I pored povećanja minimalne cene rada za 11,1%, što bi trebalo da se obračunava od januara 2020, prema mišljenju sindikata, to je i dalje dovoljno samo za preživljavanje za većinu onih koji primaju minimalne zarade, kao i za zaposlene kod stranih investitora koji primaju i 20% više. Ekonomisti kažu da inostrane kompanije dolaze samo zbog svog interesa i velikih subvencija, a za predstavnike vlasti to je i dalje prvi primer poboljšanja životnog standarda.
Nedavno je načelnica Nišavskog okruga i članica Glavnog odbora SNS Dragana Sotirovski tvrdila da se u Nišu živi bolje, između ostalog jer ima više posla u fabrikama stranih kompanija koje su otvorene poslednjih godina.
Iako skoro sve te fabrike na jugu Srbije posluju netransparentno i skoro nijedna ne objavjuje ni prosečnu visinu zarada, opšte je poznato da u većini kompanija, ne u svim, ljudi koji rade poslove u proizvodnji primaju minimalac.
Zoran Ristić, viši savetnik za socijalna i ekonomska pitanja u Sindikatu “Nezavisnost” kaže da firme koje poslednjih godina dolaze u Srbiju imaju ugovornu obavezu da minimalna cena rada kod njih bude minimalac koji propisuje država plus 20% preko toga.
Ipak, i pored toga i najavljenog povećanja minimalca, Ristić kaže da to neće rešiti probleme radnika.
Sa ovim povećanjem za nijansu se poboljšava mogućnost za preživljavanjem, ali ne pokriva se ni minimalna potrošačka korpa – kaže Ristić.
Doktorka ekonomskih nauka Ivana Božić Miljković u prilog tome iznosi podatak iz juna ove godine kada je minimalna zarada bila 24.848,00 dinara, dok je vrednost minimalne potrošačke u istom mesecu bila 37.084,83 dinara.
To je realni pokazatelj kakav je životni standard velikog broja zaposlenih u tim kompanijama. Tamo postoji mali broj ljudi zaposlenih u raznim službama koji primaju, ne visoke plate, već neke koje se u našim uslovima mogu nazvati pristojnim, ali činjenica je da svi ostali koji čine prostu, polukvalifikovanu i kvalifikovanu radnu snagu rade za minimalac – priča Ivana Božić Miljković.
Zato, kako kaže Ristić iz „Nezavisnosti“, mladi češće biraju neke druge opcije nego rad u fabrikama.
Mladi sve češće umesto da rade u takvim kompanijama i preživljavaju u Srbiji, prihvataju drugu opciju, pronalaze bilo kakvo rešenje i zapošljavaju se u inostranstvu – pojašnjava Ristić.
Subvencije nisu najbolje rešenje, potrebna strategija razvoja
Strane kompanije koje pokrenu posao u Srbiji dobijaju subvencije po radnom mestu koje se kreću od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada evra po zaposlenom.
Doktorka Božić Miljković kaže da fleksibilna fiskalna politika i brojne druge povlastice koje država njima odobrava, znači zapravo pristajanje da investitor delimično ili u celosti profit vrati u matičnu kompaniju.
Ne treba gubiti iz vida činjenicu da inostrane kompanije dolaze na naše tržište isključivo sa ciljem maksimizacije profita, odnosno samo ako vide interes u poslovanju. Nakon tri decenije procesa tranzicije i dalje smo zavisni od stranog kapitala, određen broj kompanija se nakon svetske ekonomske krize povukao sa našeg tržišta, nezaposlenost je statistički smanjena, ali uprkos tome, ne možemo reći da je životni standard u gradu bolji – priča Božić Miljković.
Ipak, za načelnicu Sotirovski subvencije nisu loš ekonomski potez. Zato je i dalje i njoj, ali i ostalim funkcionerima koji dolaze u Niš prva rečenica kojom se hvale broj otvorenih stranih fabrika ili proširenje pogona postojećih.
Građanima treba objasniti i to da subvencije koje fabrike dobijaju od države pokrivaju 14 meseci poslovanja, sve na dalje je čist dobit za državu, a posebno grad zbog poreza na zarade, smanjenje nezaposlenosti, ulaganja u lokalnu zajednicu… – kaže Sotirovski.
Investitori koji dolaze su za Ristića iz “Nezavisnosti” nužno zlo. Srbiji je, kako kaže, potrebna strategija razvoja.
Ukoliko želimo održivi razvoj i perspektivu onda mi moramo da imamo razvojnu strategiju, u suprotnom mi ćemo imati velike fluktuacije ljudi kod stranih investitora koji neće biti zadovoljni minimalnom zaradom uvećanom za 20%. Još gore, neće biti zadovoljni sistemom i napustiće Srbiju – upozorava Ristić.
U Nišu posluje nekoliko stranih kompanija koje pojedinačno zapošljavaju veliki broj ljudi.
Mnoge komanije koje su u grad došle pre deset i više godina nemaju čak ni obavezu da dodaju 20% preko minimalca, što je trenutno nezaobilazni deo ugovora za sve nove investitore.
Podsetimo, takvim kompanijama, koje su već dugo na našem tržištu, ugovori su istekli, pa one mogu u svakom trenutku da spakuju mašine i napuste Srbiju, jer više nemaju nikakve obaveza prema državi.
Kao i uvek, tekst kasni nekih 10 godina. Nego, zasto nas narod lepo ne odbije da radi u tim fabrikama? To bi bio PRAVI bojkot, a ne ova glupost oko izbora sa kojom nam mozak probise, i to oni, koji su samo druga strana istog novcica.