Sveti Nikola je moja porodična slava (kao i najvećeg dela mojih saplemenika, nepokornih Srba iz plemena Brsjaka, naseljenih odvajkada na jugozapadu današnje Severne Makedonije). Ali, današnja pričica nije ni o svecu, ni o slavi, ni o srpskim verskim običajima.
Selektor košarkaške reprezentacije Srbije, Svetislav Pešić, saopštio je pre nekoliko dana spisak igrača-kandidata za nacionalni tim na predstojećoj najvećoj planetarnoj smotri igre pod obručima, Svetskom prvenstvu koje će biti odigrano u košarkaški egzotičnim zemljama, Filipinima, Japanu i Indoneziji, od 25. avgusta do 10. septembra ove godine. Imao je legendarni trener silne muke da kako-tako popuni ekipu na svim pozicijama, zbog raznih razloga, i naposletku je pročitao pred poslenicima sedme sile ono što je mogao i morao: dobrano okrnjeni spisak naših najboljih košarkaša (nekada je moglo pojmovno da se šara, pa smo igrače ovog sporta nazivali i basketašima, ali je posle eksplozije basketa 3 na 3 nastala jasna podela na košarkaše i basketaše te šaranju više nema mesta).
Povrede, otkazi i odluke nekih klubova za koje naši vrhunski igrači nastupaju dovele su do toga da će reprezentacija Srbije na turnir otići kao, recimo, mešavina prvog i drugog tima. Biće nekih od najboljih, a nekih, bogme, neće. Među ovim potonjima, između ostalih, neće biti ni trenutno (a taj “trenutak” traje već nekoliko godina) najboljeg ne srpskog već svetskog majstora – njegovog MVP veličanstva Nikole Jokića. Bogu hvala, živ je i zdrav, nepovređen, jak kao stena, ali – umoran. Verujem čak da je to preblaga reč. Iscrpljen bi bilo bliže istini. Izudaran i izgreban posle stotinak NBA utakmica, gde ga rivali ni najmanje ne štede pa je stalno modar kao da se rve sa medvedima, emotivno ispražnjen posle osvajanja titule, željan odmora, vremena sa porodicom i voljenim konjima, odustao je od nastupa na šampionatu sveta.
Izazvao je razočaranje ljubitelja košarke u narodu i stručnih krugova, rekao bih, nikada veće kada je u pitanju neodazivanje nekog igrača na poziv komandanta državne selekcije. Oglasili su se mnogi od nas koji ustajemo u po noći da gledamo kako Nikola i ostali Denverovci uče ostale iz najjače liga na svetu od kog se drveta delje Pinokio. Većinom su nezadovoljni, ljuti, mnogi se zariču da više neće pratiti Nagetse, i tako dalje, i tako dalje, sve u skladu sa starom srpskom osobinom da nekoga najpre dignemo u nebesa a onda ga bacimo u blato.
E, sad… Hm! Da li je Nikola nešto kriv? Nije. Ima pravo da donese odluku kakvu god poželi. U pitanju je njegovo letnje slobodno vreme. Većina nas za takve dane planira putovanje na godišnji odmor, radi takozvanog punjenja baterija. Ispražnjenom Nikoli je to i te kako potrebno, tu nema dileme. Čeka ga novi rat sa kolosima po terenima širom Amerike, uskoro. Opušta se, odmara, uživa sa najbližima, gleda konjske trke… Bože zdravlja, u narednoj sezoni će opet držati časove i mladim i starim NBA igračima, možda će dobiti još neko MVP priznanje (za najboljeg igrača lige, ako neko nije iz sportskih krugova), možda će zaslužiti drugi šampionski prsten, možda ovo, možda ono…
Kažem često: batali sve pre “ali”. Ali, kod nas Srba, sklonih mitomaniji i promovisanju ljudi u legende, osvajanje titula sa reprezentacijom je bilo i ostalo najviši vrh do kojeg sportista može da stigne. Za naš narod ne postoji sportsko dostignuće vrednije od medalje izborene sa nacionalnim timom. Zato će zanavek ostati upamćeno skandiranje Dejanu Bodirogi “Mi imamo svoga Boga, ime mu je Bodiroga”. Zato će Aleksandar Đorđević zauvek ostati Sale Nacionale.
Nikola, sine, u klubu, u NBA ligi, postaješ, i već jesi, Nikola Jokić, najvredniji igrač, šampion, statistički razarač… Ali, samo u dresu sa srpskim grbom na grudima možeš da postaneš (sportski) Sveti Nikola. Tako stoje stvari u Srba. Ostaje na tebi da odlučiš da li ti je to bitno. Naravno, za ovogodišnje okupljanje je već prekasno.
Piše: Saša Edi Đorđević
