Sport je delatnost od posebnog značaja za Republiku Srbiju. Bar tako piše u članu 2. Zakona o sportu.
U to ime Srbija iz budžeta izdvaja, bar na prvu loptu, pozamašnu sumu novca za redovne godišnje programe nacionalnih sportskih saveza, Olimpijskog komiteta Srbije, Paraolimpijskog komiteta i drugih sportskih organizacija. Da li je to dovoljno i pravilno raspoređeno – tema je za diskusiju.
Ima i onih koji tvrde da zapravo tih 0,34 odsto za sport od ukupnog budžetskog kolača i nije neki novac, ali da se i sa tim, uz dobro upravljanje, mogu postići srazmerno dobri rezultati.
U 2022. godini, a na osnovu Zakona o budžetu, za pomenutu delatnost od posebnog značaja izdvojena je suma od 2.275.034.000,00 dinara. Mimo budžeta, nekim drugim kanalima iskopanim na dobroj volji politike i (sve)moćnih političara, u kase sportskih saveza i klubova (neki tvrde i u džepove sportskih funkcionera) pristiglo je i malo više para. Utisak koji ne vara jeste da država Srbija ne štedi na sportu. S razlogom.
Najviše, bar kroz obećanja, ulaže u infrastrukturu i to je, bez obzira na neke manjkavosti i sporost u realizaciji projekata, za svaku pohvalu.
Srbija je zemlja sporta. Bar tako Srbija misli. Da zlo bude veće, Srbija u to tvrdoglavo i veruje. A onda, kad se to najmanje očekuje, naciju znanu po tome da više priča o sportu nego što se bavi sportom – sustigne i otrežnjenje. Bolno i garnirano gorkom istinom da su drugi ipak bolji. I da drugi napreduju dok Srbija, nesvesna svojih zabluda, tapka u mestu. Ili, što je još veće zlo, osokoljena (ne)znanjem korača unazad.
Katastrofa i sunovrat. Ove reči sportska Srbija ne bi nikada izgovorila da se nije dogodilo ono što jeste. A dogodilo se u proteklih dvadesetak dana da su na tri velika takmičenja, jednom svetskom i dva evropska prvenstva, srpski sportisti i miljenici nacije doživeli tri teška neuspeha.
Umesto sa osmehom i medaljama, koje su im svi predviđali i koje su se od njih s pravom i očekivale, kući su se vratili tužni i poniženi. Čak i priča o tome da se u Srbiji igra najbolja odbojka, košarka i vaterpolo na svetu (znate ono zemlja, voda, vazduh) polako postaje deo lepe prošlosti. Da li je moralo tako da bude?
Krenimo redom. Prva tužna vest stigla je iz Poljske. Muška odbojkaška reprezentacija Srbije, jedan od kandidata za najviši plasman, nije uspela da se plasira u četvrtfinale Svetskog prvenstva pošto je u prvom meču eliminacione faze izgubila od Argentine rezultatom 3:0 (25:23, 25;21, 25:23).
Kako i zašto, mogu da objasne i rečenice da je prva dva seta ekipa selektora Igora Kolakovića izgubila tek u finišu nakon što je prethodno imala prednost. U trećem, bilo je očigledno da je Srbija psihološki pala pa je Argentina, osvajač bronzane medalje sa poslednjih Olimpijskih igara, bez puno problema stigla do ubedljivog trijumfa.
Poraz odbojkaša u osmini finala srpska nacija okarakterisala je kao neuspeh. Selektor Kolaković obećao je analizu svakog detalja. U finalu je igrala Poljska. Izgubila je od Italije. Poljacima nije ni na kraj pameti da se zahvale selektoru Nikoli Grbiću. Mi smo to učinili, nama nije bio dobar selektor. Ni on ni Boba Kovač.
Vaterpolisti su prošli još gore. Evropski šampionat završili su kao deveti, što je najlošiji plasman vaterpolo reprezentacije u istoriji kontinentalnih šampionata. A sve se ne bi dogodilo da trofejna vaterpolo reprezentacija Srbije, više nego neočekivano, nije u osmini finala Evropskog prvenstva u Splitu, podmlađena i sa timom za vremena koja dolaze, poražena od Francuske.
Selektor Dejan Savić u izjavi za medije posle svega što se događalo na splitskoj rivi samo je rezignirano konstatovao da je „agonija završena i da bi posle svega trebalo da se vidi kako dalje u budućnosti“.
U osmini finala svoje učešće na ovogodišnjem Šampionatu Evrope završila je i košarkaška reprezentacija. Poražena je, neočekivano, od Italije 94:86. Nije pomoglo ni to što je Srbija u grupnoj fazi igrala dobru i efikasnu košarku sa najboljom odbranom uz nagoveštaje da će s kvalitetima koje poseduje bez problema stići do finala.
Umesto slavlja, dogodio se klasičan debakl. Da li je za neuspeh za koji je teško pronaći opravdanje kriv selektor Svetislav Pešić, možda i oni koji su mu ukazali poverenje, moguće je i neko sasvim treći ili zapravo nije niko, pokazaće analize koje bi tek trebalo da uslede.
„Svestan sam odgovornosti, ali čvrsto stojim iza svojih odluka“
Sasvim je moguće da su krivi i oni koji su u ime lične promocije, apsurdne sujete i još apsurdnije bahatosti sa mesta selektora smenili Sašu Đorđevića s kojim je reprezentacija Srbije na tri velika takmičenja osvojila tri srebrne medalje. Ne treba amnestirati ni one koji su brzopleto arhivirali Igora Kokoškova.
„Mi smo emotivan narod i zato je bol zbog neuspeha toliki. Sve što se dogodilo odbojkašima, vaterpolistima i košarkašima može da se dogodi i svim drugim reprezentacijama sveta. Sport je naprosto takav, pobede nikom nisu zagarantovane. Sve ovo zato i nije toliko strašno. Tragedija će, međutim, biti ako iz svega ne izvučemo pouku i ne rešimo što pre ono što su boljke srpskog sporta“, kaže Snežana Misajlović, nekadašnja odbojkašica i sportski funkcioner u SOFK Jugoslavije i Ministarstvu sporta.
U istom mesecu tužna sudbina zadesila je srpske fudbalske klubove na evropskoj sceni. Potvrdilo se ono što najviše boli, a to je da uprkos neutemeljenom optimizmu nemaju kvalitet za ozbiljna dostignuća na međunarodnoj sceni na kojoj se ne stiče samo ugled, već i mnogo, mnogo zarađuje. Možda će se koliko sutra i fudbalskoj reprezentaciji na SP u Kataru obiti o glavu preterani optimizam. Možda.
A da novca u sportskoj Srbiji ima, i te kako ima. Iz budžeta za 2022, kada je reč o sportskim organizacijama, najviše je sredstava pripalo, s razlogom, nacionalnom Olimpijskom komitetu – 290 miliona dinara. Među sportskim savezima bogato su još „prihodovali“, više od svih, za svoje aktivnosti – košarka (127 miliona), odbojka (121) i vaterpolo (110).
Srpskom atletskom savezu udeljena su 62 miliona, a rvačkom 44. Ne izdvajaju se u ovoj priči ova dva sporta slučajno. U proteklim danima u medijima se moglo pročitati ili čuti i sledeće:
„Srpski rvači grčko-rimskim stilom ostvarili su istorijski uspeh na šampionatu sveta u Beogradu, pošto su posle tri dana takmičenja osvojili četiri zlatne medalje. Srbija je tako nadmašila dosadašnji rekord od tri odličja na jednom šampionatu. Zlato su osvojili Ali Arsalan, Zurab Datunašvili, Sebastijan Nađ i Mate Nemeš…“
Pre toga Srbija je bila ponosna i na svoje sportiste i zbog „kraljice sportova“. Vest ulepšana optimizmom glasila je:
„Kontinentalni šampionat u Minhenu za sva buduća vremena srpska atletika pamtiće kao mesto jednog od najvećih uspeha. Jedno zlato (Ivana Vuleta), dva srebra (Armin Sinančević i Adriana Vilagoš) i jedna bronza (Angelina Topić), plus još sedam plasmana među osam najboljih su ne samo dokaz sjajnih ostvarenja, već i potvrda ispravnosti strategije jednog sporta koji je u zemlji Srbiji, koliko juče, bio na margini i pragu izumiranja.“
Da li treba napomenuti da dvoje od četvoro takmičara sa seniorskim evropskim medaljama još uvek ima status juniora i samim tim blistavu budućnost.
Čuda se ne događaju, čuda se stvaraju. Srpskom atletskom kumovali su nemerljiva energija i znanje predsednika Veselina Jevrosimovića i generalnog sekretara Slobodana Brankovića, ali i opredeljenje da se struka i znanje podignu na pijedestal najviših vrednosti.
I rvači gaze istom stazom. Nenad Lalović, član MOK-a i predsednik Svetske rvačke federacije, i dušom i telom čovek je ovog sporta. Bogato međunarodno iskustvo preneo je i na teren nacionalne organizacije čiji rad se sada ovekovečuje kroz sjajne rezultate takmičara.
Ovo je, međutim, priča o vrhunskom sportu. Takođe i o naciji koja, kako je to nedavno zapazio najbolji košarkaš sveta Nikola Jokić, „ne voli košarku, ne voli sport, ali voli samo i jedino zlatne medalje“.
Ono što se nameće kao pitanje svih pitanja jeste koliko se ljudi u Srbiji bavi sportom. Možda i zato što se u svetu još uvek iz kvantiteta rađa i kvalitet. Jedan podatak iz jedne ozbiljne ustanove (Fakultet za fizičku kulturu) zapravo najbolje odslikava gde je sportska Srbija danas i zašto je trenutno tu gde jeste. Takođe, i kakvu svest o bavljenju sportom imamo kao nacija. U toj ozbiljnoj analizi navodi se da u jednoj srpskoj opštini, nije bitno ime jer sve nalikuju jedna drugoj, čak 96,45 stanovnika ne vežba redovno. Takođe je alarmantan i podatak da na jedan sportski klub dolazi oko 1000 stanovnika, odnosno da opština izdvaja svega 455 dinara (četiri evra) godišnje po stanovniku za sport.
izvor:https://www.ekspres.net/
