„Nema odavno dostojanstvenog rada niti dostojanstvenog života za najveći broj radnika i radnica Srbije.“
Svetski dan dostojanstvenog rada većina ljudi koji žive od svog rada u Srbiji može obeležiti teškim uzdasima, pošto tako nečega kao što dostojanstveni rad ima samo u tragovima. Istini za volju radnice i radnici iz Srbije nisu usamljeni u svom teškom položaju o čemu govore i projekcije Međunarodne organizacije rada da preti opasnost da će demografske nejednakosti i siromaštvo nastaviti da rastu i nakon pandemije COVID-19, odnosno da će svet oskudevati u broju dostojanstvenih radnih mesta.
Fondacija centar za demokratiju (FCD) je u saopštenju povodom dana dostojanstvenog rada iznela podatak da je Srbija među evropskim zemljama sa „najvećom stopom nezadovoljenih potreba za poslom“, kao i da je broj nezaposlenih i podzaposlenih prethodne godine iznosio 620.100.
„Zarade većine zaposlenih ne omogućavaju dostojanstven život zaposlenima i njihovim porodicama: Preko 683.000 zaposlenih ima zarade sa kojima ne mogu da podmire troškove minimalne potrošačke korpe, a njih preko 1,6 miliona nema dovoljno sredstava da priušti prosečnu potrošačku korpu. Pravo na novčanu naknadu ne ostvaruje 93% nezaposlenih koji su prijavljeni službi za zapošljavanje, a za one malobrojne koji je primaju ona nije dovoljna da preskoče prag siromaštva“, stoji u saopštenju FCD-a.
„Nema odavno dostojanstvenog rada niti dostojanstvenog života za najveći broj radnika i radnica Srbije. Samo siromaštvo, apatija, ponižavanje i strah da može biti i gore. Radnici i radnice su postali samo potrošna roba u ovo vreme tranzicije, koje traje i traje i nikako da se završi“, kaže za Mašinu Milica Lupšor iz udruženja za radna prava žena – Roza.
Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Mihail Arandarenko smatra da Srbija „nema uslove da dostojanstven rad bude dostupan svima“. Ipak, kako bi dostojanstven rad bio šire dostupan, Arandarenko kaže da bi najvažnije bilo da se socijalna i ekonomska politika tako promene da zaposlenost poraste. „Rast zaposlenosti je potreban uslov, a dovoljan uslov bi bilo kvalitativno povećanje uticaja rada, uključujući i sindikate, i kvantitativno povećanje udela rada. Drugim rečima, potrebno je da rad funkcionalno bude prisutniji u odnosu na ostale aktere koji su država i kapital“, zaključuje Arandarenko.
Milica Lupšor podseća i da ovakvo stanje nije novo već da se više od trideset godina u Srbiji smanjuju prava radništva donošenjem sve lošijih zakona.
„Naravno, to se radi pod pritiskom poslodavaca, kojima je mnogim lošim rešenjima, donošenjem fragmentiranih novih zakona, dozvoljeno da besomučno eksploatišu i umanjuju radna prava onih koji im ostvaruju profit. A čak i tako loši zakoni se svakodnevno krše. Gotovo da nema poslodavca, i u privatnom i u javnom sektoru, koji poštuje radno vreme od 40 sati nedeljno, već je sasvim normalno da se radi 48 sati, pa i više. Prekovremeni sati često nisu plaćeni, jer je najveći broj onih koji rade preko ugovora o radnom angažovanju, plate su niske i ne pokrivaju osnovne potrebe, mnogi nemaju pravo na godišnji odmor, bolovanje. U mnogim fabrikama uslovi rada su nehumani, nema ventilacije leti, nema grejanja zimi, nema odlaska u toalet“, navodi Lupšor.
Ona dodaje i da je nesigurnost sveprisutna pošto veliki broj ljudi ima ugovore na kratke vremenske periode usled čega nemaju mogućnost da planiraju budućnost.
„Diskriminacija žena, pogotovu mladih, je svakodnevna pojava. Svima u državnom vrhu su puna usta priča o potrebi za povećanjem nataliteta, ali ne i o zaštiti od gubitka posla mladih majki“, zaključuje Lupšor.
Povodom dana dostojanstvenog rada Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ su organizovali tribinu „Da li je moguća alternativna ekonomsko-socijalna politika?“ na kojoj su govorili predsednik sindikata Zoran Stojiljković, profesor ekonomije Mihail Arandarenko, Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik „NIN“-a i Nataša Vučković, izvršna direktorka FCD-a.
Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) je juče u Kikindi organizovao akciju u kojoj su građane upoznavali sa aktivnostima sindikata i principima dostojanstvenog rada.
U saopštenju SSSS-a se kaže da sve ono što obeležava dostojanstven rad spada u osnovna ljudska prava, ali da „kod nas u Srbiji, što je paradoks, najčešće i u većini slučajeva nije tako“.
„Nema dostojanstvenog rada ako je radnik protiv svoje volje bez posla i u uslovima siromaštva, ako se njegova prava iz rada i po osnovu rada zloupotrebljavaju, ukoliko je po bilo kom osnovu diskriminisan, ako zaposleni ne mogu da se sindikalno organizuju kako bi se čula njihova reč ili ako postoje prepreke za efektivan dijalog organizovanih radnika“, kaže se u saopštenju SSSS-a.
