Skoro svi putevi vode na Istok

Kada je Aleksandar Vučić prestao da veruje Zapadu

Među svim pokušajima da se protumači ono što se dogodilo u Briselu 27. februara, pa u Ohridu 18. marta, kada su dogovoreni ali ne i potpisani Sporazum o putu normalizacije između Kosova (bez zvezdice i fusnote) i Srbije, te Aneks za implementaciju tog sporazuma, ponajbolje tumačenje pružilo je ono što se ove nedelje dogodilo u Strazburu. Naime, nije se dogodilo ništa. Takozvano Kosovo opet nije ušlo u Savet Evrope.

Ovo, naravno, ne znači da neće ući – njegovi pokrovitelji verovatno već i sad imaju dovoljno dvotrećinsku većinu da ga tamo uguraju – ali znači da onakvim sporazumom i aneksom takozvanom Kosovu nije zagarantovan gladak ulazak umesto nasilnog uguravanja. Zato je potpis na te dokumente i bio bitan. Zato je ipak bitno što ništa nije potpisano. Jer, da jeste, dogodilo bi se baš ono što se nije dogodilo, i Kosovo bi bez zvezdice i fusnote već bilo članica Saveta Evrope.

A Zapad bi demonstrirao svoje jedinstvo tako što bi za to glasale i članice Saveta Evrope, Evropske unije i NATO-a koje samoproglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine ne priznaju. Upravo se iz ovog razloga, inače, da ne bi bilo demonstracije nejedinstva, opet i odustalo od „Kosova“ u Savetu Evrope.

Pa je zato, zarad uterivanja Srbije u to jedinstvo, ove srede desant na Beograd u svojstvu predsedavajućeg Evropskoj uniji pokušao da izvrši šef švedske diplomatije, izvesni Tobijas Bilstrem, prva otvoreno biseksualna osoba na ministarskoj poziciji u Švedskoj, oženjen sa ženom, imaju dvoje dece, kritikovali su ga kada je primetio da migranti u Švedskoj nemaju plavu kosu i plave oči kao, na primer, on.

Američke diplomate opisale su ga u jednoj poverljivoj depeši koju je objavio „Vikiliks“ kao „zvezdu u usponu“, a kako i ne bi kad im je – i to je otkrio „Vikiliks“ – poručivao da Švedska „snažno podržava“ njihov pristup zatvoru Gvantanamo, u kojem su Amerikanci bez suđenja zatočenike mučili davljenjem, prebijanjem i ostalim, kako su to nazvali, „naprednim metodama isleđivanja“. A prethodno je obilazio i Irak u društvu svog premijera Karla Bilta, koji je takođe snažno podržao Ameriku, kada je izvršila protivpravnu agresiju na tu zemlju.

Te je u tom pogledu i savršeno normalno što je u Beogradu Tobijas Bilstrem izdao dve naredbe: da Srbija uvede sankcije Rusiji, i da „sve odredbe (gorepomenutog) sporazuma i aneksa budu primenjene odmah“, naglasak je ovde na sve i odmah. Posle je Bilstrem produžio i u Sarajevo i tamo optužio Republiku Srpsku tako da nam svima bude jasno kakav se – dakle, Rusija, Kosovo, Republika Srpska – paket aranžman od nas traži.

„Nema drugih alternativa“, naredio je, jer ono što nema alternativu mora da se izvrši, a kad nešto mora, onda to nije predmet našeg izbora, nego izvršenja njihove komande. „Ja verujem“, nastavio je sa samozadovoljnim osmehom, „da će učesnici na političkoj sceni Srbije ostati snažno na strateškom putu ka Evropskoj uniji i izgraditi konsenzus oko prioritetnih radnji koje su od ključnog značaja za napredak Srbije u pristupanju“.

To jest, da ćemo se odreći i Kosova i Metohije, i Republike Srpske, i Rusije, ne nužno takvim redosledom, već sve to odjednom.

Dobio je odgovor kakav je i zaslužio. Što ne znači i da je takav odgovor bio očekivan. Ako smo, kao što jesmo, spremni da kritikujemo sve što podseća na popuštanje pod pritiskom Zapada, onda je fer i da pohvalimo ono što liči na suprotstavljanje tom pritisku.

Taj odgovor koji je Bilstrem zaslužio, a uputio mu ga je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na zajedničkoj konferenciji za štampu, odgovara ovom opisu. Bio je to diplomatski ekvivalent šamaru; koji je, uzgred budi rečeno, jedna od onih naprednih tehnika iz Gvantanama što ih je švedski ministar velikodušno podržao, pa ima u tome i izvesne ironije.

U pogledu Rusije i sankcija, a Vučić reče da je Bilstrem na tome „posebno insistirao“ i da je to „više puta ponovio i naglasio“ – nije predsednik Srbije svom gostu dozvolio da se sakrije iza one fraze o obaveznom usklađivanju sa spoljnom politikom Evropske unije jer smo kandidat za članstvo, uostalom, kao onaj večiti mladoženja koji umire neoženjen – odgovor je bio da smo „mi nezavisna i suverena zemlja i donosićemo odluke na takav način“.

Ali mora se primetiti da je još ubedljiviji odgovor na ovaj zahtev demonstriran na nekoliko stotina metara udaljenosti od Predsedništva Srbije u kome su se našli Vučić i Bilstrem, praktično u isto vreme prekoputa Pionirskog parka, u Skupštini Srbije, u kojoj je njen predsednik Vladimir Orlić primio delegaciju kolega parlamentaraca iz Rusije, kojima se, i to sa očiglednim razlogom, u vidu baš tih gostiju kojima se obratio, a niko drugi u Evropi zapadno od Brestovske tvrđave ne sme ni da im se obrati, pohvalio da Srbija vodi „slobodnu, suverenu i samostalnu politiku koja, na prvom mestu, vodi računa o našim državnim i nacionalnim interesima“.

Što se toga tiče, drugi važan Vučićev odgovor Bilstremu odnosio se na njegov zahtev da ispunimo sve što piše u Sporazumu i Aneksu o oslobađanju Kosova od zvezdice, fusnote, Ustava Srbije i Rezolucije 1244.

Srbija će, rekao je tim povodom Vučić, da „ispuni (samo) ono što je rekla da će da ispuni“ – znači, ne i sve što tamo piše – i pritom naglasio da „neće da podrži članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama“, što je već i rekao nebrojeno puta ranije, ali ni u „specijalizovanim agencijama i institucijama Ujedinjenih nacija“. Da bi veče potom potvrdio i da ćemo se suprotstaviti ulasku samozvanog Kosova u Savet Evrope.

Sve ovo je prvi put izgovoreno javno, i naročito je značajno jer očigledno proširuje polje našeg otpora međunarodnoj legitimizaciji takozvanog Kosova. Podsećamo, član 4 onog nepotpisanog sporazuma o normalizaciji kaže da se „Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“. Izgleda da ipak hoće.

A podjednako važan deo Vučićevog odgovora odnosio se na Bilstremovu naredbu da ono sve sprovedemo odmah.

Prvo Zajednica srpskih opština, „i tek kada to ispunite, mi ćemo da ispunjavamo naš deo“, pazite sad, kazao je Vučić, „da ne bismo završili kao što su se neki drugi sporazumi završavali pa posle toga izbijali ratovi, zato što su neki evropski lideri govorili da je to bila igra i most da bi neki dobili na vremenu“.

Ova aluzija na Minske sporazume i priznanje Angele Merkel zasigurno nije promakla nikome. Vučić je ovim poručio da Zapadu ne veruje. Naravno, jasno je da nije tek sad stigao do ovakvog zaključka nego je sad rešio da ga obelodani. Jako važno, jer više nije gospodar one svoje neizgovorene reči koju voli da spomene. Sad svi znamo da Vučić zna da Zapadu Srbija ne sme da veruje. Što bilo kakve obavezujuće sporazume sa Zapadom pretvara u krajnje autodestruktivnu aktivnost.

Ovakvo pak stanje stvari još i dodatno komplikuju izbori na severu Kosova koji treba da se održe u nedelju. Na njima, kao što je poznato, Srbi neće učestvovati. Biće to izbori bez birača, te je i logično što je Amerika unapred podržala njihov rezultat; ne samo zbog svoje sklonosti onim demokratskim standardima iz Gvantanama već i zato što je to njihova omiljena metoda konačnog rešavanja srpskog pitanja. Naime, tako da ih – Srba – više ne bude, kao u Republici Srpskoj Krajini. Ili u Sarajevu, na primer. Ili u najvećem delu Kosova i Metohije, a sada je, evo, i sever Kosova došao na red.

I kakva uopšte Zajednica srpskih opština može da bude formirana, sve i da hoće to da urade, a neće, kad tu neće biti najvećih srpskih opština, jer će u njima na vlasti biti Albanci. Takav će biti onaj rezultat izbora koji će priznati Amerika i naši evropski partneri.

A mi to treba da prihvatimo. U ime našeg puta na Zapad, ka Evropskoj uniji, kako kaže Bilstrem.

Ali „Zapad nema šta da ponudi“, primoran je da primeti „Fajnenšel tajms“. Ovaj zgodan primer nove realnosti, doduše, odnosi se na Brazil, ali se isto odnosi i na sve ostale, uključujući i nas. Tim povodom je predsednik Brazila, uostalom, i boravio u Kini. Bio je tamo nedavno i premijer Republike Srpske Radovan Višković. Kina, javljaju mediji, postaje najveći poverilac zemljama u razvoju, više to nije MMF sa svojim listama beskonačnih uslovljavanja. „Fajnenšel tajms“ donosi i senzacionalno otkriće da je udeo dolara u svetskim deviznim rezervama pao ispod 50 odsto, a trend njegove eliminacije tek je počeo da se ubrzava.

Predsednici Kine i Rusije nisu bez razloga iz Moskve, iz Kremlja, poručili da su u toku „promene kakve nisu viđene 100 godina“, i da ih oni predvode. Može Tobijas Bilstrem da nam komanduje šta god hoće, ali skoro svi putevi danas vode na Istok.

Osim onog puta bez alternative. Naime, to smo već utvrdili, taj nas put samo vodi u propast.

autor:Nikola Vrzić