Svi politikanti kao narodni neprijatelji!

Vanredni izbori u Srbiji konačno su završeni. Posle pune tri nedelje glasanja, koje se u nekim mestima odvijalo i više puta, prepirki, svađa, pretnji, protesta, konačno je završeno a rezultati prihvaćeni. Epilog svega jeste da su svi učesnici pobednici. Bar tako oni kažu, svi do jednog.

Konačni rezultat izbora je tu, koliko je ko kome pokrao glasova ili nije, manje više je i nebitno, jer je ovim političkim kockarima koji nisu ulagali svoje, već narodno, jedino bitna dobit, pa i ona minimalna od jednog poslanika – „što je džabe i Bogu je drago“. Ali konačni razlog raspisivanja vanrednih izbora još nikome nije kristalno jasan

Posle režiranih epizoda o rušenju Vlade na Pinku i preko Informera i Kurira, trajanja vanrednog stanja, za koje niko tačno ne bi znao da objasni zašto je uvedeno. Lažnih pokušaja atentata, pretnji, ucena… egoistični vođa je rešio da još jednom sebi dokaže da može obezbediti apsolutnu pobedu. Bila ona kupljena, pokradena, izdejstvovana pretnjama o otkazima, ucenama ili bilo kojim mafijaškim metodama.

I izbori biše i svi ih dobiše. Čak 31 stranka će učestvovati u sazivu novog parlamenta. To je već 31 različita skupina političkih kockara koji će putem parlamenta se boriti za svoje sebične ciljeve, to je dakle mnogo više novih ili istrošenih lešinara koji neće dangubiti da napune svoje džepove na račun građana čije poverenje već gaze. Dakle pobednike imamo u toru, na broju.

Ali ko su gubitnici izbora?

Ako izuzmemo onih par minornih pokreta kojima je ovo bio prvi nastup, pa tako i šanse za pobedu  grđe od loših, glavni gubitnici smo mi – narod. I onaj koji nije učestvovao u toj unapred pripremljenoj šaradi, kao i onaj koji je ko zna iz kog razloga odlučio da ispuni svoju dužnost ili pravo i bude ono što i jeste u očima politikanata – samo broj.

Nismo mi gubitnici tek od poslednje nedelje Vaskrsa, niti od prošle godine, mi smo odavno gubitnici. Ali, kad je reč o izborima i njihovom maratonskom trajanju, ne bi valjalo propustiti a ne kazati da sem te redovne gubitničke faze, sada smo i siromašniji taman za onoliko koliko su nezvanično koštali izbori a ta cifra varira od medija do medija, uglavnom u najboljem slučaju kratki smo za 600 miliona dinara.

No, da li smo zaista toliki gubitnici kako nam se čini na prvi pogled a kako se i osećamo – definitivno jesmo. Ali ovi izbori i saziv parlamenta su, ili bi bar trebali biti šamar otrežnjenja mnogima koji i dalje veruju u mogućnost nekog preokreta od strane određenog idola. Krug koji se vrteo godinama i decenijama, potpuno je popunjen. U kolu su sada svi i svi će učestvovati u brojnim teškim odlukama koje nas čekaju pri otvaranju poglavlja, na putu za raspadajuću Evropsku uniju, iz koje svi hoće napolje, a u koju i pored toga nas niko neće. I samim tim, bez obzira na količinu pobede, ti predstavnici svojih glasača više nisu samo opozicija koja nema nikakvog učešća u vlasti, već su deo te vlasti, deo te prljave kockarnice u kojoj se igraju na naše glave, našu budućnost, našu zemlju.

Već u toku izborne večeri kada je trvenje dostizalo vrhunac, i kada su dojučerašnji ljuti rivali i protivnici čiji se stranački programi razlikuju koliko Niče i Iljin, drugim rečima nebo i zemlja, uhvatili se pod ruku pa pomoć za svoju pobedu zaiskaše od gle čuda – američkog ambasadora!

Odmah su se našli dušebrižnici koji i dalje ne veruju svojim očima i ušima nego demagoškim objašnjenjima o visokoj politici, koju po svemu sudeći najmanje poznaju oni koji se njome bakću i koje je sprovode. Jer u retko kojoj ozbiljnoj suverenoj zemlji jedan ambasador može imati toliko uticaja na unutrašnju politiku da vrši reviziju izbora i naređuje njihovo ponavljanje kako bi i buranija, za nešto potrebna, dobila svoja dva, tri, pet mandata, sem u kolonijama.

Po svemu sudeći je razlog raspisivanja vanrednih izbora, upravo puštanje svih ovaca u tor, jer najlakša i najlegitimnija izdaja je upravo kada u njoj učestvuju svi predstavnici građana, pa tako i sami građani. Nije nikakva novost, a ni teorija zavere da tragovi novca Dveri, DSS, Radikale, Radulovića, DS i svih ostalih 31-no vodi upravo na Zapad, i da su oni samo poziciji korisna opozicija i narodne trošadžije. Doduše, ni ne slute da će im ova pobeda biti istorijska, bar što se tiče izdaje.

Ali biće da su se Vučićevi odani birači malo zabrojali u krađi, valjda želeći da pokažu odanost, te ove male nisu propustili, bar dok nije reagovao ambasador Skot.

Na ruske čestitke Vučiću i naprednjacima na ubedljivoj pobedi, ili odlično režiranoj krađi, kako god, svi oni koji su se do juče kitili brojnim potpisanim sporazumima sa Rusima, ne samo da nisu zanemeli već su tek sada krenuli da iznose prljav veš Rusije u odnosima sa njima, a koji nas ni u kom slučaju ne bi trebalo da zanima, jer bez obzira na tačnost iznetih podataka u članku Marka Jakšića o nevinosti Rusije u Srbiji, to samo pokazuje dvoličnost koalicije DSS i Dveri, koji su su do pred same izbore hvalili podrškom koju dobijaju od Rusije, doduše vešto skrivajući od koga konkretno dolazi ta podrška iz Rusije, a nakon izostanka nečeg čemu su se valjda nadali, odmah su dojučerašnje prijatelje i osnov na koji su dobili brojne glasove na izborima glumeći proruse, ocinkarili domaćoj javnosti. Ili je i ovaj članak jedan u nizu pokušaja da se opravda naklonost Zapada novoparlamentarnoj koaliciji.

No, dobra stvar njegovog članka, koji je napisan u loše vreme, jeste da bi i on trebao biti jedan šamar otrešnjenja. Naime, ukoliko smo toliko nesposobni da je potrebno da nam bilo koja od svetskih sila upravlja zemljom ili večito glumi mamu koja nas vadi iz nevolja, onda možda i treba da nestanemo kao narod, treba da budemo kolonija. Odnosno, bliskost sa narodom je jedno, politika je drugo, u svojoj zemlji svoje stvari treba da rešavamo samo mi Srbi, građani ove zemlje, a ne ni Istok, ni Zapad, ili što veli jedan prijatelj:

“Inače, a to kažem i Rusima s kojima se viđam – ako hoće da pomognu, sjajno – jer pomažu i sami sebi. I hvala za svaku pomoć.

Ali naša stvar je cosa nostra…”

Nažalost kod nas se glasovi dobijaju na osnovu opredeljenosti stranke, ili ka Zapadu, ili ka Istoku. Nema nijedne stranke koja je okrenuta ka Srbiji.

Sun Cu je drevnu mudrost sklopio u prepoznatljivu rečenicu : Upoznaj neprijatelja da bi ga pobedio. Nažalost u praksi se to danas teško može sprovesti, upravo iz razloga što do sada nismo bili najsigurniji u pogledu toga ko su nam sve neprijatelji, budući da ih ima jako puno. Ali, evo, nakon ovih izbora, u red pored zapadnih politikanata, ambasadora, evropskih izvršioca, čitave armije nevladinih organizacija, mogu stati i svi ovi iz 31 stranke i pokreta koliko će ih učestvovati u radu parlamenta. Mada i svi oni koju su pokušali da izdejstvuju pobedu, pa makar i sa jednim mandatom, jer su time dali legitimitet Vučićevim sociopatskim težnjama da se održi još četiri godine i pored toga što su svi oni unapred odlično znali, i imali i ranijih iskustava, da ukoliko je Vučić u nečemu dobar to je u krađi glasova.

Konačno, više ne postoji opozicija, prazan je prostor. Ili će je popuniti narod ili neka nova državna struktura. Sigurno je samo da i za jedno i za drugo potreban je napor, ali i žrtva. Pošto smo gubitnici od starta a samim tim i žrtve okolnosti, to nam je onda najmanji problem.

Vesna Veizović

Vaseljenska