Sve što kleči, puzi i gmiže pred Vučićem, sve što se nada privilegijama i milosti aktuelnog predsednika ili odrađuje i opravdava postojeće, sve čemu je do Srbije i Kosova i Metohije stalo manje nego do preklanjskog snega, uprlo se u prethodnih par nedelja da ubedi Srbe kako je prihvatanje nemačko – francuski plana jedina moguća i jedina ispravna politička odluka.
Nema tih krstića, bokana, vučićevića i ostalih faktor plus čankoliza na državnom kazanu, znanih, manje znanih i onih koje tek upoznajemo, koji, upregnuti i zaulareni, ne taljigaju na relaciji Hepi – Pink i naokolo, objašnjavajući kako politika predsednika Vučića jedina garantuje mir, prosperitet i stabilnost, a kako je sve ostalo luk i voda, propast i avanturizam u koji bi antidržavna i lažnopatriotska opozicija odvela Srbiju i stavila je pod mač pre nego što i na jeziku najbrži Srbin kaže britva.
I dok se predsednik red prenemaže i naplakuje, red preti i histeriše, onda malo drami i uzdiše pa potom onako prostački, kako samo on to zna, podvikne – malo Eskobaru malo trudnici zavetnici, sve vreme skrivajući i krivotvoreći sadržinu i suštinu nemačko – francuskog plana kao, ne bilo primenjeno, Topalovići Pantelijin testament, njegova medijska menažerija podiže ulog iz sata u sat.
U početku su nas, ponavljajući njegove velike misli, zastrašivali uvođenjem viza, prekidom EU integracija i odlaskom investitora, a onda su, videvši da to i ne daje neke spektakularne rezultate i ne dovodi do „preloma mozga“ prosečnog Srbina, u igru uveli građanski rat i okupaciju zemlje od strane NATO pakta. Trenutno smo na tome, mada, samo je pitanje trenutka kada će i nad Srbijom zaploviti neki balon ili osmougaoni NLO, sa sve neprijateljaki nastrojenom vanzemaljskom posadom koja ne da ne pada na patetiku tipa „Kosovo je srce Srbije“ i „Dogodine u Prizrenu“, već punim borbenim kapacitetom stoji iza nemačko – francuskog plana.
Ali nije predsednik – naš vuk gorski, ni u političkoj javnosti sam. Raste čopor njegov iz dana u dan, a vučjoj se družini, osim opštepoznatih i širokopriznatih jovanova, petkovića i brojnih bakareca, neviđenom brzinom pridružuju grbovići, stefanovići i ostale tepićke. I svi kao jedan kroz jednu stoje iza vuka predvodnika i daju podršku politici koja je „spremna da prihvati i radi na implementaciji sporazuma“, u vezi kog postoje „briga i rezervisanost“ samo po „jednom važnom pitanju“, dok je ostalo u redu.
Nema tih krstića, bokana, vučićevića i ostalih faktor plus čankoliza na državnom kazanu, znanih, manje znanih i onih koje tek upoznajemo, koji, upregnuti i zaulareni, ne taljigaju na relaciji Hepi – Pink i naokolo, objašnjavajući kako politika predsednika Vučića jedina garantuje mir, prosperitet i stabilnost
I nisu u čoporu samo drugo i trećelinijaši, politički diletanti i sitni prevaranti, tu je i sam vrh srpske opozicione misli, njegova alfa i omega, početak, sredina i brzi kraj – Dragan Đilas lično. Tako nam pomenuti, koji već stoji uz rep vuku hajduku, objašnjava da nemačko – francuski plan treba prihvatiti jer, pazite, „postizanje dogovora oko Kosova (gde mu nestade Metohija?) i približavanje EU, ne produžavaju trajanje vlasti Aleksandra Vučića, već ih naprotiv skraćuju“. Dakle, isporučimo Kosovo, Metohija je već nestala u putu, uđemo u EU, i Vučić nestade kao rukom odnešen. Đilasovski mudro, nema šta.
Eto, tako u kratkim crtama izgledaju argumenti i napori onih koji bi da Srbe uvedu u totalnu anesteziju, ne bi li bez otpora prihvatili plan koji srpsko Kosovo i Metohiju tretira kao suverenu i nezavisnu državu, čije su granice nepovredive, s kojom ćemo razvijati dobrosusedske odnose, razmeniti stalne diplomatske misije, dakle ambasade, i čijem se članstvu ni u jednoj međunarodnoj organizaciji nećemo protiviti.
Ali, ne daju se Srbi prevariti niti preveriti, ne veruju oni ni jednoj reči vuka ma’nitoga ni horskom zavijanju njegovog olinjalog, skorojevićkog i samoživog čopora. Znaju Srbi da nije tačno da nikada nije bilo teže, te zbog toga moramo na sve da pristanemo. Znaju, bilo je, i to u mnogo navrata i dugih perioda. I 1389, i 1459, od tad pa svakog dana i sata sve do 1804, 1813, 1876, 1878, 1908, 1914, 1915, 1916, 1917, 1918, 1934, 1941 – 1945, 1946, 1947, 1991, 1999. I ko bi znao kad sve još.
Znaju da je bilo teže, mnogo teže, kao što znaju i da nismo poklekli niti se pokolebali, jer smo tada bili malo više ljudi i malo više Srbi. Ali znaju i da ni sad nismo za bacanje, čim se ovolika sila na nas navalila, pa joj je i to malo, nego i ove domaće narikače angažuju da za njih kukaju, podvriskuju, prete i urliču.
Znaju Srbi, znaju. I baš zato što sve znaju, e zato i ne daju.
autor: Dragan Dobrašinović
