Spomenik kralju Tvrtku u Herceg Novom, osnivaču ovog primorskog grada
Tvrtko Kotromanić i Bosna
- „Bošnjani“ su sve svoje „identitetske“ probleme rešili: ostaje im samo da pravoslavni krst Kralja Tvrtka zamene polumesecom.
- Hoće li se pokazati da je Kralj Tvrtko završio iste nauke koje i Juka, Caco, Mujo i da su mu ih najbolje razjašnjavali baba Munira i Bakir-Efendija
- U Bosni do kraja 19. veka nema ni drugoga naroda osim Srba ni drugoga jezika osim srpskoga
Piše: Dragoljub Petrović
Gradonačelnica Sarajeva planira „podizanje spomenika bosanskom kralju Tvrtku“. I to bi bilo lepo kad bi se znalo kojem se to „njegovom delu“ čini budući da njega danas „svojataju sva tri naroda u Bosni“ („na tri jezika pevaju o Tvrtku i na dva pisma pišu o njemu“), ali nikako ne uspevaju da se sastave s razumom: ne znaju ni koji su to jezici ni otkad su se „tamo“ našli i jedino im je jasno da „ono što je bilo nekad (»jedan narod, jedan jezik i jedno pismo«) danas više ne postoji“.
I zato sad valja, makar malkice, popraviti istoriju, pokazati da je Kralj Tvrtko završio iste nauke koje i Juka, Caco, Mujo i družina i da su mu ih najbolje razjašnjavali baba Munira i Bakir-Efendija.
Tako, dakle, ako hoćemo da se — šegačimo. Ako nećemo — problem nam postaje besmisleno prost: u Bosni do kraja 19. veka nema ni drugoga naroda osim Srba ni drugoga jezika osim srpskoga. To nam najbolje potvrđuje „Nekoliko Herc. Muhamedanaca za sve ostale“ koji, između ostaloga, „prigovaraju“ Hrvatima zbog toga što su po Bosni počeli da šire „novo hrvatsko ime“ za koje se, „do [austrijske] okupacije [1878] ovđe nikad čulo nije“ i da se ne zna „ni odkud je ni kako je ono postalo, dočim smo za srpsko ime od uvijek znali“.
Otud, zanimljiva je i poruka „novim Hrvatima“: „Vi ostajete među nama oni stari latini i ništa više, a vi možete razmetati se kako god hoćete. Na pošljetku znamo mi svoje poreklo koje većinom kao i vaše potiče od pravoslavnih praoca, a znamo i to, da je naš jezik čisto srpski. Hoće li vam ovo dosta biti? Ako ushtijete pripravni smo iako vakat nije da vam i uz druge možda srpskije gusle zagudimo“.
Tako su, dakle, „Herc. Muhamedanci“ objašnjavali svojim porednicima „latinima“ ono što su i oni sami (u Mostaru, na primer) takođe dobro znali, ali to objašnjenje ni do današnjih Hrvata ni do današnjih „Bošnjaka“ / „Bošnjana“ nikako da stigne: Kralj Tvrtko bio je Srbin (i govorio srpski) makar šest vekova, a „druge jezike“ počeo je učiti tek u školi sarajevske gradonačelnice i njenih koalicionih partnera: od šefa HDZ za Bosnu prvu hrvatsku reč čuo je posle Prvoga svetskog rata, a sad od Avde Čampare čeka odgovor na pitanje jesu li u „Bošnjane“ upisali prvo njega ili Kulina Bana.
Ne zna od kojeg jezika da počne nauku — da li od mlađeg ili starijeg.
A što se Bosne tiče, ona je sa svake strane bila srpska. I ponegde i pokasno islamizovana. A ono što se ispod toga otelo Avdo, Bakir, gradonačelnica i njihovi mudžahedini smiri[va]li su na drugi način i sad im jedino preostaje da na svoju obalu prevuku Kralja Tvrtka.
Da im potpiše tapiju da slobodno mogu otimati srpske kulturne tekovine. I privijati im meleme na uboje koje im nanose stranci: Hrvati — time što nikako ne mogu shvatiti šta je to „bosanski jezik“, a Srbi i Hercegovci time što ni Hrvatima ni Bošnjacima ne mogu pomoći da sa „svojih jezika“ uklone Vukove (i Daničićeve) brkove.
