Sreća prati hrabre

Da nije bilo istorijskog referenduma u Republici Srpskoj, ne bi bilo ni istorijskog uspeha vlasti koja ga je raspisala na lokalnim izborima samo nedelju dana kasnije. Verovatno ne bi bilo ni Bakirovog velikog poraza, ili bar ne tolikog. Zajedno sa povratkom Babe u Kladušu.

Ovo je jedini pravi put srpskog uspeha u bilo čemu. Kad te pritiskaju – ti se još čvršće bori za svoje. Taj pritisak je, garantovano, nepravedan. Inače ga ne bi bilo. Šta ima ko da nas spolja pritiska oko naših stvari? S kojim pravom?

Dakle, pravda je na našoj strani. Naravno, dokle god se za nju borimo. To je naš put. Borba za pravednu stvar, čak i u nemogućim uslovima. Neka bude što biti ne može. Jedini naš recept za uspeh. Samo u takvoj borbi su čisti pojmovi, ciljevi, prijatelji i neprijatelji. Inače – gubimo orijentaciju. A onda i snagu i rešenost. A onda i bitke. I na kraju i rat. To smo mi. I najpre to.

Peti oktobar je, očigledno, trebalo da predstavlja prekretnicu u našem nacionalnom kodu. Trebalo je da bude tačka posle koje ćemo da počnemo da odustajemo od sebe. Da postanemo permanentno „kooperativni“. Večno u defanzivi oko sopstvenih interesa. Da prihvatimo izmišljenu „istinu“ da smo „mali narod“, umesto istorijske istine da smo samo desetkovani, od vekova provedenih između Scile i Haribde agresivnog katoličanstva i agresivnog otomanizma, iznutra izjedani nečistom savešću rastućih brojeva onih koji su popuštali pod užasnim pritiskom prošlih i nadolazećih vekova, istupali iz zajednice i priključivali se „pobednicima“. I da smo svoju veličinu dokazivali time što smo opstali, što nikad nismo skroz pokoreni, što smo se dizali kad god smo mogli, i što smo, na kraju, povukli i druge oko nas za sobom, ka slobodi. I što smo posle tu slobodu velikodušno podarili i onima koji nisu imali ili petlju ili hrabrost ili volju da se za nju sami izbore. I što ih ni dan-danas ne mrzimo, iako su nam zabili nož u leđa prvom, i svakom novom prilikom.

Posle petog oktobra je trebalo samo da razmišljamo kako da se „integrišemo“ u nešto što nije naše, kako da se što pre i što temeljnije odreknemo onoga što jesmo, da bi bili ono što nikad ne možemo da budemo. Samo je trebalo da, u nedogled, kopiramo tuđe recepte, skupo plaćamo tuđe savete, u blentavoj nadi da ćemo, u nekoj nedefinisanoj budućnosti, konačno postati „prihvaćeni“, „dobri“, „dosadni“, „kao sav normalan svet“. Dokazivanje drugima, strancima, je trebalo da postane sastavni deo našeg novog identiteta. Trebalo je da šenimo u nedogled za dobre ocene, pohvale, „ohrabrenja“ raznih komisija, izaslanika, izvestilaca, pomoćnika pomoćnikovih pomoćnika, namrgođenih komesara. I pošto bi ih dobili, da se trudimo još više da pređemo na sledeći nivo zadovoljavanja tuđih želja, standarda, vrednosti. Da jedva čekamo nove „domaće zadatke“ koje ćemo ispunjavati. Da skačemo kroz obruče kao trenirane foke i tražimo još. U zamenu za po koju sardelu, iz uvoza.

A hrabrost? Nova post-petooktobarska hrabrost je definisana kao spremnost da se radi upravo suprotno nacionalnom interesu. Što si više protiv onoga što te je svih ovih milenijuma definisalo – to si „hrabriji“. To je i bio recept da se zacare, uz pomoć „dobromislećih“ stranaca, najgori među nama. Tako je postalo „hrabrije“ rukovati se sa krvavim zločincima poput Tačija nego odbiti i samu pomisao na to. „Hrabrije“ gaziti svoj ustav nego ga čuvati. “Hrabrije“ uništiti svoju vojsku nego je očuvati. „Hrabrije“ organizovati skaradne gej parade nego ih zabraniti. „Hrabrije“ subvencionisati strance nego domaće. „Hrabrije“ hrliti u zagrljaj neprijatelja nego prijatelja. „Hrabrije“ popuštati nego se boriti.

Neki će pitati – pa kako nam se, tako hrabrima (bez navodnica), velikima i lepima desio taj peti oktobar? Ima puno odgovora. Moj prvi, lični odgovor je da se ne bi ni desio da je bilo dovoljno hrabrosti 1990-ih. Iako je bilo i toga na pretek. Ali, za naše visoke standarde, nedovoljno. I Radovan Karadžić je to nedavno diskretno priznao. Da nije Milošević izgubio nacionalnu Srbiju odricanjem od Krajine, blokadom na Drini, za neke i nespremnošću da ne popusti pod NATO bombama i ide do kraja – ne bi moglo biti ni petog oktobra. Jer, nisu udarnu pesnicu armije nezadovoljnih činile Žene u crnom, niti profesionalni gejevi, niti NVO-vci na briselsko-vašingtonskim jaslama. Bez gnevne, razočarane nacionalne Srbije – nije moglo biti ni petog oktobra. One iste, naivne, neiživljene, neiskusne, koju su posle oni najgori postepeno potisnuli. Nikakvo opravdanje – samo konstatacija. I sam sam se radovao petog oktobra – upravo iz tog nacionalnog razloga, razočaran što oni koji su bili spremni na rečima i da „jedu korenje“ ako treba, da navodno trpe sankcije i sto godina – nisu bili spremni da idu do kraja. Ali sam se radovao za svoj račun i u sopstvenoj, a ne tuđoj organizaciji.

Ako je za utehu – i Republika Srpska je prošla sličan put, čak ga započela i pre Srbije. I tamo se, „u ime naroda“, popuštalo tuđim interesima preko svake mere, ugrožavale se krvlju stečene tekovine. Dok nije shvaćeno da to ne vodi ničemu osim propasti. Jer, ustupci se nikad na zapadnoj strani sveta ne shvataju kao znak dobre volje nego kao znak slabosti. Signal da treba još jače pritisnuti, i tražiti još više, zahtevati još bezobzirnije. I tome nema kraja. No, da vuk na ovcu svoje pravo ima nije tako jasno rekao njihov pesnik, nego naš.

Ovo je prvi peti oktobar posle onog prvog koji dočekujemo u znaku neke veće nacionalne pobede. Zahvaljujući Republici Srpskoj. Zahvaljujući odvažnosti njenog naroda i rukovodstva. Zahvaljujući prihvatanju pružene ruske prijateljske ruke podrške. Zahvaljujući odupiranju raznim zastrašivanjima spoljnih i unutrašnjih protivnika. Koristeći jednostavan recept – neodustajanja od onoga što ti po pravu i pravdi pripada.

Je li bolje ovako? Ili da se vratimo nazad u komfor sigurnog petooktobarskog gubitništva i besplodnog nacionalnog mazohizma? Baš težak izbor…

Aleksandar Pavić

FSK