Počelo je – uz sasluženije „protojerejstaforda“ / „protivjevrejstavrofora“ (citat: voditelji pink jutara) – „Božićnom liturgijom“ Oca nacije koji je, na Ružičastoj nacionalnoj frekvenciji, opevavao šanse Doktora Gradonačelnika što meša „urme“ i „urne“ da opet, protivno izbornoj volji Beograđana, kao i 2022, formira beogradsku vlast, dok mu se očarano divila („Vi ste ozbiljan Bog!“) Kraljica Šera poznata po tome što je, govoreći o sahrani počivšeg patrijarha Irineja, pomešala „odar“ i „odron“.
Kulminiralo je Vrhovnikovim tradicionalnim (izvan)vanrednim „Mojejavljanjem“ po Bogojavljenju, a o Jovanjudne. „Bog se javi“ – za neupućene, to je onaj, još friški, pobednik na izborima za sve moguće i nemoguće funkcije, a da bogojavljensko čudo bude potpuno, bili su to izbori na kojima se taj nije ni kandidovao, jer to po zakonu nije ni mogao niti smeo. Sve uz pripadajuću divinističku (divinizacija jednako obožavanje koje prelazi u oboženje) scenografiju, u kojoj je taj, po Ustavu zemlje čiji je predsednik, ceremonijal majstor – uzurpirao za se sve nepripadajuće mu funkcije, od premijerske, svih ministarskih, zakonodavnih i pravosudnih, do obnašanja misije „stručnjaka opšte struke“ i apsolutnog „tata-mata“ za sve i svja.
Poruka je bila ista: Oprostite mi moju ružnu prošlost, vodim vas u svetlu budućnost, pa zato – zaboravite svoju mučnu sadašnjost!
Poruka je bila ista: Oprostite mi moju ružnu prošlost, vodim vas u svetlu budućnost, pa zato – zaboravite svoju mučnu sadašnjost!
Umesto daljeg razjašnjenja, ko ima vremena, neka pogleda filmsku parodiju „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Hajrudina Bate Čengića (po romanu Bore Ćosića) iz 1971, u kojoj je ispričana priča o tome šta ostaje od revolucije koja uđe u jednu porodicu i šta, kada u nju uđe revolucija, ostane od jedne porodice koja mora da uči, recituje i peva nove pesme, a „po difoltu“ ima da zaboravi sve stare običaje, od igranja do vezenja goblena…
A, u međuvremenu, da bi olabavio pritisak Zapada na ovdašnje izboro(pot)kradice:
Vrhovnik je, počev od 1. januara, prećutno i u potaji, prihvatio ne više samo „KS“ (koje su se, utešno, mogle čitati i kao „Kosovo – Srbija“) nego i same „RKS“ (Republika Kosovo) tablice, zbog kojih su, pre malo više od godinu dana, i dignute srpske barikade i Srbi izašli iz policije i kosovskih institucija, pa čak i iz opština na severu Kosova…
Tako je, na državnu i nacionalnu sramotu, „rešavanje Kosova“ (čitaj: sve javnije i jasnije odricanje od njega) i, sve vidljivije, prepariranje ovdašnjeg javnog mnenja u korist iskopavanja litijuma (i možda još nečega) poslužilo kao vraćanje usluge najmanje dvojici zapadnih ambasadora koji su „zažmurili“ na izborne neregularnosti na proteklim izborima u Srbiji.
O Kosovu i Metohiji je Vrhovnik, u dvočasovnom „Mojejavljenjskom“ finom celofan monologu, tek stidljivo prozborio 30 sekundi, u smislu da „nećemo ništa da predamo, ali je prioritet u ovoj geopolitičkoj situaciji, da Srbija nastavi i ubrza svoj evropski put“.
Za od 1. februara, Kurti je najavio i praktično proteriranje srpskog dinara sa KiM…
Dok je jedan zapadni ambasador, u funkciji glavnog i odgovornog urednika unutrašnje politike u Srbiji, najavio konstituisanje parlamenta i formiranje (srpske?) vlade već „do početka proleća“, što u prevodu znači da bi se zadovoljili i ostali štićenici tog veleposlanstva – i ponavljanje (beo)gradskih izbora do kraja proleća. Pa, da bude – i vuk sit i ovce na broju, a i da se Vrhovniku, ako bi se ipak odlučio na to – u Narodnoj skupštini, omogući lagana podrška usvajanju nemačko-francusko-američkog plana.
A, izgleda da se i SPC napredno sprema za „korak napred“, pa u tom duhu ove godine na KiM nije organizovala ni bogojavljenjsko plivanje za časni krst, pa je otćutala čak i Kurtijevo otimanje srpskih pravoslavnih crkava u Gornjem Vinarcu, Perkovcu i Vrelu.
. . .
Ima ono kod Domanovića u „Mrtvom moru“ (iz 1902), u „idealnom srpskom političkom programu“, pored članova 8, 9 i 10 („kazni se svaki onaj koji misli o državnim poslovima“; „ni o čemu se, naposletku, ne sme misliti bez naročitog dopuštanja policijskog“; „na prvom mestu, policija ne sme apsolutno ništa misliti“), i onaj zaključni, 17. član: „Ko ujedini Srpstvo, da se smesta, u znak narodnog priznanja i ljubavi – uhapsi!“
Ima tu još koječega o srpskoj političkoj, ali i sveduhovnoj kolaboraciji aktuelnoj i danas, posle 12 i po decenija. Recimo: niko živ neće u opoziciju („sve same pristalice uz vladu i vlasti, sve poslušno, sve mirno, pa to tako iz dana u dan, da se čovek već zgadi na tu poslušnost“), pa vlada mora ukazom da postavlja opozicionare režimu sa godišnjom platom tom i tom; te, za članove glavnog odbora opozicione stranke imenuje tog i tog; te, vlada nalazi put i način da pokrene i jedne opozicione novine protiv same sebe; pa, vlada mora da organizuje političke zborove sama protiv sebe (i naroda) i to tako da „panduri silom na leđima nose građane“ na takve opozicione skupove; a zadatak, tako postavljenih protivnika vladinih je da javno napadaju vladu i najoštrije osuđuju njenu unutrašnju i spoljnu politiku…
. . .
Još je Slobodan Jovanović, iz londonske emigracije, analizirajući tzv. izbore u komunističkoj Jugoslaviji, u tekstu „Posle izbora od 22. novembra 1953“ (16.12.1953), napisao da je jedina naznaka demokratije u tadašnjem novom Titovom izbornom zakonu bila otvaranje mogućnosti da se, „pod izvesnim uslovima, mogu u pojedinim izbornim jedinicama istaći i dve komunističke liste, od kojih bi jedna mogla biti manje povoljna Vladi, ali je u praksi pritisak vlasti bio takav da je, prilikom kandidovanja, broj onih lica koja su se u krilu same Komunističke stranke, javila kao opozicionari, bio sveden na najmanju meru“.
No, kako više nije bilo „ćorave kutije“, uzdržavanje od glasanja bio je jedini način da se izrazi opozicioni stav, ali je zato bila potrebna ozbiljna hrabrost da se uopšte ne izađe na izbore! Pa, ipak, broj onih koji nisu izašli ili su ubacili nevažeće listiće, prema izvorima „Tajmsa“, bio je čak 15 odsto, tako da ni, u takvim uslovima, nije ostvaren ideal totalitarnih režima o stopostotnoj izlaznosti i aspolutnoj podršci
Međutim, podsećao je tada Jovanović, „kandidovanje je važnije i od samoga glasanja“: „Vladi je glavno da spreči da se među kandidate ne uvuku njeni pritajeni protivnici; kad jednom ispuni kandidatske liste isključivo svojim sigurnim ljudima, ona ne prikazuje ništa, ako biračima dopusti slobodno glasanje… kandidovanje se vrši na zboru birača, dizanjem ruku – dakle, javno. Glasa se o onoj listi koju je spremila lokalna komunistička organizacija, koja je u stanju da vidi ko nije došao na zbor birača, i ko nije digao ruku. Posle ovako udešene prethodne radnje moglo se dopustiti na izborima tajno glasanje, koje bi imalo da uveri strane posmatrače, da se izbori vrše bez pritiska vlasti.“ Posle takvog kandidovanja Vladi je ostalo samo to „da istera na biralište što veći broj glasača, kako bi mogla tvrditi da je ogromna većina naroda, upravo ceo narod za nju“.
S obzirom da je tada uvedena samo jedna, Vladina biračka kutija, ona dotadašnja „ćorava“, mogla je biti ukinuta.
No, kako više nije bilo „ćorave kutije“, uzdržavanje od glasanja bio je jedini način da se izrazi opozicioni stav, ali je zato bila potrebna ozbiljna hrabrost da se uopšte ne izađe na izbore! Pa, ipak, broj onih koji nisu izašli ili su ubacili nevažeće listiće, prema izvorima „Tajmsa“, bio je čak 15 odsto, tako da ni, u takvim uslovima, nije ostvaren ideal totalitarnih režima o stopostotnoj izlaznosti i aspolutnoj podršci.
Slobodan Jovanović se u tom tekstu iz 1953, u emigrantskom listu „Poruka“ („Poruke i putokazi“, Katena mundi, Beograd, 2020), zapitao zašto su se onda „Titovci“ toliko trudili da se igraju izbora, kad su kongres svoje stranke prosto mogli da preimenuju u državni parlament. Odgovor je, veli on, jednostavan: „Njihovi zapadni pokrovitelji navaljivali su na njih da izvrše demokratisanje svojih ustanova i oni su, najzad, pristali, ali pod uslovom da se to demokratisanje izvrši u okviru jednopartijskog sistema, a taj sistem počiva sav na pretpostavci da ima jedna partija koja jedina razume prave narodne interese i kojoj stoga treba dati neograničenu vlast da bi mogla usrećiti narod, ako treba, i preko njegove volje“!
. . .
Da ne zaboravim: „ćorava kutija“ je naziv za glasačku „kutiju bez liste” koja je korišćena na izborima za Ustavotvornu skupštinu DFJ, 11. novembra 1945. i izborima za Narodnu skupštinu FNRJ, 26. marta 1950. godine. Usled velikog broja nepismenih glasalo se ubacivanjem gumene kuglice (ovaj metod glasanja preuzet je iz Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS) ili u (crvenu) kutiju Titove liste Narodnog fronta ili u (crnu) kutiju bez liste.
Kuglice su bile od gume da se, navodno, ne bi čuo zvuk prilikom spuštanja u jednu od kutija, ali s obzirom da je u toj drugoj kutiji dno bilo drveno, prilikom pada kuglice začuo bi se tup udarac, posle čega bi takvi glasači bili „obeleženi“ kao „narodni neprijatelji“, odnosno neprijatelji vlasti kojima je oduzimana imovina ili su hapšeni i primoravani da obavljaju razne javne radove.
Uoči raspisanih izbora 1945. Đilas (ali Milovan) je na mitingu u Beogradu izgovorio i ovu pretnju: „Tu smo opoziciju u ratu tukli ne gumenim, nego onim pravim čeličnim kuglicama.“ Čime je onima koji nisu potpuno stali uz novu prevratničku vlast, pod parolom „ako niste sa nama, onda ste protiv nas“, i bukvalno objavljen – novi rat!
. . .
Da su pojedine evropske organizacije u svojim prvim izveštajima, prošloga decembra, našle više nego dovoljno dokaza da je izbornih neregularnosti bilo toliko da je ponavljanje izbora makar u Beogradu neophodno, dovoljno je pogledati samo dva primera.
I izveštaju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (vodeća organizacija za ljudska prava u Evropi čija je članica, pored ostalih 45 zemalja, i Srbija) navodi se, pored ostalog: „dogodila se organizovana migracija birača koja je presudno uticala na ishod vrlo tesnih izbora za Skupštinu grada Beograda; da je birače koji žive u inostranstvu organizovala i prevozila vladajuća stranka kako bi glasali za lokalne izbore u Beogradu; verodostojne sumnje u identifikovane slučajeve organizovanog prevoza birača, nadgledanog glasanja, moguće manipulacije identitetom birača na 14 odsto biračkih mesta u Beogradu; nedostatak tajnosti na nekim biračkim mestima… viđeni su mišićavi muškarci kako šetaju od jednog do drugog biračkog mesta u školskoj zgradi, na drugom mestu, takvi ljudi su boravili ispred biračkog mesta, potencijalno utičući na birače; na jednom biračkom mestu jedna žena je pokazala šest listića za glasanje dobijenih na njenoj adresi, uz tvrdnju da te osobe tamo ne žive; jedna ekipa je svedočila dovoženju glasača iz Bosne i Hercegovine autobusima u „Štark Arenu“; pa, da je premijerka Ana Brnabić proglasila pobedu SNS-a u 21.30 za vladajuću stranku na osnovu projekcija iz nezvaničnih podataka, a ubrzo nakon toga, predsednik RIK-a održao brifing za medije i podelio iste preliminarne rezultate izbora…“ I slično.
Iščekujući konačne zaključke stranih posmatrača, naprednjaci uveliko lobiraju da te definitivne ocene demokratičnosti ili, preciznije, regularnosti izbora u Srbiji budu što blaže po ovdašnju vlast
Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) pri Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS; OSCE) – a OEBS je najveća svetska međuvladina organizacija koja se bavi pitanjima bezbednosti, ali i ljuskih prava, slobode medija i slobodnih izbora – već u svom preliminarnom izveštaju, identifikovala je brojne izborne nepravilnosti: kupovina glasova, zastrašivanje i pritisak na birače, organizovani prevoz birača, zloupotreba državnih resursa u predizbornoj kampanji, dovođenje glasača iz drugih zemanja da glasaju, naročito na lokalnim izborima u Beogradu…
. . .
Nije sporno da je prozapadni deo opozicije, nakon decembarskih izgora u Srbiji, koristio svoje ideološke partnere i srodne evropske stranačke grupacije kao kanal za skretanje pažnje na izborne neregularnosti. Ali, više je nego vidljivo da su to radili i vladajući naprednjaci.
Lobiranje kao neizostavan i legalan deo političkog konsaltinga, odnosno uticanje na centre odlučivanja i donosioce odluka je odavno uređen politički i diplomatski prostor u institucijama Evropske unije. Sami naprednjaci su o lobiranju i sami dosta naučili od svoje stranke „pomajke“, nemačkih demohrišćana koji su neka vrsta evropskog mentora SNS-u već deceniju i po. Sigurno im je znano da su ključne evropske institucije preko kojih se vrši transparentno, ali i „sivo“, konspirativno lobiranje, Evropska komisija i Savet ministara, a najviše, Evropski parlament, a da je Brisel, evropska „Meka lobiranja“ u kojoj deluje blizu 30.000 lobista.
Koje su ključne adrese (sagovornici) kojima se lobisti-akteri obraćaju, odnosno pokušavaju da vrše na njih uticaj radi donošenja ili nedonošenja nekih odluka?
S obzirom na način donošenja odluka, najteže je lobirati u Savetu ministara, jer njegovi članovi (sve zemlje članice EU) detaljna uputstva i mandate za (ne)donošenje zajedničkih odluka dobijaju iz svojih zemalja. U Evropskoj komisiji je to nešto lakše, jer dvadesetak hiljada evrobirokrata u briselskoj administraciji, ipak, ne može da pokrije sve društvene sfere, pa su mnogi više upućeni na tzv. ekspertska znanja, a time i podložniji uticaju lobista.
U Evropskom parlamentu to izgleda dosta lakše – prošireno je njegovo pravo političkog odlučivanja, a posebno postupak saodlučivanja, tu su i parlamentarni odbori, zatim lični kontakt sa članovima parlamenta koji, ipak, imaju manju stručnu službu nego nacionalni parlamenti, na čiju pomoć mogu da se oslone, pa tu lobisti mogu da nađu sebi prostora u fazi pripremanja informacija i stručnih mišljenja.
Koga više zanima ova tema, preporučujem tekst tekst „Lobizam i politički konsalting EU“, Gerd Langut (zbornik „Menadžment političke komunikacije“, izdavač je upravo fondacija nemačkih demohrišćana Konrad Adenauer Stiftung, 2011).
. . .
Zato je Jovanjdansko ukazivanje spasioca sa sve EKSPO-om u obličju žezla, sa sve publikom, auditorijumom i uzvanicama, pažljivo, Bože im oprosti, kao fokus grupe, probranim iz različitih društvenih, socijalnih, polnih, demografskih, starosnih i statusnih stratuma – najviše ličilo na telekomunikaciono razvlačenje Adamovog smokvinog lista preko svih izbornih neregularnosti, prećutnog odricanja od Kosova i Metohije i početka sezone prekopavanja Srbije prema zemljovidima belosvetskih kolonijalnih eksploatatora.
Da ne beše one sportske novinarke u ulozi konferansijea koja se neoprezno odala („Svi smo se ovde skupili zbog izložbe EKSPO!“), i dalje bi ostala da, bez odgovora, vise u vazduhu bezbrojna pitanja: Ko je sazvao ovaj skup? Ko je i u čije ime i za čije babe zdravlje pozvao ove ljude na ovaj predizborni partijski skup, ako nikakvi novi izbori nisu raspisani? S kojim mandatom? Po kom kriterijumu su u arenu pozvani gladijatori, a po kom plebs? Je li ovo postizborni stranački zbor u cilju demonstracije postizbornog inženjeringa?
Je li ovo Vrhovnik,umesto (ako opet bude imenovana, prestići će i samog Baju Pašića po broju mandata!) GOAT Vrhovnikove Tajnice, pročitao njen budući premijerski – ekspoze?
Ona je, pak, umesto priznavanja izborne narodne volje u Beogradu, najavila veštačku inteligenciju i da „sve postaje (e)automatizovano – to je šansa Srbije“ i, da, pazite sad – i „Ložionicu“, kao, kako reče, „pilot projekat“, ma šta to značilo… da l’ nas loži, ko nas loži, hoće li neko i šta da uloži, to već pojma nemamo?!
A mali Mali doktorski zaključio da „iz EKSPO proizilaze svi ovi projekti rasta, jer taj veliki projekat gura, traži nove velike projekte, EKSPO je najveći razvojni projekat naše zemlje u narednom periodu, pa će Beograd 2027. biti centar sveta“!? A, da, i: „Pobedili smo SAD; Španiju, Tajland, Argentinu!“
I, jeste: usput, onako, da se Vlasi ne dosete, najavio je, možebiti, i neko veliko raseljavanje Zapadne Srbije, pošto ionako, „od Loznice do Bajine Bašte ne živi više od 110.000 ljudi“.
A za sve to – cena prava sitnica! Zlodusi među ekonomistima tvrde: tek nešto više od 17 milijardi evra novih kredita!
A Vrhovnik, ispod smokvinog lista, o litijumu, skoro kao o Kosovu – samo 30 sekundi u onih 7200 sekundi monologa: Stara vlada, kao, nije htela, ali neka nova vlada da razmisli, ali večeras nećemo o tome govoriti… A nikog da ga priupita: A ko je to nama izistinski komandovao prošlom, ko upravlja ovom tehničkom, a ko će, protivustavno, komandovati i budućom vladom?
. . .
Zato je, nažalost, umesto na narodnu diku, Vrhovnikov jovanjdanski „Skok u budućnost – Srbija 2027“, više zaličio na onaj pretposlednji korak, pre odsudnog skoka Domanovićevog „Vođe“ u ambis:
„… Vođa ide napred, uz njega najodvažniji, manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli… Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračati napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On, oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je , kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim… Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa..
-… napred samo, jer bez žrtava nema ničega! – tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred, te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi. Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, a kamoli zdrav i čitav, izići ne može iz tog ambisa. Ali, tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću, te se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu, te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu…
… Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine: -Kuda ćemo?
Vođa ćuti.
-Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zaedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.
-Pa, zar niste svi na broju? – procedi vođa ne dižući glave. – Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo oi mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze. – Ne mogu da pogledam!… – Zašto? – Slep sam!…
Opozicija je, maksimalizujući svoje zahteve i na ponavljanje / poništavanje republičkih parlamentarnih i svih lokalnih izbora, već ponudila izlaznu strategiju i za sebe i za Vrhovnika, odnosno put ka kompromisu: da se ponove beogradski izbori i tako obezbedi građanski mir, bar na pola godine
Nastade tajac. – Jesi li u putu vid izgubio? – Ja sam se rodio slep…“
Zato, ako je imalo mozga i odgovornosti za ovu državu, narod i građane, rešenje je jednostavno i u njemu sam, uoči Nove godine, pisao u tekstu „Zatvoreno zbog dezinfekcije, dezinsekcije, deratizacije i uklanjanja otpadnih materija“.
Možda nije zgoreg ni da ponovim onu rečenicu iz Miloševićevog pisma kojim je, nakon dvoipomesečnog prkošenja, on, na koncu, prihvatio naređenje Felipea Gonzalesa i OEBS-a da se prizna (pokradena) pobeda opozicije na izborima u dvadeset i nešto gradova i opština, 1996. godine: „… Državni interes unapređenja odnosa naše zemlje sa OEBS-om i međunarodnom zajednicom u celini daleko prevazilazi značaj bilo kog broja odborničkih mesta u nekoliko gradova.“
(cvijetinmillivojevic.blogspot.com)
