Upokojio se dobri naš starac shimonah Urilo, poznatiji kao Kirilo čuveni iguman i obnovitelj manastira Draganac u Kosovskom Pomoravlju, zadužbine svetog kneza Lazara.
Još kao oženjen čovek zavetovao se pred moštima svetog kneza Lazara ako ga pošalje na Kosovo i Metohiju da će mu podići zadužbinu. Tako je Bog i uredio da postane dečanski monah, a potom da ga njegov duhovni otac vladika Artemije uputi da obnavlja opusteli u korovu manastir Draganac. U vremenu kada je albanska rulja sa demonskim gnevom rušila sve pred sobom on je obnavljao i gradio. Sagradio je svojim rukama osam zgrada u manastirskom kompleksu, ono što je najvažnije obnovio je sveto-lazarevsku svetinju, u čijoj blizini se i nalazi rodno mesto svetog kneza Lazara.
Ovaj kosovski neimar nije samo obnavljao i gradio građevine, već nešto mnogo značajnije i pretežnije. Obnavljao je i gradio duše naroda iz ovog kraja. Krštavao, venčavao, pričešćivao, ispovedao. Gledajući na njegov primer izobilne ljubavi i žrtve, a budući da ga je kao čoveka iz naroda krasila hrišćanska prostota i neposrednost, narod je sa neobičnom lakoćom prihvatao hrišćansko učenje iz njegovih usta, neopterećeno gordim pokazivanjem poznavanja teološke terminologije.
Za vreme rata je hrabrio i sakrivao srpske vojnike. Budući da je po struci bio mašinski inženjer sa lakoćom je poznavao graditeljske poslove, pa je luk na kapiji kroz koju se ulazi u manastir konstruisao da bude niži nego obično da okupatorska vozila „mirovnih“ snaga ne mogu da ulaze u portu manastira. Svakako najinteresantniji momenat iz života ovog novog Lazarevog viteza jeste kada je legao ispred tenka koji je obezbeđivao veliki broj srpskog naroda koji je bežao 1999. godine od albanskog terora u centralnu Srbiju i tako sprečio egzodus velikog broja Srba iz tog kraja.
Kao zahvalnost za njegov podvig i žrtvu uzurpator na tronu Eparhije raško-prizrenske Teodosije je postavio arhimandrita Ilariona na njegovo mesto. Posle čega je bio izložen raznim neprijatnostima, suptilnim progonima zbog njegovog neizmenjenog odnosu prema proteranom vladici raško-prizrenskom Artemiju. Kap koja je prelila čašu je bila kada su mu obili keliju i oduzeli njegove stvari, time su ga iz voljenog Draganca oterali u egzil.
Arhimandrit Ilarion je „kažnjen“ za svoja nedela tako što je postavljen za episkopa (vikarnog), a arhimandrit Kirilo je „nagrađen“ za svoja dela tako što narod koji ga voli i poštuje nije smeo da dođe na njegovu sahranu usled kleveta i progona kojem je bio izložen do poslednjeg daha. Ali to ne treba da čudi, već naprotiv, to je dokaz njegove pravednosti. Jer samog Bogočoveka Hrista je raspinjala svetina koja mu je klicala samo nekoliko dana pre toga. A On je rekao: „ako mene goniše i vas će goniti, nije sluga veći od gospodara svoga“.
Ostavljen od svih, samo ne od Boga koji mu je davao utehu kroz monaštvo i narod Eparhije raško-prizrenske u egzilu, on je zatražio veliki postrig, da postane velikosihminik (to je čin koji se daje isposnicima). Vladika Ksenofont je njegovu želju uslišio i Kirilo je postao Urilo. Dostojno svom imenu, budući da Urilo znači „onaj koji zrači svetlost“, on je zračio svetlošću ljubavi i molitve u kojoj je i ispustio svoju svetu i namučenu dušu.
Na fotografiji je ovekovečena epska scena kad je tadašnji o. Kirilo sprečio Srbe da napuste Kosovsko Pomorovalje.
Autor: Milan Bojić, istoričar
