Cvetko Jovanović – legenda Beograda, omiljeni komšija i obućar kod kod koga su mnogi rado svraćali i onda kada sa sobom nisu nosili cipele za popravku, preminuo je u 75. godini.
Čovek koga ste gotovo uvek mogli zateći u maloj radnji na uglu Svetozara Markovića i Krunske ulice, dotakao je srca brojnih građana, koji proteklih dana dolaze da bi ostavili cveće ispred lokala u kome je Cvele proveo više od pola veka.
Pred njegovom radnjicom stali smo i mi.
Ispred zatvorene radnje dočekale su nas kale, jorgovani, lale. Spuštene rešetke i umrlica na vratima. Ulicom odjekuje žamor prolaznika, ali ona bez Cvetka više nije ista.
Jedna starija dama je u prodavnici pored kupovala kolače. Krenula je u biblioteku, a usput je nameravala da ga poseti. Nije znala da se preselio na drugi, možda i bolji svet, pa ju je ta informacija vidno rastužila.
Međutim, Jovanović u radnju nije dolazio poslednjih mesec dana. Žalio se na bolove u kičmi, a kako se kasnije ispostavilo, to su bili zloslutni znaci. Njegove komšije, mušterije, prijatelji i poznanici su gotovo svakodnevno svraćali i kucali na vrata koja su bila zatvorena. Želeli su samo da vide kako je.
Ušli smo u onu prodavnicu u kojoj je gospođa kupila kolače kako bismo saznali više o starom zanatliji.
Ljubazna radnica rekla nam je da ga nije poznavala, ali da je o njemu čula sve najbolje.
“Najpametnije je da odete u restoran pored, tamo ćete sigurno naći nekog ko će o njegovom životu moći da vam ispriča više”, kazala je.
Tako je i bilo. Ušli smo u lokal u kom nas je dočekao vlasnik Dejan. Širok osmeh i čvrst stisak ruke nagovestili su prijatan razgovor. Dejan nas je sproveo do stola za kojim je započeo priču.
“Bio je divan čovek, divan komšija i zanatlija kakvih više nema. O njemu bi mogao da se napravi ozbiljan film. To je čovek koji je svaki dan dolazio na posao u 7, a izlazio u 20 časova, nije video sunca. Gledao je samo svoje cipele, cipele svojih mušterija, svojih komšija. Otkako je otišao, taj deo ulice je zanemeo. To više nije isti kraj bez Cvetka. Cveleta više nema, ostali su samo kalupi, samo cipele”, objašnjava on.
Rekao nam je i da nikada nikoga nije odbio, a da svoje usluge često nije ni naplaćivao.
“Kada biste ušli u njegovu radnju videli biste cipele koji nisu podignute 20 godina, torbe koje nisu podignute 20 godina. Na moje pitanje: ‘Cvetko, pa zašto to čuvaš?’, rekao je: ‘Pa, možda će neko da se vrati da to uzme’”.
Dejan nam je ispričao da je jedna njegova prijateljica kupila skupe cipele u Italiji, ali one su se vrlo brzo raspale, odlepili su se delovi. Odnela ih je kod čika Cvetka, koji je na parčetu papira napisao sve ono što kod tih cipela nije valjalo.
Poruka je sa obućom spakovana u kutiju koja je poslata prodavcu nazad u Italiju. Nedugo potom, ženi je je na kućnu adresu stigao novi par cipela.
“Dokle god smo živi ostaće uspomena na njega, a smatram i da će on živeti kroz naše uspomene i kroz naše priče o njemu”, završio je Deki, od srca.
Za kraj nas je podsetio da ma šta god da smo, profesori, akademici, doktori ili trgovci, kada nas cipela nažulja, svi smo isti.
Čika Cvetko je sa razlogom nosio titulu obućara sa zlatnim rukama, Beograđani se nadaju da će njegov sin preuzeti radnju. Radnju koja je zaveštanje nekih starih vremena, svetionik nade u neko bolje sutra i uspomena na čoveka koji joj posvetio život.
Bio je vredan i organizovan covek. Nije tako ni star…..
Нека га анђели чувају!