentat na Vuka Draškovića, kada je 15. juna nepoznati napadač ispalio dva hica na lidera SPO u njegovom stanu u Budvi.

Drašković je tada ranjen, jer su mu meci okrznuli glavu.

Nesumnjivo je da je ovaj događaj sa Draškovićem dodatno ojačao opozicione simpatije u dobrom delu biračko tela.

Početkom jula 2000, Milošević je izveo neočekivani politički manevar – promenio je Ustav, kao i izborne zakone, a izbori su raspisani za 24. septembar.

Međutim, Demokratska partija socijalista, vladajuća stranka u Crnoj Gori, nije priznala ustavne amandmane i saopštila je da neće učestvovati na izborima.

Stav partije Mila Đukanovića reflektovao se i na jedinstvo opozicije u Srbiji, pa je i Srpski pokret obnove, inicijator okupljanja opozicije, najavio bojkot izbora.

Ostatak DOS je, nakon kraćeg premišljanja, odlučio da na septembarsko glasanje ipak izađe.

Drašković se kasnije, ipak, predomislio, pa je na izbore izašao samostalno.

Tada je agencija Beta prenela saopštenje čelnika evropskih zemalja sa samita Grupe osam u Japanu u kojem je izražena zabrinutost zbog ustavnih promena, koje su, kako je tada navedeno, otvorile vrata Miloševiću da vlada još osam godina.

„Međunarodna zajednica ne sme da prizna rezultate bilo kakvih izbora koje predsednik SRJ Slobodan Milošević raspiše na osnovu nedavno usvojenih ustavnih promena“, pisalo je u tom saopštenju.

Vođe evropskih država izrazile su i zabrinutost zbog „motivacije koja stoji iza revizije jugoslovenskog Ustava i mogućih posledica“.

„Pozivamo vladu u Beogradu da se uzdrži od svake akcije koja bi mogla doprineti daljoj eskalaciji nasilja“, navedeno je u toj izjavi.

U autorskom tekstu za list Nedeljnik, Buk Drašković se prisetio formiranja DOS-a:

„Tog 10. januara 2000. godine, ljudi čije sam potpise spajao spajalicom, postali su, a da to tada nisu mogli ni pomisliti, nova vlast u državi, a Vojislav Koštunica je, potpisom ispod Sporazuma, potpisao odluku o svom izboru za predsednika Jugoslavije“.

„U isti mah, tog 10. januara, ja sam potpisao presudu o političkom ubistvu i svoje partije i sebe. Tako je ispalo.

Iz bitke u koju smo tada krenuli zajedno, svi oni i njihove stranke vratiće se pod pobedničkim zastavama, a SPO i ja na nosilima“, rekao je Drašković.

Predizborna atmosfera

Koristeći propagandnu mašineriju, Miloševićev režim napravio je atmosferu podele u društvu – „mi“ ili „oni“, „referendum za opstanak Srbije“.

Opozicioni rivali su bili „instrument Zapada i NATO-a“, pa stoga je bilo važno „odbraniti zemlju od izdaje“, kako je to govorio istaknuti funkcioner Jugoslovenske levice (JUL) Ivan Marković, tadašnji ministar za telekomunikacije.

„Upitao je Čačane – da li će i oni dozvoliti da Velja Ilić (opozicionar) od Čačka napravi novi Avijano (Nato baza u Italiji odakle su poletali avioni koji su bombardovali SRJ) u Srbiji?“, glasio je izveštaj RTS-a sa Markovićevog predizbornog govora u tom gradu.

Odgovorio je sam: „Nije moguće, neće Čačani to dozvoliti. Nije Velimir Ilić Čačak“.

Državni mediji bili su udarna pesnica bračnog para Milošević-Mirjana Marković, tadašnje predsednice stranke Jugoslovenska levica.

U udarnim televizijskim terminima emitovani su govori sa predizbornih skupova gotovo integralno.

Oštar rečnik, korišćenje svežih ožiljaka NATO bombardovanja, bili su „aduti“ u govorima predstavnika tadašnjeg režima.

Mirjana Marković je na jednom predizbornom skupu govorila o vođama opozicije kao „zastupnicima nemani koja seje zlo po svetu“.

„Protagonisti politike najvećeg svetskog nasilja zovu sebe imenom koji je sinonim za toleranciju i slobodu – demokrate.

„To licemerje je isto toliko veliko i strašno kao što bi bilo licemerje nazvati pre 60 godina kreatore, čuvare i ložače gasnih komora – filantropima“, rekla je ona.

O opoziciji – sve najgore. Uz neizbežne, teške optužbe o dotadašljim „izdajama“

„Oni su podržavali razaranje Jugoslavije početkom 90-ih, podsticali rat među bivšim jugoslovenskim narodima, 1993. godine su prizivali i podržavali sankcije kad su bile najsurovije, 1999. bili su na strani NATO-a.

„A 2000. ih ispunjava mržnja zbog rezultata obnove kojima se ponosi čitav narod“.

„Na ovim izborima oni su nosioci lista NATO pakta. Te činjenice su naravno neprijatne i teške, ali su istinite“, rekla je Mirjana Marković.

Koštunica pobedio, Milošević ne priznaje poraz

Napadi na opoziciju su pojačavani kako su se bližili izbori 24. septembra 2000. godine, a odgovor je bio slogan ujedinjene opoizicije: „Ko sme da vas pogleda u oči? – Koštunica“.

Ispostaviće se da je opozicija pogodila.

Kandidat DOS-a Vojislav Koštunica je na predsedničkim izborima dobio 2.470.304 (50,24 odsto) glasova. Milošević je osvojio 1.826.799 glasova, odnosno 37,15 odsto.

Ali, tu nije bio kraj.

Savezna izborna komisija objavila je da Koštunica nije dobio neophodnih pedeset odsto glasova da bi pobedio u prvom krugu izbora.

Sve to je izazvalo gnev opozicije i njenih birača, koji su kulminirali masovnim demonstracijama 5. oktobra.

Dvadeset godina kasnije na vlasti u Srbiji su oni koje je tadašlji DOS pobedio na izborima.

Izvor: Glas Šumadije / BBC