Srpsko pitanje u Sloveniji

Slovence ne treba osuđivati, podsmevati im se ili ih negirati. Ali kako objasniti magnetnu silu slovenačkog sveta, koja još dejstvuje kod značajne grupe ljudi sa bivšeg jugoslovenskog prostora?

Opšte uverenje o slovenačkoj superiornosti u odnosu na ostale narode iz SFRJ, nastalo još za vreme postojanja savezne Titove države, održalo se do današnjih dana. Nekadašnjoj saveznoj republici, a današnjoj nezavisnoj državi Sloveniji, dodeljen je nezvanični status kolovođe u modernosti, progresu, uređenosti i slobodoumnim shvatanjima.

U okviru svakog naroda sa bivšeg jugoslovenskog prostora postoji značajna grupa ljudi koja je Sloveniju posmatrala kao pontonski most prema željenom Zapadu. Za mnoge od njih – šta god to značilo – Slovenija je jednostavno Evropa! Sa druge strane, zdravorazumska upotreba činjenica upućuje nas, ako ne na suprotan, onda izvesno na klizav teren. Čovek koji kombinuje znanje i logiku, ne može da se ne upita kako je nastala i kako je opstala ova tempirana zabluda o tobožnjoj slovenačkoj naprednosti?!

Služenje neprijatelju

Istorijske činjenice govore o Slovencima kao o narodu koji nije slobodu osvajao boreći se protiv imperije, već kao o narodu koji je odabrao da strpljivo i pokorno opstaje unutar imperije. Slobodarska ideja u slovenačkom narodu se ni po čemu ne može porediti sa idejom osvajanja i napredovanja slobode u srpskom narodu. Slovenačka je novokomponovana, a srpska potiče od moćne srednjovekovne države, preko ropstva, pa do njene ponovne konverzije u državotvornost.

Srbi su krvlju i hrabrošću srušili austrougrarsku carevinu, kojoj su Slovenci tako predano služili. Kao nagradu za služenje neprijatelju, Slovenci su, poput „Đure koji će ti oprostiti što te je tukao”, u podrumima mističnih evro-masonskih kuhinja dobili ravnopravnost u konstituciji nove države na čelu sa srpskim monarhom?! Ni Drugi svetski rat nije doneo ništa novo: poput drugih vekovnih vazala dočekali su nemačke naciste sa zastavama i ushićenjem, na prepunim ulicama Maribora i Ljubljane. I opet su kao zaslugu za služenje poraženom neprijatelju, ravnopravno dobili državu, samo ovoga puta na osnovu anglo-komunističkog recepta. I prvom prilikom kada im se ukazala šansa, zabili su nož leđa toj istoj državi i tom istom srpskom narodu koji ih je dva puta u kratkoj istoriji prihvatio kao svoje i spasio zaslužene odmazde.

U tzv. Desetodnevnom ratu ubili su par desetina golobradih momaka koji su služili vojni rok u JNA, a koji zbunjeni nisu ni pokušali da im se suprotstave. Postoje zataškani svedoci i prikriveni dokazi da su počinili ratne zločine ubijajući obične vojnike koji su se predali na prelazu Holmec, u Škofiji, kao i na Madveđaku kod Trebnja. Čim su najzad postali nezavisni, odmah su pohitali da ono malo suverenosti predaju novim-starim komesarima: postali su deo Evropske unije. I ako je njihov put razumljiv, jer istorijski privid slobode ne mogu da zamisle bez pripadnosti Imperiji, postavlja se pitanje šta mi kao narod Kosovskog boja, Čegra, Kumanova, Bragalnice, Cera, Kolubare, Solunskog fronta i hiljadu drugih bitaka tražimo u Evropskoj uniji?!

Da se odmah razumemo, svaki narod bira sopstveni put. Zato Slovence ne treba nikako osuđivati, podsmevati im se ili ih negirati. U mnogim stvarima možemo učiti od njih. Ali, ovde je reč o nečem drugom. Oni na osnovu izrečenog mogu dobiti izvesno poštovanje, ali ne mogu biti uzor! Naprotiv, srpski narod njima može biti svetionik, ako umesto egoističnih, primenimo herojsko-etičke principe iz istorijske nauke ili iz epske književnosti.

Slovenačko stvaralaštvo

Ako je u bivšoj Jugoslaviji Srbija bila lokomotiva kulturnog stvaralaštva, Slovenija je bila poslednji vagon ove kompozicije. Kao srpski pisci deklarisali su se pored ostalih Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Mihajlo Lalić, Vladan Desnica, Rastko Petrović, Branko Ćopić, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Branko Miljković, Vasko Popa, Milorad Pavić, Matija Bećković… Pre toga, Dučić, Rakić, Kočić, Šantić, Isidora Sekulić, Bora Stanković, Njegoš, Drainac, Glišić, Đura Jakšić, Dragiša Vasić…

Iz Slovenije malo toga, i malo visokog dometa. Čak je i najzastupljeniji slovenački pisac u ondašnjoj lektiri Ivan Cankar, zahvaljujući srpskoj javnosti postavljen na zasluženo mesto u istoriji. Identično je i na filosofsko-teološkom polju (iz Srbije dolaze Sveti Sava, Ava Justin, Nikolaj Velimirović, Božidar Knežević, Brana Petronijević, Nikola Milošević, Mihajlo Đurić, Vladeta Jerotić), kao i na naučnom (Nikola Tesla, Milutin Milanković, Mihajlo Pupin), gde slovenačko stvaralaštvo umnogome zaostaje.

Ovakav odnos iz stvaralačkog iskaza prenosi se i na polje stvaralačkog izraza. Srbija je u obe Jugoslavije, pored ostalih, dala i Savu Šumanovića, Milana Milovanovića, Nadeždu Petrović, Petra Lubardu, Jovana Bjelića, Borivoja Stevanovića, Milenu Pavlović Barili, Mila Milunovića, Petra Dobrovića, Marka Čelebonovića, Milana Konjovića, Cucu Sokić, Nedeljka Gvozdenovića, Vladu Veličkovića, Ljubu Popovića… Iz Slovenije mnogo, mnogo manje i tanje. Ovo su samo poređenja iz najpoznatijih oblasti klasičnog stvaralaštva. Pošto je Slovenija mentalno i geografski bliža Zapadu od drugih balkanskih naroda, da li je stekla prednost u odnosu na njih na polju popularne kulture?

Stanje je preslikano kao i u oblasti klasičnih umetnosti, ako nije i gore po slovenačke autore. Srpski i slovenački film se ne mogu porediti, Slovenija nikada nije uspela da snimi filmove koji bi se bar po nečemu primakli ostvarenjima poput „Ko to tamo peva”, „Skupljači perja”, „Zaseda”, „Specijalno vaspitanje”, „Marš na Drinu”, „Otac na službenom putu”, „Lepota poroka”, „Bal na vodi”, „Valter brani Sarajevo”, „Ritam zločina”… Iz Slovenije nikada nisu došle igrane serije poput „Prosjaci i sinovi” ili „Grlom u jagode”, nikada nije stvoren sličan avangradni serijal kao što je „Top lista nadrealista”. Nikada nisu porodili glumačke legende poput Bate Stojkovića, Ljube Tadića, Mustafe Nadarevića, Paje Vujisića, Fabijana Šovagovića, Pere Božovića, Mire Banjac, Semke Sokolović…

U etno (narodnoj/folk) muzici koja se svirala i pevala na Eks-Ju prostorima Slovenija nije ni pokušala da se takmiči, jednostavno njena izvorna narodna muzika nije imala širu publiku ni u samoj Sloveniji, a kamoli drugde. U pop-muzici Slovenija je imala sopstvene autore, ali nikada nisu mogli da nose slavu i uticaj jednog Zdravka Čolića, Kemala Montena, Mikija Jevremovića, Olivera Dragojevića ili Jadranke Stojaković.

Šta je sa rokenrolom kao izrazito anglo-zapadnim proizvodom?

Slovenija je zaostajala za Srbijom, Bosnom i Hrvatskom, ali je za razliku od drugih oblasti popularne kulture imala svoje predstavnike koji su ostavili dublji trag: Pankrti, Buldožer, Lačni Franc i naročito Lajbah kao avangarda toga doba. Ali svi ovi bendovi niti za vreme postojanja Jugoslavije niti za preko tri decenije od njenog raspada, nisu ostvarili ni približno uticaj na stasavanje generacija sa (post)jugoslovenskog prostora kao što su to činili „Bjelo dugme”, „Smak”, „Taim”, „Idoli”, „Prljavo kazalište”, „Riblja čorba”, „Atomsko sklonište”, „Indeksi”, „Zabranjeno pušenje”, „Leb i sol”, „Azra”…

Mrtvo more

Najveći domet koji je Slovenija ostvarila na individualnom i timskom planu u Jugoslaviji vezan je za sport, konkretno za zimske sportove. U najpopularnijem planetarnom sportu – fudbalu – slovenački timovi za sve vreme trajanja nisu uspeli da osvoje ni jedno prvenstvo države. (po ovome im je ekvivalent samo Crna Gora) Retko kada bi imali više od jednog prvoligaša, i to obično plasiranog oko sredine tabele. U drugom sportu po popularnosti – košarci – nešto više uspeha za slovenačke timove. Ljubljanska Olimpija je uspela da osvoji šest državnih prvenstava do raspada zajedničke države, ali su recimo timovi iz Srbije osvojili 23 titule prvaka. U zimskim sportovima, bilo timskim kao hokej na ledu, bilo individualnim kao skijanje i skokovi, Slovenija je bila apsolutni lider bivše Jugoslavije.

Imala je i u svim sportovima istaknute pojedince kao što su Ivo Daneu u košarci ili Brane Oblak u fudbalu, a u gimnastici Miroslava Cerara – osvajača medalja na olimpijskim igrama i svetskim prvenstvima. Ipak, kada se sve sabere, iako nikada nije precizno sabirano, stiče se utisak da je u bivšoj državi Slovenija u najboljem slučaju bila na četvrtom mestu po zbirnim sportskim rezultatima – iza Srbije, Hrvatske i Bosne.

Da li je možda atmosfera slovenačke javnosti i energija njenih gradova bila magnet za sve ostale Jugoslovene? Recimo, poput Sarajeva, grada koji nikada nije plenio arhitekturom ili nekom posebnom turističkom lepotom, ali čije su zadimljene i raspevane kafane sadržale magiju zbog koje se u taj grad rado i masovno išlo. Naprotiv, slovenački gradovi su oduvek bili dosadni: uređeni, ali sterilni. Oduvek je u njima vladala neka provincijalna atmosfera, koja se samo pojačala posle slovenačke nezavisnosti. Dok su bili u Jugoslaviji, crpeli su privilegije kontaktne kulture između Balkana i Zapada, što im je davalo na značaju, zbog čega se indukovala neka energija. Danas, par decenija nakon slovenačke evropeizacije, čak nema ni takvih talasa. Mrtvo zapadno more: kao i sve granične palanke.

U čemu je tajna?

Ali kako onda objasniti magnetnu silu slovenačkog sveta, koja još dejstvuje kod značajne grupe ljudi sa bivšeg jugoslovenskog prostora? Ako je kauzalno-konsekventno jasno da nisu nikada prednjačili u velikoj umetnosti (a da danas imaju još slabija dostignuća), da nikada nisu bili lokomotiva u popularnoj kulturi, da su stvarali zanemarljiv broj velikih ličnosti u odnosu na susede i na partnere iz bivše države, kao i da njihovi gradovi nisu posedovali magičnu energiju svetskih metropola, u čemu je onda tajna?

Slovenija je bila apsolutni lider u bivšoj Jugoslaviji po uređenosti prirode i urbanih celina, samim dolaskom na njenu teritoriju uočavala se krupna razlika u odnosu na ostatak države. Slovenija je imala jednu opštu kulturu ponašanja u svakodnevnom životu, jedan vidljiv kontinuitet zapadne estetike, koja je postepeno stvarana kroz vekove u okviru Austrijskog carstva. Sve je naizgled bilo drugačije u pozapadnjačenoj Sloveniji: novine i magazini su izgledali savremenije, fasade su bile očuvane, izlozi su bili svetliji, telefonske govornice su bile u funkciji, ulice su sijale, parkovi i bašte su bili uređeni svežim i negovanim cvećem. Malograđanskim naočarama kojim je stvarnost gledala srpska (a naročito beogradska!) javnost ovo je bilo presudno za trajni ružičasti utisak.

Kada su se divili slovenačkoj industriji (koja je nesumnjivo bila vodeća u bivšoj državi) oni su videli dizajn i marketing, a niko nije ni pomislio da je dobar deo te industrije dekretom otet iz Srbije (verovatno i od njihovih direktnih predaka!), odmah po dolasku KPJ na vlast. Iluzija Zapada koju je Slovenija tako vešto i inteligentno nosila kroz Krug dvojke, a koja joj je političkom ulogom dodeljena u raspodeli svetsko-istorijske moći, bila je presudna za njen nezasluženi pijedestal. Za razliku od ostatka države (ili bar njenog značajnog dela), Slovenija se nije opirala ulozi zapadnog satelita, nije na grudobusačkoj patetici pokušavala da nahrani sopstveni privid slobode, nije bežala od komforne uloge sluge u luksuznom baroknom dvorcu. Zato je i postala društveni lider ondašnje jugoslovenske elite sa kraja 1970-ih i tokom 1980-ih godina prošlog veka.

Slovenija = Evropa

Verovatno da zato i dan-danas mnogi roditelji iz Srbije, nekadašnji Titovi pioniri, pokušavaju da ubede decu da studiraju slovenačke fakultete. Njima takva odluka deluje prestižno, jer u njoj vide mogućnost da im deca jednog dana žive i rade na Zapadu. Niko se ne udubljuje u činjenice da slovenački univerziteti ni po čemu nisu prestižni u svetu, odnosno da su ispod srpskih po mnogim parametrima. Besmisleno je i za skupe pare plaćati školarinu po mnogim privatnim univerzitetima širom Evrope, za koje je i „Megatrend” akademija nauka. Ali titoističke generacije ne mogu da izvrše unutrašnje prevrednovanje, koliko god da je slovenačka kultura prosečna i koliko god da je slovenački jezik usko upotrebljiv, za njih će studiranje u Sloveniji biti simbol evropskog svetonazora. Jednostavno, kada govore Slovenija – misle Evropa.

Tako je i rođena zabluda o tobožnjoj slovenačkoj slobodoumnosti, o njenoj modernosti nespojivoj sa tadašnjom komunističkom ideologijom. Slovenija se samo lukavo suprotstavila jugoslovenskoj komunističkoj državi i sa pravom je kritikovala njen mračni i totalitarni sistem, ali Slovenija nije htela slobodnije i pravednije društvo: ona je preko opravdane kritike samo kupovala kartu u jednom pravcu za Zapad. Slovenačka javnost nikada nije htela da razume Srbiju, nikada nije podržala srpsku inteligenciju (sem nekih pojedinačnih slučajeva), nikada nije principijelno stala na stranu opravdanih srpskih zahteva.

Objektivno govoreći, Slovenija nikada nije bila ozbiljan lider u slobodoumnosti u bivšoj Jugoslaviji, sem ukoliko takvi procesi nisu bili vetar u leđa njenoj secesiji. Kroz zajedničku istoriju nije davala velike državnike ili političare, najistaknutiji su bili Kardelj i Kidrič, a o njihovu istorijsku ulogu bolje da ne komentarišemo. Srbija, koja je porodila zločince poput Krcuna i Crna Gora koja je „dala” Jovu Kapičića, mogli bi da po zlu pozavide Sloveniji na Dolancu!

Pored velike zablude u našoj javnosti o tobožnjoj slovenačkoj slobodoumnosti i modernosti, postoji jedna još veća i podmuklija, a ona glasi da su nam Slovenci prijatelji?! Kao narod koji je procentualno dao u odnosu na broj stanovnika najveći broj katoličkih sveštenika, i kao tradicionalni zapadni protektorat, slovenačka nacionalna politika je tradicionalno uperena protiv srpskih interesa. Ona nije genocidna kao što je hrvatska, nije ni primitivna kao što je albanska, ali je pozicionirana na jasnim koordinatama usmerenim protiv svakog pokušaja Srbije da izgradi suverenost i da bude most između Istoka i Zapada.

Slovenija je uvek među prvima podržavala sve antisrpske rezolucije i sve antisrpske odluke u Briselu i često je prednjačila u manifestacijama koje su bile uperene protiv naših interesa. Setimo se samo performansa – nezvanično nazvanog „Kosovo moja dežela (država)” – koji su u ljubljanskom „Cankarjevom domu” zajedno organizovali slovenačka vlast i opozicija, a kome se priključila skoro sva slovenačka intelektualna scena, u znak podrške albanskim rudarima protiv srpske države. Skoro sve što postoji u Sloveniji priključilo se ovom skupu, tobože zbog zaštite albanskog naroda, a suštinski zato što je bio uperen protiv Srbije.

Evropska Slovenija i Srbija

Ali, ako mnoge od istorijskih slovenačkih odluka u vreme postojanja SFRJ možemo nekako pripisati političkoj borbi protiv komunističkih tekovina, i ako u novije vreme njenu politiku možemo pripisati činjenici da je Slovenija ipak samo sitan šraf u EU, kakav je bilateralni odnos evropske Slovenije prema Srbiji? Kakav je položaj Srba u Sloveniji?

Slovenija ima dobre odnose sa Srbijom samo kada treba da ostvari zaštitu sopstvenih investicija u Srbiji, odnosno kada treba omogućiti nesmetan rad slovenačkim kompanijama u srpskoj državi. Pošteno, Srbija je oduvek bila otvorena za slovenačke investicije i nikada nije upotrebljavala eventualnu kaznenu politiku prema slovenačkim kompanijama kao kompenzaciju za politički pritisak. Suprotno od toga, srpske kompanije su imale mnogo opstrukcija kada su nameravale da investiraju u Sloveniji, a mnoge od njih su se provele kao „bose po trnju” tokom poslovanja u deželi.

Ako bi se Srbija odlučila na tihu opstrukciju mnogih slovenačkih kompanija koje posluju u Srbiji ili ako bi pokrenula medijsku kampanju protiv njih, bio bi to veliki udarac za slovenačku privredu. Jer, Slovenija i pored zavidne kulture poslovanja nije uspela da načini značajan prodor na zapadno tržište, zbog prejake konkurencije i podudarnih uslova poslovanja unutar EU, zbog čega manje države uvek gube. Međutim, Srbija uporno toleriše nesimetričnu politiku Slovenije prema njoj, čak mazohističkom podanošću podnosi u sopstvenoj javnosti uvredljivi uticaj Tanje Fajon, osobe koja da nema evro-namesnički status, u srpskoj javnosti po pameti ne bi mogla da dobije ni status gosta u lokalnim studijima.

Položaj Srba u evropskoj Sloveniji je posebna priča! Prema njima se ne primenjuje nijedan od propisanih standarda prema manjinama unutar Evropske Unije. Ne priznaje im se čak ni status manjine, iako ih ima po svim istraživanjima najmanje 10 odsto od ukupnog stanovništva (Slovenci ne sprovode klasične popise stanovništva, već podatke uzimaju iz upravnih organa). Izvesno je da Srba u Sloveniji ima više od svih ostalih naroda (osim, naravno, Slovenaca), izvesno je i da im je broj u blagom porastu, i izvesno je da sve više čine obrazovanu strukturu. Ništa od svega navedenog nije dovoljno da u evropskoj Sloveniji dobiju status manjine – koji im omogućava školovanje na sopstvenom jeziku i ćiriličkom pismu.

Istorijska nauka potvrđuje da su Srbi naseljeni u Sloveniju još 1530. godine kao čuvari u Beloj krajini, dakle zadovoljavaju čak i kriterijum autohtonosti. Setimo se samo koliko decenija je slovenačka vlast na „šibicarski” način izbegavala da izda dozvolu za izgradnju srpske crkve u Kopru, i to u doba kada se druge hrišćanske crkve po Evropi masovno prodaju za šoping-molove ili kladionice. Sa druge strane, u „neevropskoj” Srbiji ima 0,4 odsto Slovenaca koji uživaju sva moguća nacionalna prava! Objektivno analizirajući, položaj srpskog naroda u „mladoj evropskoj demokratiji” je jedan od najnepravednijih koji poznajemo danas u svetu.

Možda bi kao ilustraciju slovenačkih odnosa prema Srbiji i srpskom narodu, mogli da uzmemo paralelu između dvojice veoma značajnih slovenačkih intelektualaca. Prvi od njih, filosof Slavoj Žižek kontinuitetom vazalne misli prema zapadnim centrima moći ne pruža mnogo nade u bolje sutra. Ovaj pogranični evropski mislilac, često nazivan „balkanski Levi”, svoj nesumnjivi uticaj u javnosti podređuje konformizmu nastalom na slabosti sopstvenog karaktera. Šteta za ovog darovitog stvaraoca koji nikada nije uspeo do kraja sopstvenu misao da suprotstavi NATO društvenim standardima.

Drugi od njih, blagopočivši Aleksander Bajt, svojom biografijom i delom uliva mnogo više nade u bolje srpsko-slovenačke odnose. Ovaj slovenački akademik, najuticajniji makroekonomista u SFRJ i potonji tvorac „slovenačkog ekonomskog čuda”, napisao je pred kraj života istorijsku knjigu u kojoj je otkrio sopstvenu ulogu kao obaveštajca koji je radio za pokret Draže Mihailovića! Odbio je razgovor sa slovenačkom novinarkom na ekonomske teme uz čuvenu rečenicu: „Bože moj, ekonomija je sad moja prošlost, a moja sadašnjost jeste istorija!” U knjizi Bermanov dosije kao neposredni svedok značajnih događaja, Bajt rastura zvaničnu titoističku (i slovenačku!) verziju istorije i argumentima okreće istoriju na pravu stranu. Nije ni čudo da su obe zapadne protektoratske vlasti – slovenačka i srpska – prećutale ovu veliku knjigu.

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard