SRBIJA U PROMENAMA ILI: KAKO REČIMA VRATITI NJIHOVO PRAVO ZNAČENJE

0
89

piše: Duško Lopandić

„Deset godina ovom zemljom vladaju najgori, deset godina ovom zemljom vlada bruka i sramota, deset godina nas je stid da budemo građani ove zemlje, nemamo razloga, kada njih sklonimo ponovo ćemo biti veliki, ponovo ćemo biti ponosni, samo nam malo treba.“ (Zoran Đinđić)

Priroda autoritarne vlasti se najlakše iskazuje u kriznim momentima: prva reakcija naših vlasti prilikom pojave pandemije kovida je bila da se pošalju vojnici da čuvaju staračke domove i zdravstvene ustanove od „upada“ virusa. To je naravno, slabo delovalo na sprečavanje širenja zaraze, isto kao ni što nedavno povećanje broja policajaca ispred škola teško može da ozbiljnije pomogne u rešavanju složenih socijalnih, institucionalnih, sociopsiholoških i drugih kompleksnih problema našeg obrazovnog, društvenog i državnog sistema koji su se indirektno, ali tako bolno iskazali u strašnoj tragediji koja je se desila u OŠ „Ribnikar“ kao i u masovnom ubistvu kod Mladenovca.

Koliko god da nema direktne mehaničke veze (u krivično-pravnom smislu) između nezapamćene tragedije u beogradskoj osnovnoj školi i desetogodišnjeg (zlo)delovanja ovdašnjih vlasti, nezabeleženo veliki protesti „Srbija protiv nasilja“ vrlo jasno upućuju negativnu ocenu (i to od svakog učesnika pojedinačno) sadašnjem predsedniku Republike i njegovom okruženju, na temu rezultata njihove vladavine. To ni čvrsto zatvaranje očiju od strane vrha vlasti (laži oko broja učesnika sve brojnijih skupova i sl), organizovanje propalog kontramitinga, niti uobičajena politika „zatrpavanja“ loših vesti drugim lošim vestima (tenzije na Kosovu) ne mogu da spreče.

Protesti desetina hiljada građana u Beogradu predstavljaju kolektivni krik ljudi o tome da je „softver“ našeg društva zablokirao i da je neophodan njegov radikalni „reset“, čemu nikakvo manipulisanje „hardverom“ od strane vlasti ne može pomoći: ni povećanjem broja policajaca, ni mobilisanjem vojske, niti navođenjem raznih izmanipulisanih statističkih podataka o privrednom rastu, uključujući količine izgrađenih kilometara i bolničkih kvadrata, redovno preskupo plaćenih u standardnim korupcionaškim „dilovima“.

Da Vas podsetimo:  Bezbožnici i bezdušnici u UN-u danas unapred stvaraju opravdanje za nove planske genocide nad Srbima

Srbija od vlasti traži da položi račune. Traži, pre svega, ne krivca, već odgovornost.

Od dolaska na vlast SNS-a, već više od decenije svedoci smo potpunog monopolisanja i stavljanja pod kotrolu većine društvenih i državnih resursa, uključujući i pravo na istinu. Politički demokratski sistem, državne institucije, dijalog i tolerancija u društvu su radikalno urušeni. Ključnu ulogu ima široka zlupotreba informativnih medija pod direktnom kontrolom jednog propagandnog centra (nacionalne TV mreže i dnevne novine).

Režim je u Srbiju vratio duh i narativ devedesetih godina prošlog veka: verbalnu i medijsku agresiju na zdrav razum, nacionalizam i populizam kao glavne ideologije. „Partokratija“ SNS i SPS je zavladala od direkcije u školama do pravosuđa i raznih inspektorata. Dok u društvu ne napreduju oni koji to zaslužuju, već titulari partijskih knjižica.

Photo: Amir Hamzagic/ATAImages/PIXSELL

Srbija – jedna od najmanje razvijenih država Evrope – istovremeno je postala društvo korupcije, ekstremne neravnopravnosti i dubokih društvenih razlika. U ovom kontekstu, nerešene kriminalne i korupcionaške afere ogromnih razmera, poput npr. slučaja „Belivuk“ (direktna veza organizovanog kriminala i vlasti), „Savamala“ (kršenje svih pravila pravne države i javnog interesa) ili „EPS“ (vrhunska nekompetencija kao ilustracija kadrovske politike SNS) u normalnim sistemima bi odavno bile dovoljne da dovedu do radikalnih promena onih koji su na vlasti, što se u Srbiji za sada još nije desilo.

Sistem zasnovan na lažima, manipulacijama i masivnim zloupotrebama podrazumeva i zloupotrebu onoga što je u osnovi društva: jezika. Slušamo o „stabilnosti“ u prilikama društvenog nereda, govore o „normalnosti“ i „miru“ oni koji neprestano izazivaju krize i uznemiravaju i frustriraju društvo, reč „nada“ koriste oni zbog kojih su hiljade izgubile svaku nadu i napustile zemlju, pričaju o „poštenju“ i „ponosu“ oni na koje se te reči u praksi teško mogu primeniti.

Programi proevropskih demokratskih snaga koji se, na primer, odnose na pristupanje Srbije Evropskoj uniji jednostavno su preuzeti odnosno ukradeniod strane SNS, ali njihova suština je ispražnjena i obismišljena, pa je Srbija, iako zemlja formalni kandidat za EU postepeno postala jedna od najevroskeptičnijih društava. U dva strateška pitanja od kojih zavisi spoljna i unutrašnja stabilnost zemlje: pristupanje Evropskoj uniji i „normalizacija“ odnosa sa Prištinom (što uključuje i obezbeđivanje bezbednog i mirnog života za Srbe na Kosovu) režim u toku prohujale decenije nije postigao gotovo ništa.

Da Vas podsetimo:  Opančar „agencija“: O kurvama* i kurveštijama

Ogromna društvena energija protesta „Srbija protiv nasilja“ poručila je da je „car go“, ali ovdašnjem caru ni njegova golotinja nije problem sve dok on može da tvrdi i vidi nešto drugo.

Izlazak iz carstva laži i režimske propagande podrazumeva pre svega „reset“ društvenog narativa, odnosno vraćanje pravog značenja rečima. Umesto carstva laži i manipulacija u kome živimo, potrebna nam je republika istine.

Srbija je zemlja puna talenta, potencijala, darovitih i obrazovanih ljudi. „Resetovanje“ društva u prvom redu znači da treba raditi na stvaranju sistema koji će pružiti priliku ljudima da iskažu svoje stvaralačke potencijale, ostvaruju svoje ideje, iskažu rezultate u onome o čemu su se obrazovali.

Umesto partokratije, Srbiji je neophodna vladavina onih koji to zaslužuju – vladavina meritokratije. Zoran Đinđić je nekada govorio o „ljudima nove politike“ koji u Srbiiji treba da „otvore sve prozore“ i da omoguće da „svež vazduh“ ponovo ulazi, što podrazumeva između ostalog borbu za opšti, a ne grupni ili lični interes, novu viziju društva, menjanje sveta, promene uz velike napore,visok stepen kritičnosti prema liderima, solidarnost, odgovornost, brigu za druge, transparentnu vlast, govorenje istine ljudima, stručnost, uvođenje reda na poslu i u životu…

Nakon decenije prevara i manipulacija od strane sadašnje vlasti, Srbiji je potreban svež vazduh.Da bi nastavila dalje, Srbija pravde, istine i demokratije treba da bude načisto sa onim što je prethodilo tokom prethodne tri decenije, da jasno uvidi šta se danas događa u Evropi i svetu i šta nas čeka za deset, dvadeset ili trideset godina. U prvom redu, upravljanje u Srbiji treba omogućiti novim ljudima i licima, novim pokretima i organizacijama – onima koji govore ono što misle, a rade ono što govore. Onima kojima možemo verovati i koje možemo iskreno pogledati u oči.

Da Vas podsetimo:  Da li je posle dočeka „brata Sija“ Vučić pokazao da nije američki čovek i sluga svih neprijateljskih interesa Okruženja i Zapada

Kao i u prvim godinama ovog veka, Srbiji je potreban novi početak

Za Srbiju novih početaka, u današnjim uslovima trebalo bi, kao minimum, obezbediti sledeće ciljeve:

Srbija istine objektivnih činjenica –sve nacionalne TV operatere staviti pod kontrolu jednog novog nezavisnog tela (novi REM),

Srbija poštenih uslova demokratskog takmičenja – formirati posebno telo (prelazna vlada ili sl) nadležno za organizaciju svih izbornih pred/uslova (izborne liste, izborna komisija, kontrola glasanja i td),

Srbija pravde i odgovornosti – formirati nezavisni tužilački organ (u saradnji sa odgovarajućim telima EU) zadužen za procesuiranje najvećih korupcionih i kriminalnih afera,

Srbija reformi i nacionalnog razvoja – program regionalnog i nacionalnog razvoja usmeren na prvenstveno podsticaje domaćoj privredi, poljoprivredi i malim i srednjim preduzećima.

Srbija budućnosti – program ulaganja u nauku, nove tehnologije, obrazovanje, reformu zdravstvenog sistema, životne sredine i demografsko- migracioni program.

I da zaključimo sa rečima najvećeg reformatora i modernizatora ove zemlje u našem veku koji svoje vizije nažalost nije uspeo da ostvari, ali koji nam je ostavio pouke koje su i danas važne:

„Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje.“ (Zoran Đinđić)

piše: Duško Lopandić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime