Uloga Rovinja u srpskoj evoluciji

Kako je autoru „Filozofije palanke“, manifesta borbe protiv srpskog nacionalizma, oteta kuća u Rovinju i zašto o tome „druga Srbija“ voli da ćuti?

Kada se prvi put vratio u Beograd iz izgnanstva na koje je sebe velikodušno osudio, značajni srpsko-hrvatsko-berlinski pisac Bora Ćosić imao je književno veče koje bi moralo da uđe u svaku istoriju prve i druge Srbije. Te 1998. godine u Jevrejskom kulturnom centru je Ćosićev najbliži prijatelj Radomir Konstantinović pozvao prisutne da se uhvate za ruke. Zatim je izgovorio imena 11 jevrejskih drugova iz njegovog odeljenja u subotičkoj osnovnoj školi koji su ubijeni u Drugom svetskom ratu. Onda je dodao svoje i Ćosićevo ime.

Možda je duhovni otac druge Srbije tim gestom želeo da dokaže neponovljivu doslednost jer je još 1969. godine objavio „Filozofiju palanke“, knjigu koja je njegova tadašnja partijska pokroviteljka i potonja idejna sledbenica Latinka Perović opisala kao „najznačajniju knjigu srpske kulture“. U toj knjizi se neumoljivo obračunava sa nacionalizmom i prvi put spajaju dve to tada nespojive reči – srpski i nacizam.

Neponovljivu doslednost pokazao je i njegov blizak prijatelj Bora Ćosić kada je u nedavnom intervjuu za podkast Zavidavanje opisao dane kada je odlučio da početkom devedesetih napusti Srbiju. Nije doneo odluku nakon nekog akta nasilja, kakvo je recimo doživeo Mirko Kovač, već je shvatio da Beograd i Srbija više nisu njegov dom. A imao je kuću u Rovinju gde je mogao da se skloni od nacionalističkog ludila.

Njegov prijatelj Konstantinović mu je dao ključ i njegove kuće u istom gradiću, ali u nju nije mogao da uđe jer je nju već nasilno zauzeo pripadnik Hrvatske vojske Sadik Handanović.

Ćosić je u to hladno, mračno doba ostao bez domovine ali je na sreću imao kakav-takav, rovinjski dom, I ključeve od dve kuće, od kojih je jedna ostala trajno nedostupna. Iako je u svojim autobiografskim beleškama naveo da je „rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu“, ipak je posthumno zatražio i dobio nacionalnu penziju u Srbiji što ukazuje da u bivšoj državi ipak postoji nešto što se zove tolerancija i poštovanje za književnost.

Autoru romana „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ (dobitnik NIN-ove nagrade 1969. godine) se, međutim, mora odati priznanje što je za sve vreme izgnanstva u Berlinu i Rovinju uporno podsećao na varvarsko pljačkanje kuće prvog borca protiv srpskog nacionalizma u tolerantnom Rovinju.

„U mene bio je ključ Radetove kuće ali ispostavilo se, kada sam onamo dospeo, da se više nema time šta otključati. Jer vratnice su bile razvaljene, nameštaj ispreturan, a rukopisi i knjige razvučeni. Bilo je to golemo smetlište iz jedne Beketove dramske igre. Đubre epohe i praznina ljudskog života“, napisao je svojevremeno Ćosić u tekstu za „Feral“ u kojem opisuje da je „u toj godini slobode cela montalbanska ulica bila popločana rukopisima i papirima iz kuće Konstantinovića“.

Tekst je objavljen pod naslovom „Beket u prašini“ jer su među papirima koji su se valjali po ulici najvažniji bili oni na kojima Semjuel Beket pisao velikanu druge Srbije. Konstantinović posle toga nije nikada otišao u Rovinj, ali su njegovo duhovno nasleđe u rovinjskom izgnanstvu čuvala dvojica značajnih pisaca, Mirko Kovač i Bora Ćosić. O neviđenom skandalu pisali su „Feral“, „Novi list“, neki hrvatski pisci ali se od beogradskih prijatelja i saboraca time ozbiljno bavio samo Ćosić, kao čuvar jedinog ključa otete kuće u kojoj su se, pored rukopisa, antiknog nameštaja, nalazile i skulpture Dušana Džamonje, slike Miće Popovića, Jovana Bijelića, Peđe Neškovića. Provalnik Handanović je kasnije kuću upisao na svoje ime jer je sudu priložio kupoprodajni ugovor u kojem se navodi da mu je Konstantinovićeva supruga prodala kuću 2001. godine, čitavih pet godina nakon što je umrla. Sudu nije stigla nikakva žalba.

Dela Radomira Konstantinovića, koja se maliciozno opisuju kao teško prohodna i megalomanska, nailazila su na česte kritike i osude srpskih nacionalista ili beogradskih intelektualaca kojima je bilo nepodnošljivo da sin Mihaila Konstantinovića, ministra u Cvetkovićoj vladi i jednog od autora sporazuma Cvetković-Maček i Tito Subašić, objašnjava srpski nacizam. Svejedno je „Filozofija palanke“ postala kultna knjiga bez koje nijedan napredni intelektualac ne sme da krene na seminar, okrugli sto, skup o pomirenju ili suočavanju sa prošlošću. Ili neko simpatično, tolerantno mesto na hrvatskom Jadranu. Na svaku ozbiljniju kritiku te knjige do sada je odgovarano iz svih haubica druge Srbije, ali je neka neverovatna tišina obavijala „rovinjski incident“, koji se mogao naći samo u fusnotama odbrane lika i dela Konstantinovića.

U čemu je tajna intelektualnog kukavičluka neustrašivih boraca protiv agresivnog srpskog nacionalizma? Sveto delo druge Srbije ili „Filozofija palanke“ ostaće i posle svih kritika na policama, u bibliotekama ali su rukopisi koji su te 1991. zajedno leteli po Rovinju zauvek nestali. Nije valjda reč o prokletoj blokadi – da se priča o zlu u tuđem dvorištu? Ili strah od razbijanja mita o tolerantnom, prelepom Rovinju u kojem se decenijama od palanačkog i beogradskog gliba odmara cvet srpske inteligencije?

Istoričari su uspevali da napišu razne hronike stvaranja i raspada Jugoslavije na osnovu izvora, sagovornika iz Beograda, Zagreba, Sarajeva ali i iz Vašingtona, Berlina, Moskve, Rima ili Londona. Ali bi veoma zanimljiva istorija mogla da se napiše samo od izvora iz tog prelepog primorskog gradića. Rovinj je nekoliko godina posle Drugog svetskog rata postao sociološko čudo jer je komunistička vlast velikodušno davala na korišćenje kuće uglednim intelektualcima i druš

Nije poznato da li su prihodi od knjiga i predavanja bili izuzetno visoki ili su, pak, cene nekretnina u tom divnom mestu bile izuzetno niske, ali je poznato da su brojni pisci, profesori, disidenti početkom sedamdesetih postali vlasnici kuća. Intelektualni buntovnici su pored mora dovodili u pitanje i Tita, partiju ili društveno vlasništvo, ali ne i njihovo privatno vlasništvo iz kojeg su krajem prošlog rata proterani Italijani. Tu simpatičnu priču o disidentima koji su nekako bili dragi režimu u intervjuu potvrđuje i sam Bora Ćosić, iskreno opisujući kako mu je prvi literarni rad objavio Branko Ćopić ali se kasnije autor „Jeretičke priče“ našao na udaru režima jer je javno kritikovao modernizam u delima Konstantinovića i Ćosića.

Na pohvalu autora intervjua da je napisao knjigu o Krleži na „čistom hrvatskom jeziku“ koju nikako ne može da nađe u hrvatskim knjižarama, Ćosić mu odgovora da ne može jer je knjiga izdata u Beogradu. U intervjuu, koji odiše nekom čudnom doslednošću, sasvim iskreno i sa nekakvim dečačkim ponosom objašnjava da kako je jedno vreme slavni albanski pisac Ismail Kadare odbijao da se rukuje sa njim ali je kasnije sa njim sasvim normalno pričao na nekakvim skupovima u Nemačkoj.

Nije jasno da li je Kadare saznao da se Bora Ćosić zalaže da NATO u kopnenoj operaciji oslobodi Srbiju, ili je uvideo da nije reč ni o Dobrici Ćosiću, niti o Bori Joviću. Ili je shvatio da je reč o čuvaru jedinog ključa kuće u ulici Montalbano u kojoj je stvaran sveti vodič za borbu protiv srpskog nacionalizma. Jedan drugi borac protiv srpskog nacionalizma u hrvatskoj uniformi, izgleda, čitao je Konstantinovićeve knjige samo vojničkim čizmama, kako je jednom napisao Bora Ćosić.

Kada je 2011. napustio ovaj svet, najuticajniji propagandni radio na planeti Slobodna Evropa objavio je prilog pod naslovom „Srbija se šapatom oprostila od Konstantinovića“. U tekstu se zamera tadašnjoj demokratskoj, proevropskoj vlasti što nije dostojno ispratila intelektualnog gorostasa. Nepravda je nekako ispravljena kada je osnovan Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića na čijem je čelu bila Latinka Perović. Jedino je šteta što su i Savet i ostali sledbenici sa šapatom oprostile od rovinjske kuće i značajnog duhovnog nasleđa u njoj.