Svaki peti građanin Srbije je tokom 2020. godine bio u riziku od siromaštva, premda je njihov ukupan broj opao na međugodišnjem nivou, pokazuju najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku. S druge strane, ne raspolažemo informacijama da li su porasli prihodi najbogatijih, što znači da ne znamo da li su socijalne nejednakosti prošle godine zapravo smanjene, rekao je Slobodan Cvejić iz SeConS-ove grupe za razvojnu inicijativu.
Iako ovaj procenat stope siromaštva sve manji, Srbija je i dalje među najsiromašnijim zemljama u Evropi.
„U nekim uspešnijim zemljama se vodi računa da ova stopa ne pređe 13 ili 14 odsto. Država je izdvojila dosta novca, ali način na koji to radi je problematičan. Taj novac ne dolazi do onih kojima je najpotrebniji. U merama podrške tokom kovid pandemije nisu najbolje obuhvaćene najranjivije grupe i grupe sa margine“, dodao je Cvejić.
Prema njegovim rečima, institucije trebaju da slušaju organizacije civilnog društva, jer država koja ne čuje grupe koje žive u siromaštvu ne može da formuliše politike koje odgovaraju njihovim potrebama, takođe je jedan od zaključaka konferencije održane povodom Svetskog dana borbe siromaštva, koju su organizovali SeConS grupa za razvojnu inicijativu, Fond za otvoreno društvo, Evropska mreža protiv siromaštva u Srbiji.
Marija Babović iz SeConS-a je, predstavljajući izveštaj „Covid kriza i siromaštvo: Praćenje siromaštva u Srbiji 2021“, navela da su neformalno zaposleni tokom pandemije bili marginalizovani time što su njihovi problemi bili prećutkivani.
„(Ekonomski marginalizovani građani) su uglavnom zaposleni u sektorima koji su bili najpogođeniji restrikvnim merama, kao što su građevina, poljporvireda i ugostiteljstvo“, kazala je Babović.
Romima je najveći problem bio pristup obrazovanju, jer nisu imali računare ili pristup internetu.
„(Romi) nisu imali ni pristup zdravstvenom sistemu, zbog neposedovanja ličnih dokumanata i informacija, a najviše pomoći su im pružile romske organizacije“, dodala je.
Samohranim roditeljima je veliki problem bio usklađivanje porodičnih i poslovnih obaveza.
Babović je podsetila da većinu samohranih roditelja čine upravo žene koje su uglavnom zaposlene u sektorima koji su bili na prvoj liniji borbe protiv pandemije, kao što su zdravstvo, obrazovanje ili maloprodaja.
„Potrebno je da se usmeri više pažnje na obrazovanje, jer se može desiti da za nekoliko godina, zbog trenutnog gubitka u školovanju, mogu osetiti posledice u vidu siromaštva novih generacija“, kazala je Babović.
Starije osobe su se suočile sa manjkom podrške van porodice, nedostatkom digitalnih veština i sa „velikim strahom zbog dramatizacije medija o stanju u zdravstenom sistemu Srbije“, ocenila je ona.
