Prva žena borac u Srpskoj vojsci 20.veka, dobrovoljac i narednik u ratovima 1912-1918. godine, Sofija Jovanović, jedan od vitezova odbrane Beograda „čija su imena izbrisana iz spiska živih“, rođena je u Beogradu 1892. godine.
Heroina koju su Francuzi već tokom balkanskih ratova nazivali srpskom Jovankom Orleankom bila je ćerka poznatog beogradskog mesara Jovanovića iz Dušanove ulice na Dorćolu. Poznatom mesaru rađale su se samo ćerke, a on je maštao da dobije „sina junaka, osvetnika Kosova“. Želja mu se za života nije ispunila ali ga je Gospod ispoštovao jer mu je hrabra ćerka Sofija, prva žena dobrovoljac u Srpskoj vojsci, već posle svog ratničkog krštenja u paklenim bitkama na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi, za neverovatno ispoljenu hrabrost i umeće, stekla prvi orden pod nazivom „Osvetnici Kosova“.
Kakve su samo to bile bitke govori i podatak da je u njima smrtno stradalo 1400 srpskih boraca. Sofijino odlikovanje otac nažalost nije doživeo, jer je umro dok je Sofija bila mala devojčica, ali može biti spokojan jer je Srbiji podario ćerku viteza, zlatnim slovima urezanu u istoriju Beograda i Srbije.
Kao tek svršeni maturant beogradske ženske gimnazije, dorćolska lepotica skratila je svoju divnu crnu kosu, i u predvečerje Prvog balkanskog rata pojavila se pred komisijom Narodne odbrane sa čvrstom željom da bude dobrovoljac-četnik u Srpskoj vojsci. Komisiju je sačinjavao veoma referentan sastav u kome su bili apotekar Karić kao i dva slavna oficira, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car. Hrabri i odvažni devojčurak položio je sve testove, ali je morao proći i kroz dodatnu obuku za borbena dejstva u Prokuplju i Vranjskoj Banji.
Sofija je tih dana imala samo na umu žarku želju svog oca, koga je mnogo volela, pa je sa velikim zalaganjem i upornošću završila kompletnu obuku neophodnu za odlazak na front. I posle ispoljenog herojstva u čuvenim bitkama na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi, Sofija je bila neustrašivi borac, posebno osposobljen za izvođenje najsloženijih i najodgovornijih diverzantskih akcija kao i onih specifičnih, koje se sprovode ubacivanjem u neprijateljsku pozadinu.
Svojom hrabrošću, već u Prvom balkanskom ratu ova mlada srpska heroina zadivila je svoje starešine i saborce pa su je oni vrlo brzo prozvali muškim imenom Sofronije. Za francuske ratne reportere ona je bila srpska Jovanka Orleanka, njene slike u srpskoj uniformi slali su za Francusku i one su objavljene 1912. godine u pariskom „Malom žurnalu“. A zaslugom nemačkih novinara-izveštača sa fronta, Sofijina slika tada se našla na njihovim dopisnicama pod nazivom:“dama-vojnik u borbi 1912. godine“.
U Drugom balkanskom ratu, iako sa tek napunjenih 20. godina života, Sofija je bila već iskusan ratnik. U čuvenoj bitci na Bregalnici opet je bila među najhrabrijima, a blistava pobeda nad Bugarima biće zakićena novim odlikovanjem na njenoj uniformi. Posle pobedonosnih balkanskih ratova, iako premorena i nekoliko puta ranjavana, vratila se srećna, sa ratnim drugovima u svoj Beograd. Bila je prezadovoljna zbog oslobođenja srpskih teritorija, ali i ispunjenja najveće želje svog oca – da ima sina „osvetnika Kosova“, svog Sofronija.
Skinula je vojnu uniformu, obukla haljinu i zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. No, vreme mira u Srbiji neće dugo trajati. 1914. godine buknuće novi, Veliki rat, u kome će Srbija biti prva napadnuta država. Kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, i krenula na Beograd, srpska Vlada je iz Niša naredila Vojsci Srbije da se, po savetu saveznika, ne brani prestonica na granici. Gro Beograđana, među njima i mlada Sofija, mislili su drugačije, odnosno nije im padalo na pamet da se Beograd preda bez ispaljenog metka. To je za Beograđane bilo nezamislivo i kukavički.
U noći između 28 i 29 jula. 1914. godine, Sofija će učestvovati u prvoj bitci Prvog svetskog rata u kojoj će hrabri Beograđani razbiti austrougarski desant. Posle ovog snažnog otpora osvajaču, Sofija će učestvovati u spektakularnoj akciji branilaca Beograda izvedenoj u periodu od 10. do 13. septembra 1914. godine u kojoj je jedan od najznačajnijih zadataka bio poveren upravo njoj.
Ona je komandovala nezaboravnim upadom na neprijateljsku teritoriju preko Save, kada su je pratila još četiri srpska viteza, Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević. U toj akciji njih petoro su uspeli da neopaženo priđu austrougarskoj karauli, da u njoj razoružaju neprijateljske graničare i potom preseku telefonske veze granice sa Zemunom, što je i bio glavni cilj zadatka. Hrabra Sofija je imala čast da pobode dve srpske zastave na austrijskoj karauli tako da su se one lepo mogle videti sve do Zemuna. Sa pokupljenim oružjem i municijom, a pod topovskom vatrom kojom su ih gađali razulareni Austrougari iz Zemuna, srpski vitezovi su se obavljenog posla, preko Save vratili u Beograd.
I u slavnim bitkama na Ceru, Drini i Kolubari Sofija je bila simbol hrabrosti i viteštva. Brza i snažna, dopremala je municiju do prvih borbenih redova, učestvovala je u borbama prsa u prsa, bila bombaš u najtežim trenucima kad je srpska artiljerija na Drini ostajala bez topovske municije. Svoj voljeni Beograd, lepotica i ratnik sa Dorćola, braniće i oktobra 1915. godine, u stroju vitezova Sremskog dobrovoljačkog odreda (formiran maja 1915 i u čijim će redovima ona biti od osnivanja). Pod komandom najpoznatijeg srpskog majora, legendarnog Dragutina Gavrilovića, bila je tada jedna od onih „čija su imena izbrisana iz spiska živih“, i to od početka do kraja odbrane Beograda.
Savladala je posle toga i teška iskušenja povlačenja sa Srpskom vojskom ka Albaniji i Krfu, i bila nezadrživi jurišnik u proboju Solunskog fronta 15.09.1918. godine. Mesec i po dana kasnije ova div žena učestvovaće i u završnoj fazi Velikog rata, borbama za oslobođenje njenog rodnog grada, kada je sa svojim saborcima, koji su je obožavali, pobedonosno umarširala u prestonicu Srbije. Kada je rat završen, Sofija je imala tek 26. godina.
Prošla je kroz sva najveća ratna iskušenja, bila višestruko ranjavana, izgubila deo stopala i ostala trajni invalid. Za ispoljeno nemerljivo junaštvo dobila je čak 13 ordena i postala Srpkinja-borac sa najviše ratnih odlikovanja. Posle rata udala se za ratnog druga, potpuno se povukla iz javnosti i posvetila porodici.
Nikada ništa nije tražila od svoje Srbije a za sve što je učinila za nju, smatrala je to svojom elementarnom obavezom prema otadžbini. Nikada nije volela tzv. “salonske ratnike“, one koji su se posle rata laktali za pozicije i privilegije. Bila je omiljena u narodu. Mladima je imponovala, svi su želeli da se upoznaju sa njom, da razgovaraju i da joj čestitaju na ispoljenoj hrabrosti. A oni stariji, uvek su se sećali i divili njenim akcijama kada je Turcima, Bugarima i Austrougarima zadavala ogromne muke.
Posle Drugog svetskog rata ova legendarna srpska heroina potpuno je zaboravljena, i od Beograda i od Srbije.
Da nije njene praunuke Sonje Krsmanović-Tasić, dramaturga i glumice, koja je sastavila predstavu „Priče hleba i krvi“, posvećenu svojoj hrabroj prabaki, za Sofiju Jovanović verovatno ne bismo ni znali.
Tekst preuzet iz knjige „Heroine Srbije – Vekovnik“, Dragana M. Miloševića, koju možete naručiti putem imejl adrese: milosevicdragan52@gmail.com
