Društvo koje sme da zaseda tajno i uz opsežno policijsko obezbeđenje i to sa političarima, naučnicima i „ručno probranim“ ljudima iz medija celoga sveta, dokaz je da ne živimo u demokratiji. Jer, zašto i kako ova organizacija postiže to da niko ne priča o tome šta se tamo dešavalo? Da, kako to postiže da pozvani uopšte dolaze? Jer, znaju da to nije zbog njihovih lepih očiju.
Tamo su u predvorju stvarne moći. Tamo se poziva onaj ko je uzet na nišan. Stvarni moćnici žele da „mi“, u obliku onih koji tamo dolaze, zastupamo njihove interese: u politici, nauci, ekonomiji, društvenim pokretima, medijima. „Mi“ smo im potrebni kao pomoćnici u izvršavanju, jer ne mogu oni sve lično i sami da urade. Pozvani su oni koji su tu negde između, između moćnih i mase, između moćnih i nemoćnih. Međutim, očigledno je da moćni ne bi bili moćni kada ne bi bilo ove treće, neke vrste vezivne klase, koja na komandu odozgo kaže šta je šta i kuda dalje treba da se ide.
Mnogi, ako ne i svi političari i političarke odavde i iz Nemačke bili su tamo: Vranicki, Fajman… Merkel, Tritin…
U stvari šta bi bilo kada bi masa sa nezavisnim političarima i političarkama. Naučnicima i naučnicama i novinarima i novinarkama sama formirala svoje mišljenje. Da, kuda bi se ti deli , ti gore?
Zbog toga se tamo, na tom tajnom sastanku, događa samo jedno – indoktrinacija i, ako ustreba, ispiranje mozgova: o čemu je trenutno reč, šta treba sprovesti u delo, reći, zastupati, učiniti legitimnim, šta – da, šta – ne…
I šta onda?
Dakle, to opet baš nije toliko tajno. Mi ionako posle toga slušamo i čitamo, možda sa poslednjeg sastanka te vrste: da Putin vodi rat protiv Ukrajine, ali ne i to da ukrajinska vojska proteruje i ubija pobunjenike istočne Ukrajince i da se oni, naravno brane. Ili da Ukrajina treba da živi u demokratiji i slobodi, ali ne i to se da Monsanto sa GMO i industrijskom proizvodnjom škriljaca već spremaju za neokolonijalno osvajanje zemlje. Ili da je Islamska država „srednjevekovna “ islamistička teroristička organizacija, ali ne i to da ali ne i to da su je SAD. NATO, Izrael i Saudijska Arabija godinama stvarali, obučavali i finansirali i da ona nema nikakve veze sa islamom. Ili da je Grčkoj neophodna «pomoć» «institucija», pa ona mora da se pogne, ali ne i to da kao i Kipar i Palestina ispred obale raspolaže zemnim gasom, a osim toga, uranijumom i zlatom, odnosno dok još time raspolaže. Ili da je potreban nekakav Plan B pod nazivom geoinženjering da bi se stavile pod kontrolu klimatske promene nastale tobože usled emitovanja ugljendioksida ukoliko zaustavljanje te emisije ne bude izvodljivo, odnosno ne da rezultata. Ali ne i to da ugljendioksid ima malo veze sa klimom, već samo treba da odvrati pažnju od šteta koje vojni geoinženjering decenijama pričinjava zemlji, pa se sad pojavljuje čak kao spasilac pod plaštom nekakvog navodnog civilnog inženjeringa, čime treba još i da se opravda.
Ili da su TTIP, TISA, CETA važni za ekomomski rast, ali ne i to da oni Evropu treba da učine kolonijom koncerna i vojnoindustrijskog kompleksa SAD. Ili da je dokazano ko je stvarno izvršio nedavne terorističke napade u Parizu i Kopenhagenu, ali ne i to da oni ti napadi vrlo dobro odgovaraju određenim interesima, recimo, službama nadzora, antiislamskoj propagandi ili zaklinjanju u ciljeve onih gore.
U svakom slučaju, onaj ko ide na konferenciju Bilderberger grupe stavlja se na raspolaganje i to i srcem i dušom. To znaju oni koji to čine. Tu nema zabune i ustezanja.. Moć poziva, a oni koji žele da je reprezentuju, dolaze masovno. Valjda su čak i ponosni na to. Oni se za to biraju, bivaju plaćeni, iznova birani i za ostatak svoga delovanja u službi moći instruisani. Ukoliko omanu, mogu biti – objektivno gledano – u svako doba ucenjeni, otpušteni, može im se pretiti, a možda mogu i da se razbole. Međutim, ego je uslužen. Šta ih inače goni tamo? A šta bi bilo ako bi odbili? Da li je toga ikad bilo? Kakve su bile posledice?
Moć je, uvek samo ona, nad životom i nad smrti.
Onaj ko dospe pod reflektor moći trebalo bi samo jedno da učini: put pod noge, pa beži što brže i što dalje.
Meni samoj to se nekoliko puta događalo – na nivou diplomatije, predsednika neke banana države, kao ženi supruzi, profesorki i u inostranstvu i u zemlji. Tada nastane izvesno osećanje kojeg inače nema. Odjednom se javi instinkt koji upozorava, On kaže: ti nikako ne smeš da ostaneš pod trim reflektorom. Jer, tada sve postaje nepregledno, a sprema se nešto strašno, čak i onda kada je reč o pozivu na čaj ili na prijem. Jer, pravilo za ono što se tamo dešava određuju drugi, čije motive ti ne poznaješ, ali koji ne mogu biti dobri. Najednom spoznaješ da tu verovatno gubiš ono jedino što imaš: preglednost svog života – i svoju volju.
Smešno je što, izgleda, oni koji se odazivaju na poziv takve organizacije nemaju takav instinkt. Oni stvarno idu tamo. Da li se oni čude onom što se sa njima radi?
Moje pledoaje, u Tirolu ili bilo gde drugde: zamisli, Bilderberger je, a niko ne ide tamo*.
Klaudija fon Verlhov
*Tekst je napisan na temu Bilderberger Konferencije koja će se održati od 11. – 14. juna u Telfsu u Tirolu
