Primeth u Sankt Peterburgu, pre nekoliko godina da u jednom marketu na rafovima sa voćem i povrćem, srpska roba stoji izdvojeno, sa posebno naznačenim poreklom, upadljivim, velikim slovima, kao da je i cena gotvo dva puta veća od njihovog domaćeg ruskog.
To Rusima nije bila prepreka da stoje u redu kraj tih rafova i strpljivo čekaju da kupe grožđe ili jabuke iz Srbije. Primeth da gotovo svaki lojalan kupac, pre nego što jabuku spakuje u vreću omiriše.
Dovoljno je bilo nekoliko dana koje sam pre toga provela u toj bratskoj nam zemlji, da znam i zašto.Njihovo voće i povrće ne miriše kao naše. Blažena je naša Srbija. To je Božija nagrada srpskom seljaku za mukotrpan rad i za svu ljubav koju oseća prema zemlji koje su generacije pre njega obrađivale.
To je poruka razumevanja, koju ta zemlja uzvraća onima, koji su kako bi je odbranili bacali oruđe i uzimali oružje i ostavljali je neobrađenu.
To je miris moštiju ratnika i mučenika, Hrista radi postradalih, koji u toj zemlji počivaju, nikad pronađene, a svoju svetost svedoče kroz cveće, drveće, žitarice i obilate plodove. Ponekad nas i prekore za našu rđavost, tada zemlja postaje sušna, a plodovi izostaju.
Ima neki prećutan dogovor između srpske zemlje i srpskog seljaka, ona hrani i čuva kosti predaka, a on je neguje i brani.
Srpske države nema bez srpskog sela, srpskog sela nema bez srpskog seljaka, srpskog seljaka nema bez srpske zemlje, a bez zemlje nema ni države, ni naroda, ni istorije, a ni sitog Srbina ni razvijene ekonomije, a samim tim ni budućnosti.
Piše: Nina Stojanović
Izvor: Srpski ugao
