Ubijaju li Srbi stvarno svoje vladare

0
487

© Foto Javno vlasništvoI narod i elite u Srbiji su u različitim periodima istorije pokušavali da racionalizuju propast — otud i teza da srpski narod ubija svoje vladare. To je, međutim, pogrešan arhetip.

„Ne ubijaju Srbi svoje vladare“, kaže u razgovoru za Sputnjik istoričar Čedomir Antić, i time opovrgava jednu od najustaljenijih teza, koja se vekovima proteže kroz srpsko javno mnjenje — a tako je i danas, na dan kad se navršava 148 godina od ubistva kneza Mihaila Obrenovića.

Kulturni obrazac elita i naroda

„Ni kneza Mihaila, ni kralja Aleksandra, ni kralja Aleksandra Prvog nije ubio srpski narod, već grupa ljudi koja je bila organizovana s namerom da ubije vladara. Kneza Mihaila je ubila grupa kriminalaca; kralja Aleksandra su ubili oficiri — ali nisu bili odlučni da ga ubiju, to se dogodilo kasnije; a Aleksandra Prvog ubili su Hrvati“, precizira Antić.

Od 86 predsednika vlade u 114 vlada, koliko ih je imala Srbija, pojašnjava dalje Antić, ubijena su ukupno dva premijera — Cincar Marković i Zoran Đinđić.

„Pa i njih nije ubio narod — nisu se desile velike demonstracije, pa zatim linč, kako se to već dešavalo u istoriji. Više je američkih predsednika ubijeno, nego srpskih vladara“, jasno naglašava Antić.

Srpski vladari ubijani su iz razloga iz kojih su ubijani i drugi vladari u svetu, dodaje sagovornik Sputnjika. „U srpskom društvu na jednoj strani imate elitu koja smatra da je nedopustivo da vladar bude ubijen, a na drugoj deo običnog sveta koji uvek podržava vlast i koji u isto vreme smatra da je to takođe nedopustivo““, kaže Antić.

„Reč je kulturnom obrascu elita i dela naroda — prosvećeni hoće da Srbija bude ono što nije, a to je veoma razvijena, veoma demokratska zemlja — i da u isto vreme oni ostanu elita zauvek! Na drugoj strani, neobrazovan svet Srbiju danas vidi kao monarhiju — zato svaka promena vlasti ide preko promene predsednika Republike“, pojašnjava Antić svoju tezu.

Da Vas podsetimo:  Još jedan udar na vojsku Srbije!

Kako bi plastičnije pojasnio suštinu problema, naš sagovornik kao primer navodi dramu Lole Đukića, u kojoj izvesni starac priča kako je bilo kad je on išao u vojsku, pa kaže: „Jako, jako teško. Bio sam regrut, a tek sam se bio oženio. I ležimo tako, počnu zvona, a moja žena kaže: ’ Crni Radisave, ovo ili je rat, ili su opet ubili kralja!“‘.

„Dakle, kralja su ubili samo jednom, ali je to za običan narod bilo veoma nerazumljivo i jako traumatično“, tvrdi Antić. U Srbiji su, dodaje on, neki događaji zakasneli u pojedinim periodima razvoja.

Ustaljeni arhetip

U srednjevekovnoj Srbiji je, podseća Čedomir Antić, vladara zapravo mogao ubije samo neko iz porodice. Nikada to nisu bili ni atentatori, ni stanovništvo — smatralo se da bi tako ubili pripadnika „svetorodne loze“. Prvi atentat, i prvi put da je neko otišao u inostranstvo da kupi pištolj kako bi nekog ubio, desio se 1868. godine, kada je ubijen Mihailo Obrenović. Samim tim, kaže Antić, Srbija nije ni bolja ni gora od drugih država.

„U Bugarskoj su ubijani predsednici vlada. Vizantija je, recimo, smatrala da je car zastupnik Hrista na zemlji, pa je opet od 84 cara, 29 njih ubijeno! U Francuskoj nikada nije ubijen kralj — sve do 1789. godine — zato što se verovalo da je kralj miropomazanjem i stupanjem na presto postao Božiji zastupnik“, pojašnjava Antić.

„Kad je knez Mihailo ubijen, reforme nisu zaustavljene. Naprotiv, čak su ubrzane! Tad se dogodila jedna od najvećih revolucija u istoriji srpske države. Jedno namesništvo, koje na to nije imalo pravo, promenilo je Ustav i učinilo Srbiju parlamentarnom državom“, tvrdi Antić.

Da Vas podsetimo:  Utakmice u košarci u Kraljevini Jugoslaviji

Naš sagovornik posebno podvlači da, kao savremeni čovek, nikako ne može da opravda atentat, ali da ovakvim stavom želi da pokaže da ubistva nisu bila činjena kako bi bile zaustavljene reforme.

„Uzrok ubistva nije u narodu“, tvrdi Antić, „već je razlog objašnjenja za to da je narod ubio svoje vladare — u narodu. Čak je, kako bi bili opravdani neki događaji, izmišljeno i da su ubijeni car Dušan i car Uroš“.

U pitanju je ustaljeni arhetip — da je bio jednom neki dobar kralj, dobar car, dobar vladar, koga su ubili, pa je onda sve upropašteno.

„Kad je trijumfovala srpska kritička istoriografija, dokazano je da nije tačno ono što je narod u svojim pesmama opevao — da su Mrnjavčavići ubili cara Uroša kako bi preuzeli vlast“, kategoričan je Antić.

„I narod i elite su uvek pokušavali da racionalizuju propast. Da su, onomad, rekli da je Turska nepobediva, onda ne bi imalo smisla boriti se protv njih — a ovako je ispalo da su se vladari podelili. Na isti način, deo srpske elite danas smatra da su Srbi ’kulturno defektan narod‘, i da ’ne mogu da se modernizuju‘“, zaključuje Čedomir Antić u razgovoru za Sputnjik.

Nenad Zorić

sputniknews.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime