Sad il’ nikad, Bože nad vojskama,
Sad il’ nikad, Ti se smiluj nama.
Pokaj narod, pomiluj i spasi,
Neka Srbe opet sloga krasi.
Stara sloga ustaničkog kova
Nek’ zasija opet kao nova.“*
Izuzetan jubilej svekolikog Srbstva, obeležavanju događaja koji predstavlja međaš novije srbske istorije. Pre 30 godina, kada je ratni požar uveliko plamteo zapadnim delovima bivše SFR Jugoslavije, a rast tenzija na više neuralgičnih tačaka na prostoru Bosne i Hercegovine nagoveštavao pomeranje njegovog epicentra na tu, centralnu republiku zajedničke države u razbi-raspadanju, paraliza institucija sistema u toj federalnoj jedinici dobila je svoj, sa stanovišta srbskog nacionalnog i državnog interesa, svrsishodan epilog. Na sv. prvomučenika arhiđakona Stefana 1992. god. (kalendarske, a po kalendaru pravoslavnih praznika 1991) proglašena je Srpska republika Bosne i Hercegovine, nedugo potom promenivši ime u Republika Srpska. Politička borba za državotvornu afirmaciju srbskog naroda u tom delu srbskog otačastvenog prostora tada je vrtoglavo ulazila u svoju eruptivnu fazu, u kojoj je vatreno oružje snažno progovorilo.
U to vreme, međunarodne i unutrašnjepolitičke okolnosti bile su krajnje nepovoljne. Licemerstvo i dvostruki standardi predstavnika „međunarodne zajednice“ uključenih u rešavanje krize na postjugoslovenskom prostoru postali su očigledni svakom ko društvene i političke procese ne posmatra kroz prizmu ideološke pripadnosti ili nametnute mas-medijske matrice. (Tokom svih proteklih godina postalo je jasno da su oni bili prethodnica globalističke višeglave aždaje Transnacionalna korporativna elita – EU – NATO, koja u tekućoj deceniji pokušava da do kraja dovede svoju orvelijansku „agendu“.) Politički predstavnici srbskog naroda velikim delom bili su obremenjeni nasleđem titokomunizma ili zatočenici u posthladnoratovskoj epohi dominantnog neo-liberalnog koncepta kapitalizma i njegovih pretenzija na preuređenje čitavog sveta. O dobro poznatom fenomenu unutarsrbske svadljivosti, razjedinjenosti i lakog, često nesvesnog ali spolja perfidno dirigovanog ulaženja u kalupe za ostvarenje tuđih interesa i ciljeva, sve do otvorenog služenja njima, da i ne govorimo. I pored svega toga, iz strahotne tmine koja je prepokrila srbski narod zapadno od Drine zaiskrio je svetosavski nepoklek i snažno bljesnuo zracima slobodarskog duha pretočenim u državotvorno pregnuće. Kolektivno sećanje na užase iz vremena Drugog svetskog rata, rešenost običnog srbskog čoveka da se oni ne ponove, uz kristalisanu svest o tome da samo čvrsto uspostavljen i odbranjen državno-pravni okvir, uz oslanac na Maticu, predstavlja sigurni zaštitu od nestanka srbskog naroda iz njegovih zapadnih zemalja. Tokom tri i po ratne godine prebogate iskušenjima a siromašne svim ostalim, ustrajno su građene institucije sistema na teritoriji novonastale pravno-političke jedinice. Njene temelje postavila je plejada podvižnika u službi Bogu i Rodu, među njima i pripadnici istinske elite svih staleža i profesija, koji su i po cenu kasnijeg ličnog stradanja preuzeli odgovornost za sudbinu naroda. Bez namere da se umanji nemerljivi doprinos bilo koga od njih, zbog mesta i uloge koje su u nastanku i odbrani Republike Srpske imali u ratnim godinama, posebno treba pomenuti ratnog Predsednika dr Radovana Karadžića i glavnokomandujućeg Vojske Republike Srpske đenerala Ratka Mladića. U njima je najmlađa srbska država imala istinske čelovođe i neumorne pregaoce na diplomatskom, političkom, vojnom i drugim poljima, a oni u narodu veliku podršku koja im je davala snagu da izdrže ogromne napore kojima su bili izloženi. I da podnose Damoklov mač u vidu Haškog tribunala i poratno hapšenje, suđenje i nepravednu osudu od strane te nakazne kvazipravne institucije Postmodernog Zapada, uvereni da će ono što su sa svojim najbližim saradnicima gradili ne samo odoleti iskušenjima neizvesne budućnosti, već kroz njihove dostojne nastavljače biti nadograđeno novim vrednostima, pre svega zaslugom naroda koji je spreman da svoju slobodu brani svim Bogom blagoslovenim sredstvima – onako kako ju je, uz velike žrtve, branio i odbranio u ratu.
Posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma i okončanja Pariske mirovne konferencije nastupilo je novo razdoblje u učvršćivanju i nadgrađivanju tekovina odbrambeno-otadžbinskog rata. Iako je oružje ućutalo, novovekovni fenomen rata koji ne prestaje, već se vodi drugim sredstvima ispoljio se gotovo od prvih dana funkcionisanja Bosne i Hercegovine u novom pravno-političkom formatu, sa Republikom Srpskom kao jednim od dva jednakopravna entiteta. Nesumnjivo je da dugoročna strategija zapadnih centara moći u pogledu Bosne i Hercegovine za svoju konstantu ima preoblikovanje njenih institucija kroz smanjivanje ustavnih kapaciteta Republike Srpske, koje se pretežno realizuje kroz prenos nadležnosti sa entitetskog na federalni nivo vlasti. Glavno oruđe za sprovođenje te strategije predstavljaju dve institucije, Kancelarija Visokog predstavnika i Savet za implementaciju mira, čijom instrumentalizacijom od strane agenata Globalnog Zapada inkorporisanih u strukture UN se donose i ostvaruju protivzakonite odluke na štetu Republike Srpske. Poslednjih nekoliko meseci svedoci smo metastaze njihovog antidejtonskog delovanja, od nametanja zakona o zabrani negiranja (takozvanog) genocida u Srebrenici od strane odlazećeg Visokog predstavnika Valentina Incka, preko nametanja novog Visokog predstavnika UN u BiH mimo procedure koja sadrži obavezu verifikacije njegovog mandata u Svetu bezbednosti UN, do pritisaka, pretnji i ucena koje za cilj imaju da se visoki funkcioneri Republike Srpske i njeni izabrani predstavnici u zajedničkim organima prisile na prihvatanje nametnutih rešenja i odustajanje od opravdanih napora za obnavljanje statusa Republike Srpske, po slovu Dejtona – a ne po njegovom tendenciozno tumačenom duhu. Hvala Bogu, otpor srbskih političara tim nastojanjima, uz visoko razvijenu svest u narodu o ugroženosti njegovih bazičnih prava i interesa, kao i bitno promenjena geopolitička situacija u svetu u odnosu na kraj prethodnog i početak tekućeg milenijuma, daju nadu da će otpor antisrbskim nastojanjima biti uspešan.
Na žalost, najveći nespokoj u pogledu uspešnog odolevanja tekućim nasrtajima na integritet Srpske ne izazivaju aktivnosti činilaca međunarodne politike. U duhu dobro poznatih Njegoševih stihova „ne bojim se ja vraž`jega kota … no se bojim od zla domaćega“, najveći problem predstavljaju akteri domaće političke scene (u šire-srbskom smislu) i njihovi poslušnici iz svih institucija i segmenata društvenog života. Ostavljajući na ovom mestu po strani zaista skandalozne izjave i postupke pojedinih etabliranih političara iz Republike Srpske, neophodno je ukazati na vlast Republike Srbije, tačnije evrunijatsku kolonijalnu upravu, kao na glavni izvor nespokoja. Dovoljno je u kontinuitetu pratiti hipertrofirane medijske nastupe čelnog čoveka vladajuće klike, odnosno pojedine njihove kratke sekvence od značaja za temu odbrane Republike Srpske. U njima je ono što nije izgovoreno problematičnije od izgovorenog. Jer, izgovoreno obiluje propagandnim floskulama i bezsadržajnim („nulto-informativnim“) stereotipijama iz kojih se ništa pouzdano ne može zaključiti. Ono što konstantno izostaje rađa i pojačava zebnju. Na primer, izostaje jasna i nedvosmislena podrška predsedniku i Vladi Republike Srpske i srpskom članu Predsedništva BiH u njihovoj ekstremno teškoj, ali legitimnoj borbi za povraćaj nadležnosti Republike Srpske, nelegalno prenesenih na nivo BiH. Bez obzira na sve kritike koje se, opšteuzev, mogu uputiti najvišim političkim predstavnicima Republike Srpske, potreba davanja snažne podrške njihovoj tekućoj borbi sa pozicije državnog vrha Srbije bila bi više nego dobrodošla. Događaji poput susreta „Velikog Vođe“ sa Kristijanom Šmitom, samozvanim novim Visokim predstavnikom UN za BiH, na žalost, deluju u suprotnom smeru.
Jasno je da oštrica kritike ne treba da bude usmerena isključivo na ličnost koja sa mesta predsednika Republike protivustavno „vedri i oblači Srbijom“. Čitava armija njegovih direktnih saradnika, kao i oportunista i šićarđija iz njegovog šireg medijsko-finansijsko-političkog okruženja i istaknutih predstavnika institucija koje bi trebalo da su izvan i iznad polja političke konjukture, ostaje bezglasna u danima kada Srbijom treba svakodnevno da odzvanja glas podrške Republici Srpskoj. Saučesnik tog bezglasja je, na žalost, i Srpska Pravoslavna Crkva, čija visoka jerahija, duboko zabasala na ekumenističko-novotarske stranputice i rastrzana klanovskim sukobima, ne nalazi za shodno da se oglasi gotovo ni o jednom pitanju od suštinskog značaja za srbsku budućnost. (Pritom, pojedina njihova oglašavanja na velike teme, u širem smislu njihovog poimanja, u vernom narodu izazivaju sablazan.)
Ne dozvolimo da nas saznanja o teškom bremenu borbe za očuvanje i jačanje Republike Srpske udalji od radosti slave Svetog prvomučenika arhiđanona Stefana i praznika Dan Republike Srpske i. Ove godine praznik predstavlja 30. rođendan najmlađeg izdanka srbskog državotvorstva, asocirajući na njegovu duhovno-političku zrelost, kojoj kao neospornoj stvarnosti treba da streme svi njegovi žitelji, a posebno istaknute ličnosti javnog života.
Srećna vam slava i praznik draga braćo i sestre, najsrbskije od svih institucionalno izgrađenih država na srbskom duhovno-kulturnom prostoru, uz najiskreniju bratsku želju da vaš bastion nepokora istrajno odoleva svim iskušenjima. Želimo da Republika Srpska bude berićetna i uzletna koliko je to moguće u ovom preteškom vremenu za čitav ljudski rod, a uspravna i samo Časnom Krstu poklonjena i Slobodi Zlatnoj pričasna, ponosita i odvažna. Neka svi iskreni srbski rodoljubi, bez obzira na to gde se trenutno nalaze, svim srcem i dušom radosti pridruže slavljenju slave i Dana Republike Srpske i umnože svoje molitve Preblagom Gospodu, priloživši ih nebeskim molitvama sv. prvomučenika arhiđakona Stefana.
Uredništvo Borba za istinu
