Šta nedostaje opoziciji za pobedu nad SNS-om?

Ukrupnjavanje opozicije u nekoliko logičnih kolona apsolutni je prioritet i preduslov da bi se uopšte moglo razmišljati o nekom ozbiljnijem opozicionom rezultatu, ali opozicija mora da ponudi i nešto novo (program, ideje, dijalog sa građanima) i drugačije da bi joj ljudi dali poverenje. Pored toga, za ozbiljnu i neizvesnu izbornu bitku sa Aleksandrom Vučićem i vladajućom SNS potrebni su joj i ljudi od ugleda, kakvih hronično opozicija nema. Ruku na srce, to nedostaje i vladajućoj koaliciji, ali oni imaju Vučića iza kojeg se kriju i moćnu partijsku mašineriju.

Sva relevantna istraživanja pokazuju da je SNS na 35 do 40 procenata glasova, a da se partije opozicije kreću u rasponu od oko dva do oko četiri procenata, što znači da opozicija na izbore ne može razjedinjena. Ipak, osim ukrupnjavanja i udruživanja, potrebno je još nešto za ozbiljan i dobar rezultat, jer se običnim zbrajanjem procenata ne dobijaju izbori.

Iako je ukrupnjavanje opozicije u nekoliko logičnih kolona apsolutni preduslov da bi se uopšte moglo razmišljati o nekom ozbiljnijem izbornom rezultatu, postavlja se pitanje kako složiti rogove u vreći, naročito ako se uzme u obzir da su na čelu tih grupica i pojedinaca, čuvara pečata opštinskih i gradskih odbora, gotovo po pravilu nadobudni pojedinci, lažno samouvereni, polusvet (čast izuzecima!) i ljudi slabog karaktera, ubeđeni da su upravo oni ti zbog kojih će glasači odabrati njihovu političku opciju. I gotovo je svaki ubeđen da je za njega rezervisano prvo mesto na izbornoj listi, između ostalog i zbog toga što se godinama žustro svađao sa neistomišljenicima na društvenim mrežama, a neretko ih i vređao. Sad od istih, kojima se smučio svojim verbalnim razračunavanjima – očekuje podršku i glasove!

Glasove za stranački program koji bi se, sudeći po onom što navode na društvenim mrežama, mogao definisati u desetak rečenica: „Mozga bez, pitam za druga, pametnom dosta, #usraću se, jbg, onda je mrmot zavio čokoladu, ekonomski tigar, Putine, pritisni dugme„, a u poslednjih nekoliko dana u sve je upleten i nesrećni parizer. Sva aktivnost vrlih opozicionara svodi se, na taj način, na pucanje mitraljezom po komarcima, što je klasičan primer političkog idiotizma.

Kada se na to doda i gadljivost prema srpskim pesmama i nacionalnim simbolima u delu opozicione scene, jasno je što se na pokušajima protestnih šetnji dela opozicije (sudeći, barem, po Mitrovici i Rumi), okupi svega deset-dvadeset nesrećnika, izgubljenih u vremenu i prostoru, kojima je jedina politička ideja da nekako, preko politike, obezbede svoju egzistenciju, makar i odborničkim dodatkom, ako već ne mogu da pobede na izborima i kad se već nisu pravilno prestrojili 2012. godine kada je počela naprednjačka epoha.

I, bukvalno, sav taj opozicioni front koji se međusobno povezao na društvenim mrežama sveo je svoje aktivnosti na to da jedni drugima lajkuju objave po sistemu „ala nas je mnogo, ala smo pametni“ nesvesni da ih u tom njihovom autodestruktivnom mehuru nema više od par stotina, jasno razgraničenih od potencijalnih glasača.

Možebiti da nije propraćeno, ali malo ko iz ove froncla-opozicije jasno govori o temi boljitka života, osim već parolaških komentara na temu inflacije i rasta cena na malo, što je Naprednjacima lako branjivo jer je slična situacija u celom svetu zbog rata u Ukrajini. Birači uglavnom procenjuju kako bi živeli nakon eventualne smene vlasti, a sada je većina ukalupljena u neki sistem života, primaju se zarade i penzije (O kojima se može sporiti, ali su ipak u konstantno porastu.), a na tu činjenicu opozicija NE daje pravi odgovor. I to je njihova najveća slabost, pored već pomenute rascepkanosti.

Moglo bi se reći da samo ukrupnjavanje opozicionih grupa, na narednim izborima, može da omogući jedino da kako-tako opstanu na političkoj sceni, a za promenu sadašnje vlasti bi ipak morali da daju konkretne ekonomske ideje, a ne prazne Fejsbuk dosetke i vređanja neistomišljenika.

I naravno, da ih vode ljudi od ugleda!

PRIREDIO: M. Milivojević