Suđeno mu za strašne likvidacije civila, a danas gostuje po televiziji

0
849

Tokom ove i prošle godine glavna vest u desničarskim hrvatskim medijima bila je ispovest nekadašnjeg hrvatskog vojnika, pripadnika Zbora Narodne Garde – Zdenka Štefančića koji se pojavio u emisiji „Bujica“ i koji je izneo niz optužbi na račun srpskog naroda, a naročito pripadnika JNA – regularne vojske tadašnje države. On je zatražio da se hitno procesuiraju oni koji su ubili njegovu ćerku i majku u noći između 20. i 21. marta 1992. na području Vukovara. Nekoliko desničarskih i fašistički orijentisanih, hrvatskih portala objavilo je fotografiju Zdenkove ćerke optužujući za zločin „srpske zločince“, „četnike koljače“, „jugokomuniste“, naravno bez ikakvih dokaza.

Istovremeno, niko od tih portala ali i drugih objektivnih medija nije se udostojio da ispita i analizira ratnu ulogu Zdenka Štefančića koji se pojavio na televiziji, dao nekoliko intervjua i privukao pažnju čitave javnosti?

Pojava Zdenka Štefančića u medijima i na televiziji šokirala je, uznemirila i preplašila mnogobrojne vukovarske Srbe, a naročito porodice ubijenih i nestalih civila koje tri decenije tragaju za telima svojih najmilijih, pravdom i istinom. Zbog stravičnih zločina Zdenko je među građanima Vukovara, i Srbima i Rusinima i Hrvatima, prozvan „monstrumom iz Borova Sela“ što dovoljno svedoči o njegovoj ratnoj ulozi.

DA LI JE ZDENKO ŠTEFANČIĆ POKRENUO TALASE NASILJA,  ZLOČINA I OSVETA U VUKOVARU ?

Mnogo pre tog kobnog marta 1992. na koji se dotični poziva, isti taj Zdenko I. Štefančić (rođen 29.03.1964) učestvovao je u mnogobrojnim vojnim akcijama kao pripadnik Zbora Narodne Garde a u sećanjima Srba Vukovaraca ostao je upamćen samo u negativnom kontekstu – kao ratni zločinac, profiter i mučitelj.

List „Politika“ objavio je intervju Save Štrbca, direktora DIC Veritasa i neumornog borca za pravdu i istinu u kojem nas je ovaj veliki humanista i patriota podsetio na važne činjenice iz bliske nam istorije. Deo intervjua dajemo u nastavku:

– Prvostepenim presudama Vojnog suda u Beogradu broj I K-112/92 od 26. juna 1992. i I K-108/92 od 14. jula 1992. godine i drugostepenim Vrhovnog vojnog suda broj II K-259/92 od 29. decembra 1992. i II K- 260/92 od 24. novembra 1993. pravosnažno su osuđeni pripadnici ZNG iz vukovarskih prigradskih naselja Borovo naselje i Borovo Selo: Martin Sablić,  Zoran Šipoš, Nikola Ćibarić, Jure Marušić, Ante Vranjković, Bartol Domazet, Slavko Mađarević, Mirko Filković, Zdenko Štefančić, Mira Dunatov i Damir Sarađen, svi zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva – šestorica na smrtnu kaznu, a ostali na vremenske od šest do 15 godina zatvora.

Osuđeni su  što su po kućama i skloništima pomenutih naselja zlostavljali i na kraju likvidirali civile srpske nacionalnosti: Petra Grubišića, Milana Đukića, Rajka Nunića, Predraga Ćirića, Tomislava Jakovljevića , Milorada Zorića, Uroša Nedučića, Konstantina Lukića, Jovana Markova, Ljubomira Bolića, Boška Grbića, Anu Lukić, Vidu Jakovljević, Ratka Inića i njegovog duševno bolesnog sina nepoznatog imena (kasnije smo doznali da se zvao Marko), Tošu Toškovića, Vojislava Đekića, Svetislava Vladisavljevića, Stevu Malecki, Milicu Vračarić, a njenog supruga Dragoljuba teško ranili. – rekao je Savo za Politiku.

Dakle na osnovu ovih činjenica možemo videti da je Zdenku Štefančiću, koji se uporno u hrvatskoj javnosti predstavlja kao „veliki branitelj i žrtva domovinskog rata“ suđeno pred Vojnim sudom u Beogradu za ratne zločine počinjene nad mnogobrojnim srpskim civilima u Vukovaru. Dakle, Zdenku je suđeno na osnovu dokaza ali i izjava mnogobrojnih Vukovaraca srpske i hrvatske nacionalnosti pri čemu je dotični osuđen na visoku zatvorsku kaznu!

I dok Zdenko baš kao i svi ostali fašistički, hrvatski mediji potenciraju noć između 20. i 21. marta 1992. niko od njih ne želi da spomene šta se odigravalo pet, šest, sedam i osam meseci ranije u tom gradu i kakvu je ulogu imao upravo Zdenko Štefančić.

– Na teritoriji predratne opštine Vukovar tokom 1991. godine je, prema našim podacima, poginulo i nestalo najmanje 350 Srba. Reč je o Vukovarcima, civilima ili pripadnicima Teritorijalne odbrane. Niko više ne govori da je mnogo pre „bitke za Vukovar“ stotine Srba odvođeno na informativne razgovore s kojih se nikada nisu vratili. Do početka bitke grad je napustilo 13.734 Srba, dok ih je u Vukovaru ostalo 12.000. Pošto žrtve na strani JNA nikada nisu objavljene, ne znamo da li su i kojoj strani „pripisane“ – naglasio je nekoliko puta u svojim intervjuima, direktor DIC VERITAS-a Savo Štrbac.

Podaci SNV-a govore da su od tih 350 smrtno stradalih Srba i nehrvata, najmanje 162-oje ubijeni kao civili ili žrtve ratnog zločina.

Prva žrtva u Vukovaru je bio penzioner Stevan Inić (63) koji je mučki i svirepo ubijen 1. maja 1991. jer je nosio jugoslovensku zastavu, a samo u proleće i leto 1991. pre samog početka borbi u Vukovaru, ubijeno je i nestalo 43 srpskih civila. Oni su odvođeni iz svojih kuća, sa radnih mesta, sa pijaca i ulica na tzv. „informativne razgovore“ gde su mučeni, zlostavljani a mnogi i likvidirani. Tela mnogih Srba do danas nisu pronađena i oni se nalaze na evidenciji nestalih. Oni drugi nađeni su u Dunavu, Vuki, masovnim i pojedničanim grobnicama. Dakle, do početka sukoba i borbi u Vukovaru, nisu vođene nikakve bitke već je jedna strana (hrvatska) ubijala, a druga (srpska) je ubijana!

Nakon početka borbi započinje pravi pakao po Vukovarske Srbe. Sami i nezaštićeni postaju laka meta ostrašćenih hrvatskih „bojovnika“ i raznih paravojnih formacija koji ih zlostavljaju, muče i ubijaju. Ljudi su izvođeni iz svojih kuća, stanova i skloništa a potom odvođeni na nepoznate lokacije gde su mučeni pa likvidirani. Njihova krivica je bila upravo njihova srpska nacionalnost. Zločinci nisu imali milost ni prema ženama, ni prema starim i nemoćnim osobama, pa čak ni prema deci. Šokantne prizore masakriranih srpskih civila zabeležile su i brojne televizije, domaće i strane, po ulasku Vukovar – grad užasa.

Da Vas podsetimo:  Zalazje, tugo moja, hoće li i o tebi snimiti film?

U dokumentima najviših instanci Republike Srbije ime Zdenka Štefančića spominje se velikom broju slučajeva (ne jednog, već više) ubistava i likvidacija srpskih civila u Vukovaru. Njegovo ime se vezuje za neke od najbrutalnijih zločina nad nedužnim civilnim stanovništvom za šta mu je i suđeno pred Vojnim sudom u Beogradu, i to uglavnom na osnovu svedočenja vukovarskih Srba i Hrvata.

MONSTRUOZNO UBISTVO PREDRAGA ĆIRIĆA

Predrag Ćirić rođen je 1951. godine. Bio je oženjen sa Mandicom Ćirić, sa kojom ima dvoje dece. Predragov hobi pre rata u Vukovaru bio je radio-amaterstvo. U noći između 30. i 31. oktobra 1991. kod njega u kuću dolaze pripadnici ZNG: Filković Marko, Štefančić Zdenko, Mira Dunatov, Ivan Kapular i još trojica pripadnika ZNG. Oni ga maltretiraju pred porodicom, a zatim odvode u neko privatno sklonište picerije „Abazija“ na Trpinjskoj cesti gde ga je Štefančić Zdenko ubio iz vatrenog oružja, navodi se u dokumentima Republike Srbije.

Zdenko Štefančić, osuđen je pred Vojnim sudom u Beogradu za monstruozno ubistvo više civila, među kojima je bio i Predrag Ćirić. Iako je mali period proveo u zatvoru, Zdenko je 1992. razmenjen i pušten na slobodu. Predragova udovica Mandica već gotovo tri decenije čeka na pravdu za mučki ubijenog supruga nadajući se da će zvanične institucije Republike Hrvatske izvaditi ovaj predmet iz ladica i procesuirati zločinca koji je njenu decu napravio siročićima a njoj uništio život.

Predrag je ubijen 1. novembra 1991. u Vinogradskoj ulici tako što mu je Zdenko ispalio čitav šaržer u glavu i telo i to nakon što ga je strahovito mučio i zlostavljao, potvrđeno je na sudu. Seti li se Zdenko supruge i dece Predraga Ćirića kada govori o svojoj ćerki i majki koje su ubijene pet meseci kasnije ?? Teško, ali mi smo tu da podsetimo i njega i sve ostale građane Vukovara na ove strašne zločine.

– Štefančić je cev pištolja stavio Ćiriću u usta, preteći da će ga ubiti, pa su u cilju da Ćirića zaplaše i od njega iznude priznanje, odveli ga u obližnje dvorište, pokazali mu šest muških leševa, a ubrzo zatim Štefančić je na tom mestu izvršio ubistvo Ćirića, tako što je iz pištolja u njega ispalio osam metaka”. Da li ste čuli išta o tim zločinima za koje se i sudilo u to vreme? povodom akcije čišćenja upravo te Vinogradske ulice koju pretpostavljam da znate u Vukovaru? – upitao je Milošević svedoka tokom suđenja.

INVALID TOMISLAV (63) ZVERSKI UBIJEN A NAKON PAR DANA I NJEGOVA SUPRUGA

U zvaničnim dokumentima Republike Srbije koji su objavljeni i na sajtu (http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/3-IZV.htm ) navode se okolnosti svirepog ubistva srpskog civila Tomislava Jakovljevića. Tomislav je bio penzioner, imao je 63 godine i bio je invalid. Obzirom da nije imao stopalo, kretao se pomoću štaka. Početkom novembra meseca 1991. godine, pripadnici ZNG kojima je komandant bio Mirko Filković zvani Kinez, privode Tomu Jakovljevića. U Štabu ZNG, Tomu  su isptivali Mirko Filković i Stefančić Zdenko (r. 1964) sa Mirom Dunatov (r. 1959), Ostojićem, Lepenom i dr. Pokojni Jakovljević trebalo je da napiše izjavu u kojoj potvrđuje da poseduje oružje. Toma Jakovljević je bio zatvoren nekoliko dana u podrumu Štaba ZNG, a a zatim su ga Mira Dunatov sa 4 pripadnika ZNG, odveli u dečiji vrtić u Borovu Naselju i tamo ubili iz vatrenog oružja, sa više hitaca. Ove informacije se navode i u spisima Vojnog suda u Beogradu Ik. br. 108/92, u kome se posebno u vezi ovog ubistva nalaze iskazi svedoka Jakovljević Radivoja, Đuranac Tomislava, Krznarić Ivana, Šegec Vjekoslava i Kovačić Ivana.

Narednog dana 16. novembra 1991. Martin Sablić koji je bio komandnat skloništa „Nova obućara“, naredio je svom pomoćniku Nikoli Ćibariću da Hrvaticu Anu Lukić (udatu za Srbina) i Vidu Jakovljević izvede iz skloništa „Nova obućara“ i ubije ih, što je ovaj i učinio, tako što iz je odveo do železničke stanice, gde im je rekao da se udalje od njega oko četiri metra, pa iako mu je Lukić Ana rekla: „Nemoj sine, tako su i moju mater ubili“, uperio je automatsku pušku prema njima i ispalio rafal od oko 8 metaka, od čega su one pale i odmah izdahnule. Jedina krivica Ane Lukić Maljevac bila je to što se udala za Srbina što joj mnogi nisu mogli oprosti te je nesrećna žena neposredno pre ubistva i silovana. Vida Jakovljević, supruga pokojnog Tomislava likvidirana je zbog srpske nacionalnosti a u trenutku ubistva imala je 67 godina. Skoro sve ubice su poznavale žrtve pošto su bili komšije. Optuženi Ćibarić, ubica ,,samo pet civila”, rekao je na glavnom pretresu Radivoju Jakovljeviću, sinu Tome i Vide, ,,da je znao da mu je Vida majka, ne bi je ubio”.

IZVEDENI IZ SKLONIŠTA, MUČENI PA LIKVIDIRANI

Kao jedan od najodgovornijih učesnika u likvidaciji dvojice civila: Milorada Zorića i Milana Vezmara, ponovo se nalazi ime Zdenka Štefančića. Tragičnog 5. novembra 1991. pripadnici ZNG: Zdenko Štefančić (1964), Mira Dunatov (1959) zajedno za drugim pripadnicima ZNG Marenkovićem, Đumićem i Lepenom, oko 02 časa posle ponoći izvode iz skloništa koje se nalazilo u zgradama „BZ“ u blizini osnovne škole „Ivan Goran Kovačić“, srpske civile: Milorada Zorića (57) i Milana Vezmara (61). Odveli su ih u podrum solitera S10/2 u Borovu Naselju, gde su Zorić i Vezmar bili ispitivani i teško zlostavljani. Hrvatski vojnici ih potom odvode u dvorište dečijeg vrtića u Borovu Naselju gde su i likvidirani iz pištolja.

Da Vas podsetimo:  Svedočenje suvlasnika Jovanjice: Hapšenje Koluvije bio je šok

– Moj otac je ubijen ovde 1991.godine. Izveden je iz atomskog skloništa i likvidiran ovde kod vrtića zajedno s grupom od 13 ljudi. Sve znam, nažalost, to mi je veliki teret što sve znam i o izvršiocima i o žrtvama, ali nemam ni materijalnu ni moralnu satisfakciju ni dan danas, ali se borim da to dobijem. Mislim da oni koji vode ovu državu namerno opstruišu proces, ali ne vidim razloga zbog kojeg to čine jer ljudi koji su činili zločine samo su teret ovoj lepoj državi, kaže Zorić.

ZAROBLJENI, ODVEDENI, LIKVIDIRANI

U noći između 10. i 11. novembra 1991. pripadnici ZNG Hrvatske, Zdenko Štefančić i Mira Dunatov zajedno sa drugim pripadnicima ZNG, izveli su iz skloništa u Borovu naselju, u ulici Veljka Vlahovića S12/1, Ljubomira Bolića (54). Prvobitno je Bolić pretučen, čak mu je prećeno i klanjem. Ubijen je iz vatrenog oružja.

18. novembra 1991. komandant jedinice ZNG i komandant straže u skloništu „Nova obućara“ u Borovu naselju Sabljić Martin, zajedno sa drugim pripadnicima ZNG Zdenko Štefančić i Mira Dunatov, izvode 14 lica od kojih su njih 11 bili Srbi. Odvedeni su u prostorije ZNG u soliterima S10/2, gde su zverski mučeni i zlostavljani pa ubijeni. Među ubijenima u toj grupi su bili: Markov Jova (60) koji je nakon mučenja likvidiran a hrvatske vlasti su mu čak i ime stavili na spomenik „poginulim braniteljima i civilima“ valjda da prikriju svoje zločine.

Ubijen je i Konstantin Lukić (51) koji je bio zajedno sa suprugom u skloništu Nova obućara kada su u noći 17/18. 11. 1991. došli navedeni hrvatski vojnici i odvedeli ga u nepoznato. Ubijen je a posmrtni ostaci su eshumirani iz masovne grobnice na Novom groblju u Vukovaru, pod br. NN. Identičnu sudbinu su doživeli i Uroš Nedučić (48), Milorad Babić (33), Jovo Živković i drugi.

Njegova ćerka Dubravka ispričala je za Novosti.hr kako su njenog  oca Konstantina Lukića, zaposlenog u fabrici Borovo, 17.11.1991. hrvatski vojnici odveli iz podruma, odnosno skloništa njegove kuće u Borovu Naselju. Civile su dan pre hapšenja njenog oca, prepričava Dubravka iskaz svoje pokojne majke, vojnici odvodili u skloništa u podrumima Borovo Commerca i Novoj obućari, koja su hrvatske vlasti uspostavile u kompleksu fabrike Borovo.

– A onda je petoricu civila, među kojima i moga oca, u noći sa 17. na 18. novembra 1991. odvela nekolicina pripadnika Hrvatske vojske. Odveo ih je, kako mi je za života posvjedočila majka, Martin Sabljić, kojeg su moji roditelji poznavali jer je također živio na Trpinjskoj cesti. Na majčino pitanje kuda vode te ljude, on joj je odgovorio: “Što te briga, hoćeš li i da tebe odvedemo” – priseća se Dubravka Rasnek. Dubravka je istakla da su krivci za taj zločin razmenjeni 1992. u Nemetinu po principu „svi za sve“. Očevo telo prepoznala je u decembru 1991. na dnevniku beogradske televizije. – Ubijen je kod dječjeg vrtića u Borovu, snimile su to i strane televizije poput BBC-ja – kaže Dubravka i nastavlja: – Obdukcija je obavljena u Veleprometu, otišla sam ondje s bratom i bivšim mužem, nisu ga imali pod imenom i prezimenom, ali nam je glavni patolog iz Beograda Zoran Stanković dao fotografije leševa na prepoznavanje. Brat ga je prepoznao pod određenim brojem. Sve fotografije i ostala dokumentacija kasnije su poslani haškim istražiteljima – ističe naša sugovornica.

Ali porodica Lukić na kraju je ipak izgubila proces pred Evropskim sudom za ljudska prava. Pre svega jer je presuda beogradskog Vojnog suda iz 1992. godine, kojom je za taj zločin Z. Š. pravomoćno osuđen na smrtnu kaznu, a M. D. na 20 godina zatvora, proglašena ništavnom pošto Hrvatska ne priznaje presude jugoslavenskih vojnih sudova.

Nije teško zaključiti da je izvesni počinilac ratnih zločina pod inicijalima Z.Š. upravo Zdenko Štefančić, zvezda hrvatskih TV programa.  

Vojno Tužilaštvo u Beogradu je od februara do jula 1992. vodilo sudski postupak protiv hrvatskih policajaca, paravojnika i civila koji su tokom 1991. počinili ratne zločine nad Srbima. Doneto je na desetine presuda za teška krivična dela, a dve presude su bile smrtne kazne. Krajem jula 1992. pokreće se akcija za razmenu zarobljenika po principu „Svi za sve“, koja dovodi do potpisivanja sporazuma Vlade SR Jugoslavije i Vlade Hrvatske, a realizuje se 14. avgusta 1992. godine u Nemetinu, kraj Osijeka. Ovu akciju sa srpske strane vodio je premijer SRJ Milan Panić. Osuđenici su pušteni na slobodu i u Hrvatskoj dočekani kao heroji.

NEVLADINE ORGANIZACIJE U HRVATSKOJ ZA PROCESUIRANJE SVIH ZLOČINA

Brojne nevladine organizacije iz Hrvatske ali i Srbije, oglasile su se ove i prethodnih godina sa inicijativom da se počinioci zločina nad Srbima u Vukovaru, kao i njihovi naredbodavci hitno procesuiraju i pravično kazne. Oni su u više navrata osudili glorifikaciju ratnih zločinaca i negiranje srpskih žrtava. No, događanja u Vukovaru u proleće i leto 1991. godine, iako „neugodna“, nisu nepoznata. O likvidacijama srpskih civila se pisalo još devedesetih u DanasuFeralu, a kasnije su na njih upozoravali i drugi mediji na margini hrvatske javnosti, i vodili su se istražni postupci.

Prve informacije o zbivanjima u Vukovaru došle su od tadašnjeg Vladinog povjerenika za grad Vukovar, Marina Vidića Bilog, koji je  u avgustu 1991. Franji Tuđmanu, premijeru Franji Gregoriću te oporbenim čelnicima, uputio pismo upozorenja u kojemu navodi kako je Tomislav Merčep „okružen ljudima sumnjivih moralnih i stručnih kvaliteta, bivšim kriminalcima, apsolutno  preuzeo nadzor nad svime u Opštini Vukovar, ne prezajući od nasilnih i represivnih mera nad građanima Opštine Vukovar (bespravnim upadanjem u privatne stanove, upućivanjem usmeno i pismeno u napuštene stanove osoba koje su tražile smještaj, pljačkanjem stanova, oduzimanjem privatnih vozila, nasilnim privođenjem na saslušanje pa čak i egzekucije)“. Merčep je „sklonjen“ u Zagreb, no umesto da odgovara za počinjena dela, postaje savetnik Ivana Vekića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova.

Da Vas podsetimo:  Američki Vidovdan ili borba za narativ

Zoran Pusić upozorava kako su o celom slučaju izveštavali u Danasu, te da je javnost bila upoznata sa zbivanjima u Vukovaru, no da su kasnije određeni ljudi, koji su mogli svedočiti o tome, „zaboravili“ što se događalo. . Zoran Pusić napominje kako je Vukovar  bio grad žrtva u kojem su se posle dogodili strašni zločini, koji su se koristili  kao sredstvo za dobijanje podrške i  određene političke i stavove. Manipulacije i obmane javnosti te skretanje pažnje imali smo priliku videti u aktualnom slučaju Tihomira Purde, koji je vešto iskorišten za političku promociju odbrane „hrvatskih vrijednosti“, ali i laganja u vezi s Registrom branitelja. „Što se tiče same političke volje za procesuiranjem ovih zločina, tu treba istaknuti ulogu predsjednika Josipovića„, dodaje Pusić.

– Nažalost bojim se da je odgovor na pitanje je li Hrvatska  sazrela da se bavi ovim zločinima dvostruko „ne“. S jedne strane, ovi su zločini politički vrlo osjetljivi. Dio javnosti, ali i mnogi ljudi iz političkog vrha, smatraju da će procesuiranjem ovih zločina potvrditi tezu kako su rat u Vukovaru počeli Hrvati. Jasno je zašto se toga boje, ali ovo zapravo uopće ne bi trebala biti tema. Mi smo se u Inicijativi mladih za ljudska prava poprilično bavili zločinima u Vukovaru u ljeto 1991. i sasvim je jasno da je tamo provođen svojevrsni teror nad građanima srpske narodnosti. Mnogo je ljudi uhićeno, odvedeno i ubijeno. Poznati su leševi koji plutaju Dunavom. No, iako se tu radi o vrlo ozbiljnim zločinima, rat je u Vukovaru počeo kasnije. Ono što je došlo s agresijom JNA je oružani sukob. Zločini iz ljeta ’91. vrlo su ozbiljna stvar i treba napraviti sve da se odgovorne za njih procesuira. Drugi je problem taj da same sudske instance ne rade dobro. Svjedoci smo jako lošoj praksi u suđenjima, naročito na manjim sudovima. Bojim se da postoji dobra mogućnost da čak i ako ovi zločini budu procesuirani, odgovor koji će dati sudovi RH neće biti adekvatan„, rekao je Mario Mažić iz Inicijative mladih za ljudska prava Republike Hrvatske za portal H-Alter.

O zločinima nad srpskim civilima u novembru 1991. pisao je i BIRN. Nikola Ćibarić je osuđen je pred Vojnim sudom u Beogradu nakon što je priznao ubistvo pet civila iz Borovog naselja, među kojima je bila i Milica Vračarić. U avgustu 1992. razmenjen je za srpske zarobljenike. BIRN-ovo istraživanje pokazuje da u Hrvatskoj nije sprovedena nezavisna istraga ovog i drugih slučajeva, iako je u proteklih deset godina najvišim državnim institucijama više puta skretana pažnja na ovaj događaj. Tako su se Ćibarić i Štefančić našli na slobodi, kao potpuno slobodni građani a vukovarski Srbi opet su nastavili živeti u konstantom strahu i neizvesnosti.

BIRN navodi da iako je priznao zločin, Ćibarić je od prvog iskaza do kraja suđenja tvrdio da je to bila direktna naredba zapovednika skloništa, Martina Sablića. „Njih sam ubio jer sam se plašio da ako odbijem da izvršim taj zadatak da će mene strijeljati“, rekao je Ćibarić vojnom sudiji u Beogradu.

Sablić je negirao Ćibarićeve optužbe, ističući da je Ćibarić civile ubijao iz osvete zbog smrti članova svoje porodice. Bartol Domazet i vozač Ante Vranjković svedočili su da im je Ćibarić rekao za likvidaciju bračnog para Vračarić, ali da oni nisu učestvovali u tome.

PROMOVISANJE OSUĐENIKA – HRVATSKA SRAMOTA

Javno promovisanje osuđenika za ratne zločine, njihova glorifikacija i opravdavanje zločina pokazuju da je hrvatsko društvo nalazi u ozbiljnom rascepu i da sve više tone ka anarhiji. Umesto da su hrvatski sudovi otvorili istragu protiv Štefančića, i na osnovu  dokaza i izjava svedoka procesuirali dotičnog, on je postao javna ličnost koja se pojavljuje po televizijama. Da stvar bude još apsurdnija, isti taj Štefančić govori o nekoj pravdi i poziva institucije da procesuiraju srpske vojnike. Zar je moguće da čovek kome je suđeno za monstruozne likvidacije, mučenja i ubistva govori o nekakvoj pravdi i zahteva nešto ? Da ima pravde taj čovek bi odavno bio u zatvoru, a ne bi poput raznih starleta krasio hrvatske televizije i fašističke emisije.

Iako se na društvenim mrežama i javnost mogu čuti i pročitati frapantni komentari kako je Štefančića stigla „ruka pravde“, kako je i „on doživeo sudbinu svojih žrtava“, kako ga je „život dovoljno kaznio i vratio mu za počinjene zločine“, „kako ga je stigla karma“ jako je važno osuditi takve komentare i sa gnušanjem ih odbaciti. Štefančić jeste na osnovu dokaza i izjava svedoka osuđen pred Vojnim sudom u Beogradu za ratne zločine, ali osveta nikada nije niti može biti adekvatna kazna ili sredstvo obračuna. Zato se moraju privesti pravdi i procesuirati oni koju su usmrtili Zdenkovu majku i ćerku u martu 1992. godine. U tekstu Glasa Slavonije navodi se samo kako su „zločin počinila četiri nepoznata muškaraca sa automatskim oružjem“. Njihova imena, nacionalnost, verska pripadnost nisu navedeni u tekstu. Ti ljudi ma koje vere i nacije bili, ma kojoj god vojnoj formaciji oni pripadali moraju biti procesuirani za počinjene zločine.

Izvor: Moja posavina

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime