Reč Majdan postala je, preko jedne noći namirisane biber-sprejom, središnji pojam srpske politike. Vlasti optužuju nekolicinu aktivista i još manji broj izgrednika da su naumili da izvedu Majdan.
Nije reč o izvorištu kamenih kocki kojima su zasuti prozori zdanja Starog dvora, no prenaglašena aluzija na zbivanja u Ukrajini krajem 2013. i početkom 2014. godine u kojima je zbačen Viktor Janukovič, proruski orijentisani predsednik Ukrajine, pobednik na predsedničkim izborima u Ukrajini 2010. godine. Tom prilikom, podsećamo, odnos glasova je bio oko dvanaest i po miliona za Janukoviča prema jedanaest i po miliona za Juliju Timošenko. No, novija ukrajinska politička istorija je previše zamršena i mračna te se stoga vraćamo na srpske prilike.
U Srbiji su, u nedelju 17. decembra održani skupštinski izbori i izbori za izvestan broj lokalnih samouprava, uključujući za skupštinu grada Beograda. Bilo je tu neobičnih rezultata, i političkih pouka, koji će možda biti tema nekog drugog komentara. Ono što je za sada važno jeste da su opozicione stranke još tokom izbornog dana ukazivale na brojne izborne nepravilnosti, uključujući – najvidljivije ali verovatno ne i najrasprostanjenije – fiktivna preseljavanja birača iz jednog dela zemlje u drugi kao i iz Republike Srpske u Srbiju kako bi glasali za, znate već čiju stranku na lokalnim izborima.
„Na osnovu do sada prikupljenih činjenica i sprovedenih analiza, Posmatračka misija Crte saopštila je da osnovano sumnja da je na izborima iz decembra došlo do organizovanih migracija birača i obimu koji je presudno uticao na ishod veoma tesnih izbora u Skupštini Beograda“, beleži se u izveštaju ove posmatračke organizacije.
Zbog izbornih nepravilnosti nekoliko opozicionih političara otpočelo je štrajk glađu u prostorijama Republičke izborne komisije a građani su otpočeli da se okupljaju na svakodnevnim protestima ispred RIK-a.
Najistaknutiji predstavnici vlasti namah su otpočeli da označavaju ova okupljanja kao pokušaj Majdana. To su Ana Brnabić, predsednik vladajuće stranke Miloš Vučević te im se pridružila i portparol ruskog MIP-a Marija Zaharova. Nekadašnji gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić spominjao je u svojim obraćanjima i sintagmu „građanski rat“. Brnabić je optužilava opoziciju da „ovo“ priprema tokom cele kampanja. „Planirali su Majdan u Beogradu, da na vlast dođu revolucijom – to neće proći“, rekla je Brnabić a preneo beogradski nedeljnik Vreme.
Slični pojmovnik koristile su i pojedine opozione proruski orijentisane stranke, uključujući i pokret Mi, neobičnu skupinu nekoherentnog misaonog toka koja je ostvarila zapažen rezultat na ovim izborima.
Posle skorašnjih izgreda i brutalne reakcije policije tvrdnje o tobožnjoj prevratničkoj aktivnosti postale su opšte mesto prorežimskih medija a nesumnjivo su bile deo raporta predsednika Aleksandra Vučića ruskom ambasadoru u Beogradu Aleksandru Bocan Harčenku.
No, politički pojam koji označava Majdan mogao bi se – sa pravom – koristiti u srpskom slučaju, ali na sasvim drugačiji način.
Politička struja koja je izvela Evromajdan i Revoluciju dostojanstva u Ukrajini 2013/14. godine jeste struja koja je složenu situaciju nastojala da razreši jednostavnim sredstvima – nasilnim svrgavanjem predsednika što je u snažnom predsedničkom sistemu vodilo ka dubokoj političkoj krizi i nasilju širom zemlje, uključujući i široki proruski pokret na istoku i jugu Ukrajine.
Majorizacija manjine, te nasilno poništenje njenih legitimnih interesa i prava, je središnja tačka Majdana. Stoga je, iskreno govoreći, Aleksandar Vučić u Srbiji počasni majdanovac – neko ko ne samo da osporava legitimnost opozicije, već neko ko svako opoziciono delovanje podvodi pod antinarodno i antidržavno zločinjenje.
Svako ko je prošao kroz režim Mila Đukanovića (ne ponovilo se) može lako da razume da se ne može sa ½ vladati kao da imate 2/3 te da se sa 2/3 ne može vladati kao da vas podržavaju 4/5 i sve tako redom. Ne može se uveče prebrojati pedeset pet odsto a sutra izjutra donositi odluke kao da iza nje stoji osamdeset ili devedeset odsto glasača. Što je tanja manjina, uži je mandat, gotovo da se podrazumeva u demokratskom poretku.
Srbima u Republici Srpskoj kao ni onima u Crnoj Gori ne bi trebalo objašnjavati kako izgleda vlast majorizacijom: u Crnoj Gori su tanke, često krivotvorene većine donosile ključne odluke o državnim simbolima, korišćenju jezika, kvalifikovanosti birača i drugim segmentima uređenja zemlje. U BiH ilegalni pokušaj majorizacije bio je uvod u građanski rat.
U SAD, gde i pored skorašnjih klonuća (i njih je zahvatila elektronska demencija) postoji izvesna demokratska supstanca, gotovo na nivou narodnih običaja, takva samoograničenja većine su i formalna: postoji klasa odluka koje se ne mogu doneti bez troipetinske većine u Senatu, iako to nije zakonski ustrojeno – Senat može da ukine ovo pravilo koje uređuje njegov rad prostom većinom. No, razborita većina uvek računa da će uskoro biti manjina.
Pojam Majdana u srpskom političkom imaginartijumu ima zanimljivu kulturnu istoriju koja jedva čeka da bude napisana. U ruskom političkom govoru to je sinonim za najopasniji pakleni naum – promenu vlasti. Obojena revolucija je postala označitelj ne samo nasilne, nelegalne ili nelegitimne promene vlasti, nego bilo kakve zamisli da je promana vlasti nešto sasvim uobičajeno.
U delu srpske publicistike i među komentatorima političkih prilika svaka kritika obojene revolucije te pronalaženje njenih zamekata u hibridnom ratovanju postalo je omiljena tema i nešto na šta bi ruski korespondenti uvek rado obraćali pažnju.
Ovo rusko raspoloženje medijskom transmisijom impregnirano je i u srpsku javnost – posebno u njen pronacionalni deo te se naslonilo na nešto što bi se moglo nazvati neoslobićevskom renesansom, školu mišljenja koja sve (brojne) nedaće poslednjih dvadeset godina objašnjava padom s vlasti Slobodana Miloševića. Izvinjavam se čitaocu na preteranom unošenju novih pojmova – no, ukoliko prati srpskojezične društvene mreže razumeće vrlo lako o čemu je reč.
Došlo se dotle da jedan broj nominalno opozicionih delatnika nije voljan da kaže da je cilj njihovog opozicionog delovanja smena vlasti. Političko delovanje svodi se na apelovanje nekome ko je večan i nepromenljiv – predsedniku lično.
A to, sve je jasnije, kada znatan deo biračkog tela, osobito onog u gradovima, raznih zanimanja i mlađih od sedamdeset godina ne podržava režim nije najbolji pravac političkog kretanja.
M. M. Milojević
