Reakcija društva na zločine pokazuje da je eksperiment sa kulturnom dekontaminacijom Srba dao stravične rezultate. I vreme je da neko to eksplicitno saopšti srpskom narodu
Kada je prošle nedelje Srbiju paralisao zločin u beogradskoj osnovnoj školi, nije bilo teško pretpostaviti da će, nakon što umine prvi šok, ili čak pre toga, nastupiti stanje masovne histerije. Masakr u okolini Mladenovca koji se dogodio samo dan kasnije, potvrdio je da kolektivni strah nije bio obična paranoja. Tako je, nažalost, panika ne samo opravdana nego i uvećana.
U ovom tekstu neću se baviti mogućim uzrocima ova dva zločina, pošto smatram da za ozbiljniju analizu svima nama, ipak, još uvek nedostaje uvid u sve relevantne činjenice. Ono što mogu da analiziram jeste reakcija društva koja je bila logično momentalna, zabrinjavajuće konfuzna i suštinski – obeshrabrujuća.
Priroda i razmere počinjenog zla, umesto primarne reakcije koja se najčešće kanališe kao bes prema počiniocu, eliminisali su gotovo sve odbrambene mehanizme, kako kolektivne tako i individualne, pa je dominanta emocija zastupljena u medijima, ali i privatnim reakcijama i promišljanjima, pojedinaca, pored podrazumevajuće tuge, bio strah. Razotkrili su se dugo potiskivani konflikti i kulturne traume o kojima se u našem društvu retko govori.
Takođe konfuzna i površna, kozmetička, ali nažalost i jedina trenutno realno sprovodiva rešenja koja su u danima krize ponudile vlasti, računajući tu i odavno poželjnu ostavku ministra prosvete, program vrlo uznemirujućeg radnog naziva „razoružavanje Srbije“(zar ne zvuči i vama kao da nas poražene u vojnom sukobu razoružava okupator), koji implicira da je Srbija puna „naoružanih ludaka“, TikTok sadržaji koji nam prikazuju decu obožavatelje ubice iz škole „Vladislav Ribnikar“, potreba odraslih da te iste maloletnike, kao i samog počinioca „brane“ tražeći, ako ne opravdanja, onda uzroke, u eventualno prethodno počinjenom nasilju, sve se to proteklih dana otvorilo pred nama, ne kao pandorina kutija nego kao pandemonijum paralelne stvarnosti, koju već dugo ignorišemo.
Smislene pretpostavke
U pokušajima pojedinca da nađe odgovor na pitanje – ko je kriv, odnosno, kako je došlo do ovoga, neki su prepoznali masovni napad logoreje, ali čini se, u stvari, da nikada nismo bili bliže mogućnosti da zajedno promišljamo uzroke društvene krize imajući pritom zaista jedan isti cilj. Nažalost, tu nas je doveo gubitak koji čak ni tačnim odgovorom na pitanje o odgovornosti neće moći da bude nadoknađen. Ipak, vredno je da nastavimo promišljanje, zbog života koji možda mogu da budu spaseni, u svakom mogućem smislu u kome su i ugroženi.
Iako na momente gotovo nepodnošljivo, zbog kakofonije mišljenja, samooptuživanja, ućutkivanja i osuđivanja, ovih dana bilo je svrsishodnije pratiti društvene mreže nego domaće medije, možda više nego ikada pre. U najtežem trenutku za našu zajednicu, mediji nisu imali sluha za nužnost najšireg mogućeg sagledavanja situacije u kojoj smo se našli. Omogućili su određenim strukama da, možda i bez namere, monopolizuju temu. Iako su, od samog početka, u reakciji na prvi zločin, bili prisutni snažni elementi moralne panike, izostala je otvorenost za debatu o kulturnoj traumi našeg društva, i za mnoge aspekte promišljanja koji prevazilaze opšta mesta. Ostaje bleda nada da će u danima koji dolaze, nakon što se bol, galama i panika stišaju, mediji u Srbiji biti spremni da nam dokažu kako senzacionalizam ipak nije vrhovni bog novinarstva, i kako im je dobrobit ljudi, a pre svega dece, ipak bitnija od ideološke agende koju slede. Za sada u tome nisu uspeli. I uopšte ne mislim na „tabloide“, njih odavno nema svrhe analizirati.
Na društvenim mrežama, kao i inače, višeglasje je pomoglo da se do nekih smislenih pretpostavki ipak dođe. Iako su i njih brzo nadglasale one manje smislene, kao i „humor“ koji pokušava da diskredituje bilo kakav utemeljeni sud, ostaje činjenica da su, intuitivno i intelektualno, neke ključne anomalije mahom prepoznate. No njih je nužno ispravno datirati i imenovati.
Antropološka činjenica
Pod kulturnom traumom, u ovom kontekstu, podrazumevam nasilno prekrajanje kulturnog obrasca, i o tome sam već u par navrata pisala na Novom Standardu, tada takođe naglašavajući da nas istrajavanje u procesima „izmene svesti“ neminovno vodi u eskalaciju nasilja. Stanje haosa i odsustva temeljnog sistema vrednosti hrani agresiju, kao što Nolanov Džoker kaže: Ludilo je kao gravitacija, treba samo malo – gurnuti.
Nas su gurnuli. Ne juče i ne pre deset godina, ne „devedesetih“, kako lešinareći na tragediji želi da nam objasni dr Dubravka Stojanović. Proces prirodnog prilagođavanja našeg kulturnog i ekonomskog društvenog modela na dramatične promene s početka dvadesetog veka nasilno je prekinut komunističkom okupacijom Srbije. Krvoproliće kojim je vlast Josipa Broza tada pečatirana nikada nismo ni pojmili ni prihvatili do kraja. To da smo bili narod žrtva, ne samo nemačkog okupatora, savezničkog bombardovanja, najsvirepije države koja je ikada postojala (NDH), nego i svojih sopstvenih izdajnika, komunista, tek ćemo morati da osvestimo. Deluje vam da sada i ja lešinarim na temi proklamujući svoju ideologiju? Moram da vas razočaram.
Naime, eksplicitan, nagao i nasilan prelazak iz tradicijskog patrijarhalnog društva sa razvijenom građanskom klasom i domaćim privrednim kapacitetima, na izrazito sekularnu, ateističku diktaturu zapravo je konačni ishod građanskog rata u kome su pobednici kreirali funkcionalni narativ za budućnost. To je antropološka i istorijska činjenica.
Društvena degeneracija ne odigrava se u životnom ciklusu jedne generacije. Ono što mi živimo sada je pobeda principa materijalizma. I sve prethodne prelazne forme vodile su nas od društva tradicionalnih vrednosti do društva bez vrednosti, što je krajnji domet sveta koji negira Boga.
Dobro i zlo
Dovedeni smo do momenta u kome više nemamo adekvatnu, pa čak ni jednoglasnu, reakciju na zlo. Kroz tu široku pukotinu između naše dve prošlosti, one pre i one posle komunističke okupacije, i naše sadašnjosti slivaju se svi mogući uticaji od kojih više nemamo kapacitet da se branimo. Mi danas zaista imamo krizu (kulturnog) identiteta. Zato je tako teško danas biti roditelj i dete, i uopšte ostati normalan. Posebno stoga što su nam odavno objasnili da je i normalnost, kao i sve drugo, sasvim „relativna“.
U tom sistemu relativnih vrednosti moguće je da vaše dete gledajući film više zavoli negativca od heroja. Ali kada u realnom životu ne promeni svoje afinitete, shvatićete zbog čega je opasno to što Duška Jovanić, recimo, javno smatra da su bajke toksične, jer su njima uvek neka „tunjava devojka“ koja čisti kuću na kraju najbolje prođe, umesto da to bude prodorna, samosvojna osoba koja „zna šta želi“ ( zapravo, neka od Pepeljuginih sestara.) Negiranje i preispitivanje atributa dobra otvara vrata kanonizaciji suprotnih vrednosti, usput nas zbunjujući. A suprotno od dobra je samo zlo.
Naš tradicijski kulturni obrazac utemeljen je, između ostalog, na svesti o značaju zajednice. Njeno razbijanje, u ime više „sloboda“, prostora i „sazrevanja“ omogućilo je ideologiji egocentrizma da potpuno blokira kolektivne mehanizme za korekciju štetnih oblika ponašanja.
U tom smislu, oni koji kažu da (zlo)upotreba TikToka, „Južni vetar“, „Zadruga“ i „IDJ videos“ nisu odgovorni za porast nasilja u društvu, imaju pravo. Oni su, zapravo, posledice, i to vrlo logične, guranja naše nacionalne zajednice u kulturni haos.
Svaki poredak koji teži da se utemelji tako što prethodno sruši sve što je zatekao, sigurno će kulminirati nasiljem. Isus Hristos, recimo, kaže da nije došao da ukine Pismo, nego da ga ispuni. I to nije rečeno bez razloga.
Međutim, čak i ako smo svega svesni, reklo bi se da je počinjena šteta već tako velika, da se više nikako ne može nadomestiti. Naprotiv, čini se da na krilima panike srljamo u još gori društveni i kulturni inženjering, koji projektuje naše strahove u slobodu drugih, ali i našu sopstvenu. Najbezbedniji je čovek ako se veže lancima za cev u zaključanom podrumu. I mi ćemo biti prinuđeni sve češće i sve teže da biramo između svoje slobode i lične bezbednosti. Između detinjstva naše dece i njihovog golog života.
Suvišni elementi
Nažalost, u zaključku, možda po prvi put, nisam u stanju da pružim neku prognozu (zasnovanu u realnosti) koja ne bi bila mračna. O tome šta je sve u naše ime ispotpisivano, čime smo se, kako, kome, zašto, sve obavezali, da poštujemo ovu ili onu konvenciju, prava, da usaglašavamo zakone, propise, izgleda da nismo razmišljali na vreme. Dok se problem svodi na pitanje televizijskih programa, TV serija i Instagram naloga, problem je ogroman, ali nije nerešiv. Svako od nas još uvek može, ukoliko je slobodan od konformističkih težnji, da podigne svoje dete tako da se nipošto ne uklopi u društvo koje se davno pozdravilo sa pameću. Ali hoćemo li još dugo imati taj luksuz?
Između zakona koji treba da uređuju naše živote i nas, umetnuli su se, i tek će se instalirati, suvišni elementi koji ne služe ničemu nego da se normalizuje nenormalno i lakše obespravi pojedinac. U odnosu posvećenog roditelja koji poseduje stabilan sistem vrednosti i njegovog deteta, psiholog je, sa svojim sistemom vrednosti, suvišan. Hoće li užasni prošlonedeljni događaji biti upotrebljeni tako da se između roditelja i deteta produbi distanca, kako bi u taj procep mogle da se umetnu ideološke instance globalnog poretka? Da, bez svake sumnje. Činjenica da je tokom ovih dana na televizijama gostovao možda i trocifren broj psihologa (koji su svakako pozvani i stručni da kažu koju reč), ali baš nijedan, ili zanemarljivo prisutan u procentima, etičar, filosof, ozbiljan antropolog ili teolog, pokazuje nam ko su tvorci preovlađujućeg narativa i kakav će on biti. Naoko racionalizovan sistem koji normalizuje haos, sve veći procenat mališana sa smetnjama u razvoju motorike i govora, sve više omladinaca koji pate od depresije i narcizma, sve više agenata sistema koji će da ih „leče“, policajaca koji će da ih čuvaju, dok paranoja i strah, nepoverenje i otuđenost rastu do nesluđenih razmera.
Jedino što nama preostaje, nakon velikog bola sa kojim smo se, svako po meri svoje čovečnosti ovih dana suočili, jeste da ga dobro upamtimo, ali da zaboravimo na strah. Licem u lice sa tragičnim posledicama „promene svesti“ i „emancipacije“, ne samo u liku dva zločina i dva zločinca, već haosa koji nas je kao zajednicu progutao, paralisane i bespomoćne, moraćemo naposletku da zaboravimo snove o „normalnom svetu“ koji su nam obećali, i da sagradimo svojim rukama sopstveni svet koji ćemo njima moći i da branimo, rekonstrukciju jedne poništene kulture koja je umela da strukturira nasilje, ne u potpunosti, ali daleko uspešnije nego što to može obrazac koji nam se nameće.
Protiv globalnog sistema čovek ne može sam, nećemo uspeti ako nismo sposobni da rekonstruišemo – na poverenju i istim vrednostima zasnovanu – realnu zajednicu ljudi. Ako nismo sposobni da odaberemo njenu temeljnu vrednost. Uopšteni ideali humanizma pokazali su se ispraznim i opasnim po čoveka i društvo. Moraćemo da tražimo dublje od onoga što je Kalajić nazvao „saosećanjem za sve što hoda na dve noge.“ Ne želim da insistiram na tome da je ključna figura naše autohtone kulture Bog, i da nećemo uspostaviti identitet dok to ne budemo osvestili, ali sam sigurna da dobro i zlo prevazilaze okvire psiholoških i moralnih kategorija. Ako ne odbacimo racionalističke impotentne ideje ograničene ideološkom mržnjom prema pretpostavci Boga, ostaćemo nemoćni da kao pojedinci, društvo i kultura definišemo, prepoznajemo i suzbijamo zlo.
Jednostavno, eksperiment sa dekulturacijom ( kulturnom dekontaminacijom) Srba je dao stravične rezultate. I vreme je da neko to eksplicitno saopšti srpskom narodu. Oni koji zarađuju od „promene naše svesti“, deca i unuci uzurpatora naše kulture, to sigurno neće da učine. Imali su priliku ovih dana, i čak ni sada, u ovim teškim i bolnim okolnostima, nisu bili spremni da zbog naše budućnosti priznaju šta su nam uradili.
Naslovna fotografija: Andrija Vukelić/Tanjug
autor:Tajana Poterjahin, diplomirala etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
