Naravno da ne treba biti slep kod očiju i žmuriti pred obolelima i umrlima, negirati koronu i vakcinu protiv korone. Ne treba ni omalovažavati apelovanje kompetentnih na nužnost vakcinisanja. Ali ne treba ni to što im glas često liči na glas žednog u pustinji, pripisivati „neobaveštenosti“ o prirodi i mogućnostima vakcine, odnosno „“strahu od onog što može biti stavljeno u vakcinu“. Prosvećivanju neprosvećenih svaka čast, ali prosvećivanje se, po pravilu, usmerava na prisutnu i vidljivu posledicu neprosvećenosti. Uzrok koji je stariji i trajniji, ostaje neprimećen ili omalovažen. I spreman da pre ili kasnije, reaguje novom posledicom!
U ovom slučaju, na uzrok na koji se zbog korone koja jeste „pošast“ i za živote i ekonomiju, ne treba reagovati tako hitno i ozbiljno kao na izbegavanje vakcinisanja, trebalo je reagovati ranije. Treba reagovati i sada, i reagovati ubuduće. To je vladajuća svest koja kasni za vladajućom u modernom svetu, a kod nas se održava i ako baš ne potpomaže onda bar toleriše, kao „oznaka našeg identiteta!“ Radi se o onom što sada videsmo i kolom oko Nemanje u Beogradu (sutra širom Srbije: „Nismo mi gori!“), u nerazumnoj veri da „Neće, valjda!“, „Neće nas!“. Kod nekih: „Daće Bog, biće dobro!“, sa verom (nekad i bez vere u Njega): „Mi smo nešto drugo!“. Setimo se, pevalo se i u Narodnoj skupštini: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine!“. Razume se da je tu i „E baš, neću!“, dobri stari „inat“. Zaista deo našeg folklora, a folklor je i deo nacionalnog identiteta…
Tek potom i kao nešto novije, može se reći i kao šlag na tortu, dolazi „sitnica“. Nepoverenje u lekare, nipošto one iz crvenih zona koji su i tako anonimni, nego teških kalibara iz Kriznog štaba i svakodnevno prisutnih u javnosti. I nepoverenje u državu, koja je i formirala Štab i u njemu vodi glavnu reč. Krivci za nepoverenje u vakcinisanje, ma koliko i molili za njega, oni su sami! Više od „neprosvećenih“, ali s pravom prosvećivanih da mnogo očekuju od lekara i države. A razočarenje je utoliko veće kad usledi posle velikih očekivanja! Zbog značaja i hitnosti vakcinisanja, krivci su više i neposrednije, od pomenute svesti. Pa i od svih, međusobno različitih, „antivaksera“.
Izvor: Kolubarske
