STRUČNjAK ZA VINA OSTRAŠĆENO PROTIV ĆIRILICE

0
164
  • Ćirilička „Politika“ postaje u uređivačkoj politici sve poznatija po zdušnom favorizovanju tekstova protiv ćirilice, a ne za ćirilicu

PIŠE: Dragoljub Zbiljić

Branka Anđića (kažu neki da je književnik, a malo je ko čuo za neko njegovo poznatije i bogatije književno delo) „Politika“, stara novinska dama od čak više od lepih stotinu leta, već izvesno vreme forsira u Kulturnom dodatku kada treba gušiti srpsku potrebu da sačuvamo svoje (ćiriličko) pismo koje su progonili srpski neprijatelji zvaničnim uredbama, naredbama i zakonima još od crkvenog hrišćanskog raskola na katolicizam i pravoslavlje još od 11. veka. Najmonstruozniji režimi protiv srpskog pisma ćirilice, kakvi su (i) u 20. veku bili najistaknutiji državni režimi Austrougarske i ustaške NDH, zabranjivali su Srbima ćirilicu i, pod moranje, nasilno, čak i pretnjom po život onih koji su stameno čuvali srpsko pismo u srpskom jeziku, nametali im latiničko pismo, posebno aktuelno hrvatsko (gajičko) pismo sastavljeno za Hrvate u vreme kada je Vuk Karadžić dovršavao konačnu reformu današnjeg srpskog ćiriličkog pisma. Zajedno sa zabranama Srbima te ćirilice u toku okupacije Srba pod Austrougarskom u vreme Prvog svetskog rata i naročito žestoko u vreme postojanja NDH u Drugom svetskom ratu, kada se sprovodilo plansko polatiničavanje svih Srba u granicama te hrvatske države.

Danas, kada se u Srbiji vode možda i poslednje, odlučne bitke da se u miru ne izgubi srpsko pismo po jugoslovensko-komunističkom modelu serbokroatistike i šizofrenog „bogatstva dvoazbučja“ koje su izumeli komunisti i srpska lingvistika toga doba koje traje već 77 godina od Novosadskog dogovora (1954) kojim je omogućeno da se ćiriličko pismo konačno zameni pod lažnom „ravnopravnošću pisama“. Tada je srpska ćirilica proglašena „ravnopravnom“ s hrvatskom latinicom da bi se, komunjarski lukavo, ćirilica zamenjivala lakše i brže kao „ravnopravna“ takođe „ravnopravnom“ hrvatskom latinicom. Tako je izvršena za 15-ak godina favorizacija hrvatske abecede i Srbija je u Jugoslaviji i posle nje do danas dovedena do 90-procentne seče „ravnopravne“ ćirilice „ravnopravnom“ hrvatskom latinicom.

Da Vas podsetimo:  Probuđen narod neće dati svoju zemlju prodanim dušama

Ogoljeno nametanje hrvatske latinice Srbima

Državno i političko protežiranje, tj. ogoljeno praktično nametanje hrvatske abecede produženo je, dakle, u Srbiji i posle Broza i njegovih komunista, i posle rušenja Jugoslavije i iznutra, i, naročito, spolja. Ali i posle referendumskog usvajanja Ustava Srbije (2006) s Članom 10. koji je pitanje srpskog pisma direktno rešio na jedino normalan način, usklađen s rešenjem pitanja pisma u svim drugim jezicima Evrope i sveta, naravno u ćiriličkom jednoazbučju, jer jeziku dva pisma ne samo da su u svakodnevnoj upotrebi jezika potpuno nepotrebna nego su šizofreno i svakovrsno opterećenje koje Srbina pred početak pisanja deli i ubacuje u dilemu kojim pismom da piše svoj jezik: tradicionalnim srpskim ćiriličkim pismom ili nametnutim u okupacijama i jugoslovenstvu hrvatskim abecednim pismom.

Država Srbija (vlasti, razume se, u njoj), nažalost, već 15 godina neće da se odluči da jednostavno, po svojoj obavezi, vrati Srbima i srpskom jeziku njihovo desetovekovno pismo jednostavno primenom ustavne (narodne) obaveze u vezi sa srpskim pismom u srpskom jeziku po prvom stavu pomenutog Člana 10. Ustava Srbije.

Najveća su kočnica i smutnja za srpske državnike i političare postali srpski lingvisti u Odboru za standardizaciju srpskog jezika i u SANU i Matici srpskoj, koji ne mogu da se rastanu s komunističkim „bogatstvom dvoazbučja“ i svojom serbokroatistikom, pa, kao da se s dušom rastaju, kada treba da se odvoje od rešenja pitanja pisma iz serbokroatistike i komunističke vladavine u srpskoj lingvistici „ravnopravnosti pisama“, kakva se ne primenjuje ni u jednom drugom jeziku, osim u srpskom, i danas. Za 30 godina srpski lingvisti su stigli jedva dotle da govore o potrebi da se sačuva srpsko pismo, da mu se da prednost, ali tako što će i dalje srpski jezik imati dva pisma za Srbe, a nikako da se, kao stručnjaci, sete da se bilo koje, pa i srpsko pismo, čuva u praksi samo jednoazbučjem, a ne dvopismom koje doprinosi deobi srpskoga naroda i njegovoj asimilaciji a koje i dalje oni drže u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske i takvu, unikatnu u svetu, pravopisnu normu srpski lingvisti ne shvataju kao osnovni razlog nestajanja ćirilice njenim zamenjivanjem tuđim pismom.

Da Vas podsetimo:  KAKO JE PARADAJZ IZ ALBANIJE I GRČKE, IPAK JEFTINIJI?

I lingvisti i vlast protiv Člana 10. Ustava Srbije

I dalje i lingvisti i vlast u Srbiji neće da primene opštu evropsku i svetsku praksu u rešnju pitanja pisma i u srpskom jeziku, a lažno se bore, tobož, za očuvanje ćirilice. Tako je vlast nedavno (15. septembra 2021) donela jedno nakaradno čudo od zakona u kome, kao u robovlasništvu, nemaju svi Srbi ista prava i obaveze u korišćenju ćirilice u javnosti, nego jedni Srbi su obavezni da pišu ćirilicom, a drugi („povlašćeni“) ne samo da nisu obavezni, nego će novčano (kroz umanjenje poreza) biti nagrađeni ako se svojevoljno odluče da pišu srpskim (ćiriličkim), a ne hrvatskim (latiničkim) pismom. Lingvisti su takav zakon podržali jer je to u skladu s njihovim napisanim pravopisom srpskoga jezika.

I sada „Politika“ od 27. novembra 2021. u Kulturnom dodatku protežira i urednički podržava Branka Anđića da se nekulturno, antićirilički i antisrpski, sprda u uvodnom tekstu Kulturnog dodatka „Medijalna zarada za slajsove šunke“ na ovaj način: „Dođe mi da puknem od smeha kad pročitam beskrajan dušebrižničko-rodoljubiva natezanja oko upotrebe ćirilice ili latinice u kontekstu očuvanja srpskog jezika; kao da glupost ne može podjednako uspešno da se piše i jednim i drugim pismom.“

I ljubitelju dobrih vina smeta ćirilica

Branko Anđić, za koga u Vikipediji piše da je poznat „kao ljubitelj dobrih vina, skrasio se od 1990. u Buenos Ajresu, gde je radio kao dopisnik raznih medija, a potom kao savetnik za štampu, informacije i kulturu Evropske unije u Argentini”, pa se dodaje: “Kad se uverio da su se i srpski vinari uozbiljili, vratio se u Beograd 2018, gde šetnjama po Botaničkoj bašti, na koju gledaju prozori i terasa njegovog stana, pokušava da sačuva zdravo telo i zdrav duh” – očigledno se, opijen tim ponovo srpskim “dobrim vinima” zbog kojih se, kaže, vratio u Srbiju iz Buenos Ajresa, malo lingvistički zaneo pa tvrdi da mi u Srbiji ne znamo da ne postoji nijedan jezik i nijedno pismo direktno za „stvaranje“ čoveka i poznavaoca bilo čega, nego jezik i pismo služe čoveku da iskaže šta je naučio i kakva mu je pamet. A Anđić je, izgleda, mnogo naučio ispijajući, radi probe i ocenjivanja kvaliteta vina, pa uči čitaoce „Politike“ (uz zdušnu podršku urednika Kulturnog dodatka) čemu služe jezik i pismo, pogotovo maternji jezik i pismo.

Da Vas podsetimo:  Svaki peti građanin u Srbiji je dugotrajno siromašan

Kad se ovaj dokazani u Vikipediji „stručnjak za vina“ malo odmorio, stigao je da se podsmehne vlastima i lingvistima, ali ne da bi ukazao na neustavnost nedavno usvojenog neustavnog Zakona o srpskom jeziku i ćirilici, nego zato što mu dođe da „pukne od smeha“ kad uopšte pročita da se neko zalaže za očuvanje srpskog pisma u srpskom jeziku. A „Politika“, nažalost, postaje sve poznatija po izbirljivosti u objavljivanju uglavnom gledišta onih koji nemaju dobru nameru za pravi, ustavni i lingvistički način (o)čuvanja srpske azbuke.

https://balkanskageopolitika.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime