Nezavisni intelektualci u politici

Osnovna razlika između intelektualca (pojedinca) i stranke (kolektiva) leži u suštinskoj protivrečnosti prirode ova dva pojma. Intelektualac je samoodrživ; stranka je uvek zavisna od zajednice i od slaganja vektora unutar sebe

Tokom svih izbornih ciklusa od početka višestranačja u Srbiji, svedoci smo da mnoge liste koje se takmiče za ulazak u Narodnu Skupštinu, traže i dobijaju javnu podršku nekih poznatih intelektualaca. Najčešće se ime ovih nestranačkih intelektualaca pominje u javnosti kao podrška izbornoj listi, a ređe se sami intelektualci nalaze na prolaznim mestima među budućim poslanicima. Veoma retko se intelektualci nalaze na neprolaznim mestima na listi, odnosno na njenom samom dnu (od 245. do 250. mesta), kako bi u javnosti svojim prisustvom „pojačali” listu, bez ikakve volje da uđu u praktičnu politiku.

Stranke (odnosno koalicije stranaka i pokreta) smatraju da im je podrška nestranačkih intelektualaca potrebna zato što procenjuju da intelektualci poseduju upotrebljiv ugled u javnosti ili prepoznatljivost u obrazovanijem delu glasačkog tela (naravno, u istom paketu stranke mogu dobiti i savete intelektualca oko izborne analitike). Tako bar stranke obrazlažu potrebu za dobijanjem javne podrške od strane intelektualaca. Najčešće se radi o zabludi. Zašto?

Znanje političara

Prvo: zato što politika suštinski jeste volja, a ne znanje. Druga je stvar što se na političkoj sceni često uočavaju negativne posledice nepostojanja ni kritične (minimalne) količine znanja, kada se ogleda samo brutalna volja materijalizovana u političarima bul-terijerskog karaktera. Tada se potire svaka ideja znanja u političkom zanatu, na scenu stupaju generacije političara bez ikakvog ozbiljnijeg filosofskog, umetničkog ili istorijskog obrazovanja. Ove ambise pokušavaju da nadoknade pohađanjem „soroševskih” kurseva ili kupovinom diploma. Karakterologija ovakvih političara – koji neobrazovanost nadoknađuju mešavinom ekstremizma i aktivizma – produkuje atmosferu između „zavađenih rovova”, odnosno referendumsku politiku u stilu – mi ili oni.

U takvoj neukoj i polarisanoj atmosferi stvara se utisak da nam nisu potrebni opštost i teorijske ideje; da u politici ne postoje prelazi, finese i gospodske nijanse; da na čelo izbija onaj čija volja protivljenju svega što dolazi sa suprotne strane odaje utisak najveće hrabrosti. Ako zanemarimo ovu neslavnu praksu da često imamo posla sa političarima bez skoro ikakvog znanja, odnosno ako posmatramo unutrašnju dilemu kada postoje i jaka volja i veliko znanje, iskustvo od „krvi i mesa” uvek će dati prednost volji. Za svaku političku organizaciju mnogo više znači 20 ljudi u unutrašnjosti koji na terenu prave kapilarnu organizaciju, nego 20 intelektualaca koji sopstvenim imenima podržavaju tu istu političku organizaciju. Koliko god da se ova trvdnja ne dopada spekulativnim razumu – iskustvo bilo koje organizacije stvoreno u „blatu i prašini Srbije” govori suprotno.

Drugo: zato što je uticaj uglednih intelektualaca, koji imenom podržavaju liste u izbornom procesu, najčešće „dimna zavesa”. Ova zabluda – koja se potvrdila u praktično svim izbornim ciklusima – nastala je kao rezultat kako pragmatičnih tako i psiholoških faktora, kojima se precenjuje uticaj intelektualaca na biračko telo. Veliki broj pregleda na društvenim mrežama kada nastupaju neki intelektualci (koji često „dobacuju” i do cenzusa), po pravilu se ne konvertuje u podršku na izbornim listićima. Popularnost u jednoj sferi nije automatski i popularnost u drugim sferama. Kada bi se uzimala samo podrška na svim oblicima internet komunikacija, kao ključni arbitar za politički izbor, u drugom krugu budućih predsedničkih izbora bi se verovatno našli Ceca „nacionale” i Prijovićka „anti-nacionale” (pošto ova uticajna dama ne želi da je „Srbi svojataju”). A možda bi se našli Kristijan Golubović i Baka Prase?

Naravno, prethodna konstatacija je iznesena kao grubo pojednostavljenje fenomena disproporcije između političke volje glasača i uticaja pojedinaca putem društvenih mreža. Pod psihološkim faktorima podrazumevamo da mnogi stranački lideri imaju provincijalni kompleks prema profesorskim titulama, društvenim zvanjima ili dobijenim nagradama. Svesni sopstvenih rupa u obrazovanju – i dovoljno poštenja da to priznaju – pokušavaju da ove praznine nadoknade ugledom inteletualaca u društvu. Kada se ovakvi eksperimenti završe porazom, često kreću međusobne optužbe: intelektualci smatraju da je njihov ugled zloupotrebljen, a stranačka birokratija da je podrška intelektualaca bila kontra-produktivna. Još jedna u nizu zabluda koja ostaje iza nas.

Treće, skoro sve stranke u Srbiji su privatna preduzeće njihovih lidera. Pitaju se bukvalno za sve i odlučuju o svemu. Od njihovih ličnih sposobnosti i sreće na tržištu glasova će zavisiti da li su vlasnici „Samostalne trgovinske radnje” ili „Holding korporacije”. Mehanizam je identičan, jedino se u zavisnosti od veličine „privatnog preduzeća” razlikuje stepen složenosti u upravljanju. U takvoj upravljačkoj konstelaciji – koja indukuje i kadrovsku strukturu – već prvi koncentrični krug oko lidera nužno mora svoju poziciju graditi poslušnošću umesto rezultatima. Ne biraju se, već se postavljaju – zašto bi onda „talasali”? Ovakva mediokritetska struktura je najčešće neupotrebljiva u kampanji, jer ni tokom neizbornih perioda nije uspela da ličnom inicijativom obezbedi nikakvo prisustvo ili podršku u javnosti. Onda se stranački lideri, danom proglašenja izbora, naprasno sete nestranačkih intelektualaca. Poveruju da će im ovi grmljavinom ideja nadoknaditi svu nemuštost njihovih visokih stranačkih funkcionera. Uzalud, opet zabluda.

Nadamo se da smo opisujući jednu po jednu konkretnu zabludu uspeli da bar delimično rasvetlimo krovnu zabludu o nužnoj i plodotvornoj upotrebi nestranačkih intelektualaca u politici (kao metodolški putokaz koristili smo učenje narečenog Kristijana Golubovića iz kultnog dokumentarca Vidimo se u čitulji, kada objašnjava kumulativni proces u kome se „1.000 malih ludila stapa u jedno veliko ludilo”). Šalu na stranu, sigurno je da postoje modaliteti produktivnije upotrebe intelektualaca u politici. Ali je, takođe, očigledno i da postoji permenentni sukob volje i znanja u politici. Ovu unutrašnju protivrečnost najbolje su osetili skoro svi politički lideri, kada su u jednom momentu morali da biraju između intelektualca u sebi i političara u sebi; odnosno kada su se našli na raskrsnici između novih znanja u jednom smeru, i nove volje u suprotnom smeru.

Danas politički mrtvaci, a nekada mladi naučnici Vojislav Šešelj, Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić, morali su da se opredele na početku svoje političke karijere. Odlučili su da ubiju naučnike u sebi, odabrali su političku volju. Nisu imali nikakvih zabluda – zato su i uspeli kao stranački lideri ili državnici. Suprotan primer je lični izbor Nikole Miloševića. Kada je ušao u politiku, već je iza sebe imao kolosalno delo. Još tada se smatrao jednim od nekoliko najvećih filosofa i teoretičara književnosti koje smo imali u istoriji. Ali kao političar, Nikola Milošević je sasvim suprotno od njegove naučne karijere. Jer u realnoj politici se kreće „od nule”, prethodna dela se najčešće ne računaju. Nikola je prekasno ušao u politiku da bi ubio filosofa u sebi. Vodeći se uvek instiktom intelektualnog poštenja kroz život, on je pokušao da ga prenese iz individualne u kolektivnu sferu. Greška. Intelektualac ne samo da trpi izolaciju već mu ona i prija da bi ga ojačala. Javna organizacija ne sme da ostane skrajnuta i usamljena, jer onda atrofira. Tako je propala Srpska liberalna stranka, a sa njom i neuspešni političar Nikola Milošević.

Ako izuzmemo lidere stranaka, kao malobrojne primere u političkom životu, šta se dešava sa onom većinskom kategorijom: intelektualci koji su članovi stranaka a nisu njihovi predsednici? Mišljenja sam da je reč o produktivnom i poželjnom odnosu. U svakom slučaju, radi se o hrabrom potezu, posebno ako je reč o članstvu u opozicionoj stranci. Intelektualac odlukom da se javno učlani u stranku rizikuje da postane izložen vetrovima političke javnosti; tako nužnu gubi deo komoditeta koji mu pruža intelektualna zavetrina. Prihvata i da snosi deo kolektivne odgovornosti (nekada i moralne krvivice!), iako možda individualno nije saglasan sa nekim stranačkim procesima i odlukama. Prihvata i da poštuje stranački poredak, veoma bitna odrednica kojom individua pokazuje da je kolektiv iznad pojedinca. Prihvata i postojanje neprikosnovenog stranačkog lidera iznad sebe, ne kao deo sopstvenog svetonazora, već kao nužni model uprave u ovom prostor-vremenu.

Sa pozicija stranaka, ovakav model je najprihvatljiviji. Intelektualac, koji je deo stranačkog establišmenta, nije strano telo u partiji – već je on od „njihovog tkiva”. Prihvatio je zajedničku svakodnevnu sudbinu, praštaće mu se čak i neke razlike i pojedini ispadi. Naročito će biti poštovan u strukturi stranke ako svojom pojavom u javnosti doprinese i „kvalitet plus” u odnosu na lidera stranke. Odnosno ako proširi glasačko telo bar za jedan glas. Kao primer ovakvog pozitivnog delovanja kroz višestranaku istoriju u Srbiji, možemo, između ostalih, navesti ulogu Miodraga Perišića u Demokratskoj stranci, ulogu Vladete Jankovića u DSS-u, ulogu Spasoja Krunića u SPO-u, ulogu Mihajla Markovića u SPS-u ili ulogu Gorana Paskaljevića u G17 plus. Od savremenih primera možemo navesti ulogu Predraga Markovića u SPS-u, ulogu Dušana Prorokovića u Zavetnicima ili ulogu Siniše Kovačevića u Narodnoj stranci.

Upotreba intelektualca

Zdravorazumski je da je intelektualac, koji se učlanio u stranku i koji poštuje njenu strukturu, dobrodošao i da može biti samo dobitak za tu političku organizaciju. Ali, ključna dilema o ulozi intelektualca u politici, ne bazira se na ovakvoj praksi, već na upotrebi intelektualca koji nije član stranke i ne želi da to postane. To bi bila i naslovna tema ova analize. Napravićemo mali izlet na ovom mestu i citiraćemo deo intervjua profesora Lompara za „Magazin Tabloid”, u kome je između ostalog na ovu temu rekao:

„Postoji bitna razlika između intelektualca i stranke: intelektualac ima stav, stranka ima organizaciju; oruđe intelektualca je reč, oruđe stranke je akcija. Kada se stranka ponaša na način koji podrazumeva stav i reč intelektualca – on u tome učestvuje tako što prati svoje mišljenje, a ne stranku čiji se brojni aspekti organizacije i akcije nalaze mimo ovog stava. Na toj tački se razdvajaju pozicija intelektualca koji ostaje to što jeste i intelektualca koji usvaja stranački angažman. Obe mogućnosti su legitimne, ali samo prva očuvava razliku u kojoj intelektualac postoji i zadržava spremnost da se zameri strani koja se trenutno podudarila sa njegovim stavom.”

Poštujem stavove profesora Lompara u kojima on definiše odnos intelektualca i stranke, prvenstveno iz ugla intelektualca, kao i njegovo višegodišnje iskustvo saradnje sa patriotskim strankama. Međutim u ovom tekstu ćemo se za nijansu više bavti pomenutim odnosom iz ugla stranke. Pošto smo već u uvodnom delu analizirali motive stranke da dobije podršku nestranačkih intelektualaca tokom izbornog procesa, kao i česte razloge nesporazuma među njima, na ovome mestu ćemo pokušati da definišemo modalitete uspešne saradnje. U kom slučaju izborna lista angažovanjem nestranačkih intelektualaca tokom kampanje sigurno dobija vidljiv broj glasova, više od onog očekivanog pre ovakve podrške, a ne proizvodi unutrašnje nezadovoljstvo kod stranačke birokratije?

To se dešava samo u retkim slučajevima individualnog angažovanja, koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Odnosno, samo u slučajevima kada nestranački intelektualci zbilja imaju široku prepoznatljivost i nesumnjiv ugled, ali kada su njihovi atributi u sadejstvu sa izbornim ciklusom. Jer popularnost nestranačkih intelektualaca koja se može konvertovati u glasove ima ograničeno trajanje, postoji samo onda kada se ovi intelektualci često pojavljuju u medijima.

Međutim, često pojavljivanje u medijima automatski kruni intelektualni ugled ovim akademskim građanima, zbog potencijalne opasnosti od prezasićenja i profanisanosti. Veličina intelektualnog ugleda uvek u sebi mora sadržati mistiku nedostupnosti i distancu. Iz ugla praktične politike nije dobro da se intelektualci prečesto pojavljuju u medijima, kao što nije dobro ni da ih retko ima. Fenomen „modnog fokusa” – na kome se zasniva čitava medijska industrija Zapada – pogađa i nezavisne inteletualce. U jednom periodu njihova popularnost naglo skoči, u narednom periodu vidljivo opadne, iako u sadržaju njihovih nastupa nije bilo diskontinuiteta. Jednostavno se desi, budu u modi, a onda ispadnu iz modnog fokusa.

Zato i podvlačimo da je broj nestranačkih intelektualaca, koji svojom podrškom sigurno mogu poboljšati plasman neke izborne liste, simbolički maksimalno sadržan u broju prstiju jedne šake. Često, oko pola. A onda takvi nezavisni intelektualci – svesni sopstvene vrednosti i ojačani sopstvenom sujetom – veoma, veoma retko donose odluku da imenom podrže neku izbornu listu. U krajnjem slučaju, najčešće opečeni prethodnim lošim iskustvom, zašto bi se ponovo upuštali u potencijalno rizičnu avanturu? Sa druge strane, stranke zbog medijskih potreba, o kojima je bilo reči u prethodnom tekstu, posežu za slabijim, alternativnim rešenjima. Traže podršku nekih nestranačkih intelektualaca – koja i pored nesumnjivih vrlina koje ovi poseduju – nema izbornu težinu. Tako se stvara simulakrum dobrog posla: stranke su zadovoljne jer su „nabavile dobru robu” za izbore, a nestranački intelektualci su ostvarili sopstvenu potrebu za priznanjem. Ovakvo stanje traje samo do noći posle izbornog dana.

Osnovna razlika između intelektualca-pojedinca i stranke-kolektiva leži u suštinskoj protivrečnosti prirode ova dva pojma. Intelektualac je samoodrživ, inokosan po svakom pitanju, njegovo delo se takmiči sa istorijom a ne sa drugim stvaraocima, oblikuje ga karakter kojim brani svoje mišljenje, izdvaja se od gomile da bi učvrstio kreativno sopstvo. Stranka je po habitusu zavisna od zajednice i od slaganja vektora unutar sebe; stranka se na „živom” terenu takmiči sa drugim učesnicima u političkom životu (strankama ili koalicijama); njeni stavovi imaju smisla samo ako ih usvoji zajednica; njena egzistencija je isključivo zavisna od podrške koju u izbornim ciklusima dobija, odnosno besmislena je bez masovne podrške gomile.

Intelektualac ne mora ono što stranka često mora, da bi se preživelo. Zbog svih ovih razlika koje su dodatno nadograđene iz osnovnog dualizma „jedinka : zajednica”, jasan je zaključak da je podrška nezavisnog intelektualca prema stranci moguća samo onda kada se mišljenje jedinke podudari sa akcijom organizacije (Lompar). Zato su i turbulencije među njima česte, zato su savezi često jednokratni.

Kada je svojevremeno Dragan Dobrašinović osnivao „Uspravnu Srbiju”, konsultovao se sa jednim poznatim naučnim radnikom, doktorom filosofije (koji je ujedno i direktor poznatog instituta), oko uloge intelektualca u ovoj organizaciji. Naučni radnik mu je savetovao – na osnovu svakodnevnog iskustva rada sa intelektualcima – da izgradi takvu organizaciju u kojoj će postojati samo jedan intelektualac. „Naravno, po oblasti?”, zaključio je začuđeno Dragan Dobrašinović, jer mu se učinilo da se radi o premalom broju. „Ne, ukupno”, odgovorio je naučni radnik, „ako ih je već dvojica, sigurno će doći do pucanja zbog sujete”.

autor:Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.