Srbiju svake godine napusti 45.000 ljudi, a evo koliko nas to košta

2
132
Foto: Nova – shutterstock

Ako saberemo ukupne troškove vaspitanja i obrazovanja kojih se Srbija odrekla kroz prosečni godišnji odliv 45.000 građana, oni se kreću u rasponu od 5,8 do 6,7 milijardi dolara godišnje. U kumulativnom iznosu za posmatranih 11 godina, to iznosi 67,6 milijardi dolara. Procenjena ulaganja u vaspitanje i obrazovanje kojih smo se odrekli, svake godine su bili iznad godišnjeg BDP-a Crne Gore. Analizu koliko je Srbiju stvarno koštalo masovno iseljavanje građanja uradili su Ognjen Radonjić profesor Filozofskog fakulteta i Ivan Ostojić stručnjak za ekonomiju, tehnologiju i inovacije, a njihov autorski tekst objavljen je na sajtu Velike priče, za koji pišu najznačajniji autori iz Srbije, Hrvatske, BiH, Slovenije, Crne Gore…

U nedavnoj, detaljnoj analizi na Velikim pričama „Svaki Srbin je od 1990. izgubio najmanje 660.000 dolara“ (autor Ivan Ostojić), upoznati smo sa ogromnim procenjenim proizvodnim gubicima, koje je srpska privreda podnela u poslednje tri decenije. Ovi troškovi su, kako eksplicitni, jer su danas građani Srbije među najsiromašnijim u Evropi, tako i implicitni, izraženi u oportunitetnim troškovima, to jest troškovima izgubljenih prilika.

Evidentno je, da u napredne zemlje koje kontinuirano teže boljem standardu, sigurnosti i pravnoj državi ljudi dolaze, i nasuprot tome, da iz zemalja koje stagniraju i kaskaju za boljim životom, ljudi odlaze, pišu autori u svojoj analizi koliko je Srbija izgubila odlaskom stanovništva.

Nažalost, Srbija spada u ove druge zemlje, sa izraženom emigracijom i političkim strukturama koje umesto stvaranja nove vrednosti, preferiraju zaduživanje, preraspodelu, korupciju, polarizaciju društva i tehnološko zaostajanje.

Nesumnjivo je da je jedan od glavnih uzročnika zaostajanja Srbije za uporedivim bivšim tranzicionim zemljama Centralne i Istočne Evrope trajni odlazak ljudi, odnosno odliv mozgova kojim ne samo da zemlje destinacije dobijaju mogućnost da raspolažu kadrovima bez uloženih sredstava, već ti kadrovi postaju produktivni deo njihove zajednice, čija se proizvodna, tehnološka i inovaciona moć s vremenom uvećava.

Da Vas podsetimo:  Srbi ubeđeni da na Zapadu sve valja, a kod nas ništa ne valja!

Povratno, zemlje iz kojih ljudi odlaze, ostvaruju čist gubitak, jer očekivani prinos na investicije u vaspitanje i obrazovanje velikim delom izostaje i oplođuje se negde drugde (manji deo se vraća u zemlju porekla kroz doznake).

Gubitak zbog odliva mozgova, meri se milijardama dolara

Zbog svega navedenog, bilo bi korisno pokušati izmeriti ove troškove kako bismo postali bar malo svesniji da se ne živi od parola, već od dela, koja se sasvim konkretno materijalizuju u ekonomskom i društvenom životu.

Početna tačka ove analize je procena profesora Aleksandra Baucala iz 2018. da prosečna srpska porodica izdvaja od rođenja deteta oko 30% svojih mesečnih prihoda na čuvanje, vaspitanje i obrazovanje (vrtić, škola, fakultet) i da u ukupnom finansiranju ovih troškova porodica učestvuje sa dve trećine, a država sa jednom trećinom (finansiranje materijalnih troškova vrtića, škola, fakulteta, plata, budžetskih studenata itd.).

Manjkavost ove analize je ta, što relativno pouzdanim podacima raspolažemo od 2001. jer su devedesete godine prošlog veka bile obeležene ekonomskim rasulom sa jednom od najvećih svetskih hiperinflacija, te sledstveno tome zvaničnim i uličnim deviznim kursevima i nepouzdanim ekonomskim pokazateljima.

Stoga, kako bismo ovu analizu učinili metodološki valjanom, pokušaćemo da procenimo eksplicitne i implicitne troškove odliva mozgova od 2012.

Prema nekim procenama, Srbiju u poslednjih desetak godina napušta između 30.000 i 60.000 ljudi godišnje. Ova procena se čini tačnom, jer je prema podacima Eurostata, u periodu od 2013. do 2021. prvi put zatražilo i dobilo boravišnu dozvolu u zemljama Evropske Unije 343,7 hiljada srpskih državljana.

Prema nekim procenama, od ukupne srpske emigracije, njih 80 odsto se nalazi u Evropskoj Uniji, plus Švajcarska, što se otprilike poklapa sa poreklom doznaka koje stižu u Srbiju.

Da Vas podsetimo:  Značaj NATO agresije za Srbiju i svet

Prema podacima Narodne banke Srbije, među 10 zemalja iz kojih dolazi najviše doznaka, sedam je iz Evropske unije (Nemačka, Austrija, Francuska, Hrvatska, Italija, Švedska i Slovenija) plus Švajcarska. Udeo ovih osam zemalja u ukupnim doznakama je oko 70 odsto.

Dakle, ako pretpostavimo da ovih 343,7 hiljada srpskih emigranata (vidi grafikon 1) čini 80 odsto ukupne registrovane srpske emigracije u naznačenom periodu, dolazimo do pretpostavljenog broja o ukupnom registrovanom odlivu stanovništva u iznosu od 430.000 ljudi u posmatranom periodu (11 godina).

Koliko njih boravi u emigraciji bez boravišne dozvole teško je reći, ali ih je verovatno mnogo. Prema nezvaničnim procenama još upola toliko.

Imajući ovo u vidu, uzimamo srednju vrednost između 30.000 i 60.000 ljudi, odnosno pretpostavljamo da Srbiju godišnje napusti 45.000 građana.

Takođe, prema nekim procenama četvrtina od ovog broja su visokoobrazovani. Dakle, u našem slučaju, Srbiju godišnje

napusti 11.250 visokoobrazovanih i 33.750 sa završenom srednjom školom.

Koliko košta odlazak građana sa srednjom, a koliko sa fakultetskom diplomom

Autori teksta o gubitku Srbije zbog emigracije građana, Ognjen Radonjić i Ivan Ostojić, napravili su računicu koliko je novca utrošeno za obrazovanje dece do 18. i mladih do 25. godine u periodu od 2012. godine. Parametri za izračunavanje bili su eksplicitni (utrošak porodice plus država) i implicitni (propuštena zarada po završetku školovanja zbog nedostatka posla).

Finalno, potrebno je sabrati ukupne eksplicitne i implicitne troškove po godinama i izračunati ukupna ulaganja u vaspitanje i obrazovanje kojih se Srbija odrekla usled prosečnog godišnjeg odliva 33.750 građana sa srednjom školom i 11.250 građana sa fakultetom.

Dakle, godišnji trošak odliva građana sa srednjom školom je u rasponu od 3,9 do 4,2 milijarde dolara (umnožak troškova po osobi starosti 18 godina i 33.750) i građana sa fakultetom u rasponu od 2 do 2,4 milijarde dolara (umnožak troškova po osobi starosti 25 g godina i 11.250).

Da Vas podsetimo:  Ambasadori kao samoproglašeni gospodari

Kada saberemo ove troškove, dobićemo ukupne troškove vaspitanja i obrazovanja kojih se Srbija odrekla kroz prosečni godišnji odliv 45.000 građana.

Ovi troškovi se kreću u rasponu od 5,8 do 6,7 milijardi dolara godišnje, odnosno u kumulativnom iznosu za posmatranih 11 godina iznose 67,6 milijardi.

Ukoliko ove troškove stavimo u odnos sa nominalnim BDP-om u pripadajućim godinama, videćemo da su oni u proseku iznosili 6,15 mlijardi dolara, odnosno 12,5 odsto BDP-a godišnje.

Koliko su ovi iznosi značajni, dodatno govori u prilog činjenica da su procenjena ulaganja u vaspitanje i obrazovanje kojih smo se odrekli svake godine bili iznad godišnjeg BDP-a Crne Gore.

Izvor: Srbin.info – Nedeljnik

2 KOMENTARA

  1. Decenijama, od kada je krenula velika migracija naših sunarodina šezdesetih godina prošlog veka se ponavlja ista priča- koliko nas koštaju begunci -ranije iz Jugoslavije, sada iz Srbije. Prvi je o toj temi započeo priču prof. Grečić. Sada, vidimo, u iste talambase udaraju i druhi autori. Provlače se ogromne, čisto izmišljene cifre bez konkretnih dokaza koje su navodno potrošene za obrazovanje begunaca. Pri tome se sugeriše da je samo država ulagala te ogromne pare u obrazovanje a nigde se ne pominje koliko su roditelji migranata takođe plaćali za svoj podmladak. Pominju se i astronomske cifre koje su begunci mogli, morali ili trebali svojim radom u Srbiji na najčešće primitinim poslovima za i ranije i danas mizerne plate koje u proseku ne pokrivaju ni čuvenu „potrošačku korpu“, da zarade srpskoj industriji u kojoj bi radili. I tu se namerno „zaboravlja“ da Srbija skoro da nema više svoju inustriju jer je Vučić već skoro sve rasprodao, raskrčmio ili poklonio Arapima, Kinezima, Nemcima, Turcima itd. Mnogim uzurpatorima srpskih fabrika, dobara pa i gadnim eksploatatorima radne snage je čak od kredita koje će vraćati naši praunuci dao ogromne subvencije za otvaranje tobožih „novih radnih mesta“ -često na mesto namerno uništenih u srpskim fabrikama -kako bi ih lakše, posle otpuštanja radnika i urušavanja domaće proizvodnje, uvalili strancima. Dobro, ljudi su bežali u svet i od Titovog, i Slobinog pa sada i od Vučićevog režima ali su UVEK, odmah i veoma vredno, da im roditelji ne pocrkaju od gladi i ne skapaju bez lekova u Srbiji, slali gomile količine deviza koje su skoro uvek, ako je kod autora postojala stvarna želja da se uporede troškovi obrazovanja sa prihodima od deviznih doznaka, itekako pokrivale te ničim osim pretpostavkama autora tobože dokazane pseudotroškove obrazovanja. Dovolno je pročitati najnoviji skoro sramežljiv izveštaj Narodne banke Srbije koliko je deviznih para prvih 6 meseci ove godine stiglo u Srbiju pa da se vidi da neki autori pričaju (pišu!) koješta samo da bi nešto kazali. NBS je konstantovala da su devizne doznake iseljenika bile veće od stranih investicija! Tu bi već trebao da bude kraj zlonamerne priče da su begunci strašno mnogo koštali Srbiju -kao da Srbija od njih, posle begstva na zapad nema nikakve koristi! Daleko veću štetu Srbija trpi od tzv. stranih investitora- pljačkaša. Ljudi u rasejanju se pitaju, da li to kroz pisanije pomenutih autora Vučićeva vlast koja je inače državu već dovela na ivicu bankrota, pušta u javnost neku novu ideju koju što pre treba ozakoniti i realizovati, da od begunaca u svet treba tražiti nadoknadu za školovanje i „izgubljenu radnu snagu“ obećanu (li nedaj Bože prodatu) stranim eksploatatorima u Srbiji- da bi se koliko-toliko spasio bankrot države kroz (planrani?) povraćaj u begunce uloženih sredstava? Verovatno! Autori bi trebalo da znaju, da će najveći broj odbeglih, mladih ljudi ne samo 3, 4 ili 5 godina slati devize svojima -nego u proseku daleko duže, sve dok im roditelji i druga rodbina koju pomažu žive. Mi u rasejanju smo ubeđeni da sadašnji vlastodršci, znajući koliko deviza im donose pobeglice, čak i namerno potstiču odlazak mladih u svet svesni činjenice da su i ranije i danas pa i sutra iseljenici bili i biće najbolji srpski izvozni artikal. Ruku na srce, šta Srbija može da izveze u svet što nije proizveo neki stranac u njegovoj fabrici u Srbiji i u njegovu a ne u korist srpskog naroda? Skoro ništa a neki su čak za izvsni broj godina oslobođeni i od poreza! Autori su izgleda zaboravili prastari geg legendarnog humoriste Brane Crnčevića koji je sedamdesetih godina proškog veka, jer su zbog privredne krize Nemci i drugi počeli da vraćaju naše radnike u Jugoslviju kada je napisao: Kuku, pobegoše nam ljudi iz socijalizma u kapitalizam. A sada ih nam kuku, kuku, kuku, kuku vraćaju!

  2. Шта то брига „српску“ владу! Нек иду, како је и сам Вучић рекао а придружила му се председник владе, Ана, рекли су да коме се не свиђа у Србији, нек иду! И ето, многима се не свиђа Вучићево „златно доба“ и одлазе. А у Србију долзе мигранти. На високим функцијама се запошљавају „стручњаци“ сумњиве биографије, са фалсификованим, купљеним или плагираним дипломама! Због тога и живимо у „златном добу“! Ако, тако нам и треба!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime