VEČE, KADA JE GORELA BOGORODICA LjEVIŠKA

1
149
foto: spc.rs

I MOJA NEMAČKA PRIJATELjICA KLAUDIJA

Kosmetski Albanci su od 17-19. marta 2004. doslovce pred očima svojih glasno ćutećih mentora, teško naoružanih zapadnih „čuvara tj. garanta reda i mira“ (i – kako kažu – hrišćana), izvršili još jedan strahotni pogrom nad autohtonim Srbima na njihovoj okupiranoj Svetoj zemlji, Kosovu i Metohiji.

Prema podacima UNMIK-a, oko 60.000 kosovsko-metohijskih Albanaca su na 33 različitih mesta uništili oko 800 kuća, ubili 8, povredili više stotina i proterali (= „etnički očistili“) oko 4.000 Srba.

Za pamćenje je, dakle, da je svako nenaoružano srpsko čeljade, zaključno sa staricama i starcima, ženama i decom, u proseku proterano od strane 15 naoružanih Albanaca, dok se za rušenje jedne srpske kuće potrudilo njih 75 a za ubistva 7.500 po srpskoj glavi.

To je, može se poći od toga, za organizatore ove orgije nasilja bio u prvoj liniji problem masovnosti učesnika a, sledstveno, i logistički izazov, ali biće da su mislili – bolje tako nego obrnuto, što je sigurno, sigurno je.

Jer nikad se ne zna, verovatno ih je neko podsetio da su goloruki Srbi svojevremeno i od trešnjevog drveta pravili topove, kada su im isto tako brojčano nadmoćne Osmanlije pretile zašiljenim kolcima i Ćele-kulama. A danas? Šta to, ko to ono beše – Osmanlije?

I – to nije bilo sve, što se desilo u martu 2004.

Čak 35 srpskih pravoslavnih crkava i manastira je oskrnavljeno. Miniran je manastir Svetih Vrača Kozme i Damjana u Zočištu iz 14. veka, sa ranohrišćanskim nadgrobnim spomenicima iz 04. veka, rušen i paljen manastir Devič despota Đurđa Brankovića iz 1434. godine, dva dana su goreli Bogorodica Ljeviška, Prizrenska Bogoslovija i Hram Svetog Đorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih Arhanđela kod Prizrena…

Teško za poverovati, da su počiniocima zaista pripadali i potomci onih časnih i junačkih Klimenta i Gašija, koji su vekovima i po cenu života štitili srpske svetinje od svih napadača, poštujući Božije kuće, svoje srpske susede i kanon Leke Dukađinija, koji kodifikuje običajno pravo Albanaca i propisuje: „Crkveni posedi i imovina su neprikosnoveni“.

A danas? Danas bi oni morali da ih štite od sopstvenih potomaka.

Jedna moja prijateljica, Nemica, koja je tada radila za jednu nemačku dobrotvornu nevladinu organizaciju, zadesila se na licu mesta i stajala je par sati neposredno ispred crkve Bogorodice Ljeviške, koju je gladno opsedala paklena vatra.

Gorele su njene bogoslavljeničke freske, najstarije (do tada sačuvane) od njih iz treće decenije 13. veka, pucao je mermer i savijali se u mukama gvozdeni klinovi, ugrađeni u ovu Božiju kuću, vaskrslu u drevnoj srpskoj državi 1306. godine na ostacima ranohrišćanske bogomolje iz 11. veka.

Onda je u maju 2004. pred mojim kućnim vratima stajala ta dobra prijateljica Klaudija, sa malom izgužvanom najlon-kesom u ruci, i rekla da se uželela moje kafe, iako se upravo vraća iz moje zemlje na godišnji odmor u Nemačku.

I – reče još, da ima jedan poklon za mene. Poklon, koji neće doneti radosti, ali zna, da će mi mnogo značiti.

Tim rečima je počela svoju ispovest:

 

„Kao što znaš, ove godine sam od februara bila službeno na Kosovu i Metohiji. Vrlo čudna situacija, negativni naboj prosto opipljiv, pritiska, kao da guta, krade kiseonik iz vazduha… Mešavina euforije i bezmernog jada, svima usta puna slobode i demokratije i…

Ne, ne svima…

Priznajem, nisam ti baš verovala kada si govorio o tome šta se tamo dešava, kako to izgleda. Tvoja kazivanja su mi delovala kao priče strave i užasa, jednostrane i prekomerno potencirane, subjektivne, isuviše crno-bele.

Jednostavno neuverljive…

A onda sam se slučajem zadesila te večeri ispred te srpske crkve. Ogroman požar, masa Albanaca oduševljeno likuje, aplauzi, povici, pesma, plamenovi ližu, kamen se žari, puca, ruši se…

Pogledam na dole, svuda velike i prazne kante benzina, ljudi se sapliću o njih, šutiraju ih. Tu su i neka deca, smeju se, podvriskuju, poigravaju. Crkva gori. Nekoliko puta mi prilaze smrknuti ljudi i oštrim, osornim glasom me na albanskom oslovljavaju. Ja odgovaram na nemačkom, oni odmah zastaju, pozdravljaju me i dižu palac u vis, tapšu me po ramenu…

Idem okolo, vidim grupu uniformisanih, nemačke uniforme i nemačko oružje, sa njima i nekoliko njih u vatrogasnim odelima. Odmah im naravno priđem, pitam, ljudi, zašto ne intervenišete, zašto ste ovde? Zašto ne uvodite red, pa i hapsite, zašto ne gasite požar? Podmetnut je očigledno a palikuće su sigurno među ovim ljudima, koji likuju i pljeskaju. Crkva gori.

Pogledaše me ćuteći, pa se okrenuše i izgubiše u mraku.

Ja obrisah suzu i vidim, okolni ljudi me na to mrko pogledaju, kao da mi uzimaju meru, podgurkuju se, pričaju nešto meni nerazumljivo, odsečno, resko… Njihovi glasovi zvuče agresivno, preteće, uhvati me strah.

Šta ako pomisle da sam Srpkinja a ja ne stignem da izgovorim nijednu nemačku reč? Ili mi se u nevreme čak omakne neka srpska reč? Hoće li se neko „slučajno“ zateturati i gurnuti me u vatru? Jer tamo gde gore sinagoge, crkve i džamije, kad-tad gore i ljudi, toliko smo valjda naučili iz istorije. Nadam se, barem.

Da Vas podsetimo:  Očigledno je opadanje brige Zapada za „bolesnika na Miljacki“

I – znala sam, da se ta moja misao ne zasniva više samo na tvojim kazivanjima.

Oni se komešaju, crne senke im se lelujaju, izdužuju pa skraćuju. i ja im „hrabro“ priđoh. Oslovim ih na nemačkom, oni se opuštaju, jedan odgovara na engleskom i puna mu usta slobode i demokratije.

A požar? Desilo se, dešava se, stara zgrada, verovatno neispravne instalacije.

Pozdravismo se i kada krenuh dalje, on uslužno odgurnu nogom jednu ne sasvim praznu kantu benzina u stranu, da mi olakša put. Da se slučajno ne sapletem i ne dođem možda na pogrešne misli, stignem do nekih pogrešnih zaključaka.

Onda sam opet pomislila na tebe, sagla se i uzela dva odlomka mermera i dva velika gvozdena klina. Bili su vrući, ali otrpela sam. Oni su gledali za mnom i ja sam im mahnula rukom, na čijem dlanu su bridele opekotine i narastali plikovi.

„Suveniri!“, uzviknula sam bodro. Internacionalna reč, bezopasna. Nasmejali su se grohotom, klimali glavama i pozdravljali me mahanjem ruku sa podignutim palčevima… To, Nemice naša, to!

Ne znam ko je od nas u tom trenutku bio ciničniji, ali ja sam bila ta, koja je osećala strah. Ja sam lagala, oni ne.

Bacila sam pogled na sat, zar je već tako kasno? Kako vreme prolazi, zujalo mi je nejasno kroz glavu, ko bi rekao? Ovo moje, zemaljsko vreme, jer za vekovno trajanje ove svetinje to su samo milisekunde a možda ni to, jer kako meriti vreme kada pripadaš večnosti?

Da li je u ovoj gorećoj crkvi bilo možda i ljudi? Ili samo senki, nečujnih otisaka brojnih stoleća? Nisam se usudila da obrišem novu suzu, jer gledali su me i pozdravljali – to, Nemice naša, to!

Da li si ikada u životu mislila na ovaj način, Klaudija, pitala sam se?

Ne, glasio je moj nemušti odgovor, ali nikada u životu nisam bila posmatrana i tretirana, zapravo slavljena kao istomišljenik, saveznik i, da, kao jedna vrsta pokroviteljskog saučesnika pri jednom teškom kriminalnom, zlotvornom delu.

Jesu li se tako ponašale hrvatske ustaše Ante Pavelića prema svojim nacističkim patronima, dok su ubijali bezbrojne Srbe, Jevreje i Rome, dok su palili srpske crkve i jevrejske sinagoge? Ili ukrajinski ultranacionalisti Stepana Bandere ubijajući hiljade i hiljade Jevreja u Ukrajini? Ili…

Ali šta imam ja sa tim na početku 21. veka?

Time sam opet došla na tvoje beskrajne tirade o kontinuitetu istorije i kako su moji, nemački političari, umetnici, naučnici i mediji jednodušno delali poslednjih par decenija na Balkanu, kako je nastajala nova, jednostrana i prekomerno potencirana, subjektivna, isuviše crno-bela „stvarnost“, o Srbima, kao „dežurnim krivcima“, koji su svo zlo prouzrokovali i svaku kaznu zaslužili.

Kako ti ono reče i to uvek iznova, moji Nemci su 1914. uzvikivali „Srbija mora umreti!“, 1941. „Srbija je gnojni čir Balkana, koji moramo sagoreti!“ a moj ministar inostranih poslova Kinkel, koga sam inače birala, obznanio je jasno 1992. „Srbiju moramo baciti na kolena!“

Ja sam ti na to odvraćala da svako može da nađe pogodne citate, da ih izvuče iz vremensko-prostornog konteksta i ukalupi u svoj šablon mišljenja. Ti bi me na to sažaljivo pogledao i savetovao mi da onda uradim pravu stvar, da stavim te citate u njihov vremensko-prostorni kontekst i sama izvučem zaključke.

A ako ne, slobodno mi je da ih posmatram kao pokazatelj rastuće humanosti Nemačke, jer se od carskog zahtevanja smrti Srbije preko Hitlerovog predloga „medicinske terapije srpskog čira“ stiglo do „samo“ bacanja Srbije na kolena. Možda bi to eto, dodavao si, za mene bio pravi, onaj sadržajni kontekst a bez ukalupljivanja u bilo čije šablone mišljenja.

I, da, neumorno si ponavljao isto tako Kinkelove odlučujuće reči na Bertelsmanovom forumu u Berlinu 1998, kada si izneo predlog o održavanju jedne „Mirovne konferencije o pravima Albanaca na Kosovu i Metohiji i Srba u Hrvatskoj“ umesto predstojećeg NATO-napada na Srbiju i Crnu Goru, na šta ti je i Henri Kisindžer prišao i čestitao „na jedinom pravom predlogu u ovoj situaciji“. Kinkel je pak odmah ustao i skinuo taj predlog sa dnevnog reda, uz „obrazloženje“: „Srbi su najveći gubitnici događaja i oni će i dalje gubiti!“

Dakle ne Milošević, ne političari ili nekakvi ideolozi, već – Srbi!

To me je, inače, uvek najviše pogađalo, bez da sam ti to ikada pokazivala, jer takvo uopštavanje u smislu nekakve kolektivne krivice jeste bilo porazno i, zašto to sada ne izreći, moglo je samo rasistički da bude utemeljeno!

Jer to je opet jednom bilo uzimanje jednog čitavog naroda za taoce politike!

Još nešto, što bi po mom ubeđenju trebalo da je nepovratno prošlo, zauvek završilo na deponiji otpada istorije! Zajedno sa onim zlokobnim vremenom, kada su u Nemačkoj važila neprikosnovena načela „Jedan firer, jedan narod!“ za sebe i „Jedan narod, jedna krivica!“ za Jevreje… za Slovene, Rome…

Kroz glavu mi je te večeri dakle prolazilo sve ono, što sam smatrala tvojim subjektivnim, neumerenim i neuverljivim stavom. Sve ono, što zapravo nisam htela da čujem. Jer i ja sam svojeveremeno dala svoj glas Kinkelu na parlamentarnim izborima, verujući u njega kao čoveka, političara i zagovornika demokratije, slobode i nedeljivih ljudskih prava.

Da Vas podsetimo:  Krađa imanja na Kosovu: Albanac porodici Dujović oteo dedovinu falsifikovanim papirima

I sada slušam – to, Nemice naša, to!

Osećala sam se prevarenom i poniženom, kao nikad u životu. I strah, ogroman strah. I to ne samo zbog konkretne situacije u kojoj sam se nenadano našla, već i zbog svih tih misli – kako je uopšte moguće da opet nastane jedna takva situacija?

Da li je ona tvoja tvrdnja, koja me je koliko ljutila, toliko i užasavala, možda zaista bila tačna, naime, da je ta situacija sve vreme bila tu i samo čekala na pogodne okolnosti, da ponovo provali, stupi u prvi plan?

A ja sam te, oprosti mi, doduše samo u tom pogledu godinama i godinama smatrala čudakom, nerazumljivim osobenjakom, samozvanim mračnim prorokom, odlutalim od stvarnosti, jer zatočenikom jedne davno prevaziđene prošlosti.

Pitanja jure jedno drugo a sva jure mene…

Vazduh je varničio i pucketao, dim je gušio, gromoglasni smeh je nagrizao crkvene zidove još žešće od plamenova. I zaneseni poklici – sloboda, demokratija! Živela Amerika! Živela Nemačka!

Crkva je gorela.

Ko je tako ostrvio ove ljude? Jer i dalje sam ubeđena, da je masa njih sasvim u redu, da većina njih pripada normalnim ljudima, koji vole svoju decu, otvoreni su za druge kulture i prijateljstva, žele da rade i da se odmaraju, da letuju i da se smeju, koji… Čije senke nisu ni crnje ni belje od senki bilo kojih ljudi u svetu… A sada? U kakve ljude će izrasti ova njihova nevina deca, koju su doveli ovde, da se pokrivena vrelom čađi smeju i podvriskuju, poigravaju?

Crkva je gorela.“

Uzeo sam njenu malu izgužvanu najlon-kesu sa poklonom, koji ne donosi radost, ali mi mnogo znači. Ni skromnije spoljašnosti, ni vrednijeg sadržaja, prolazilo mi je kroz glavu, šta bi moglo da bude prikladnije jedno drugom?

Zar je slučajno, da Hristos Spasitelj na putu ka Svojoj samožrtvi nije bio u svili i kadifi, da nije razigravao besnog ata pod sobom pri ulasku u Jerusalim i uzdržavao ga kidajući mu usne grimiznim uzdama i srebrnim đemovima, optočenim zlatom i biserima?

Dobro si to uradila, Klaudija, rekao sam joj, primereno. Jer ukrasni šareni papir, raznobojne svetlucave trake i posvećujuće karte sa cvetastim motivima pri poklonima priliče bombonjerama a ne žrtvenim darovima.

I, da, i ja sam ubeđen da većina tih sada temeljno onečovečenih počinilaca inače pripada normalnim ljudima, o koje su se neki ideolozi grdno ogrešili, pre nego što su i oni počeli da gube duše, ostrvili se i pogazili svoju ljudskost, obraz i poštenje…

Šta bi im rekli njihovi časni i junački preci? Evo ti i o tome nekoliko podataka:

„Manastiri Visoki Dečani, Pećka patrijaršija i Devič bili su pod zaštitom albanskih plemena Gaši i Klimenti. Njihovi glavari su davali časnu obavezu (besu) da će braniti te Božije hramove od svakog ko bude nasrnuo na njih. Jer i kanon Leke Dukađinija, koji kodifikuje običajno pravo Albanaca, propisuje „Crkveni posedi i imovina su neprikosnoveni“. Poznato je da su pojedina plemena čuvala i stare srpske ćirilične rukopise, kao „svete knjige“.

Albanci su čuvali i manastir Sveti Marko Koriški kod Prizrena, manastir Gorioč kod Istoka, crkvu u Bijelom Polju kod Peći, crkve u okolini Prizrena…

Ostalo je zapisano da su Dečani sačuvani stotinama godina, jer ih Albanci visoko poštuju: „Dolaze u njih, tu im se čitaju molitve, leže pod moštima Svetog Kralja muškinje, a ženskinje pod moštima Svete Jelene.“

Tihomir N. Lazarević je 1921. zabeležio da Albanci izuzetno poštuju i manastir Devič u Drenici: „Smatraju ga kao i pravoslavni iz okoline za najveću svetinju.“ Između Uskrsa i Đurđevdana tu dolaze Albanke, „te se kod ćivota Svetog Janićija mole Bogu i pale voštanice (…) Toliko sam puta bio očevidac, kad dovode svoje teško obolele ovoj svetinji, da im kaluđeri čitaju (…)“

U Prvom svetskom radu, pred dolazak bugarske vojske, povereno je npr. kosovsko-metohijskim Albancima da sakriju dva velika zlatna krsta, jedan sa Dečanskog oltara, a drugi je bio cara Dušana. Aleksandar Deroko je zapisao o tome „da su ih oni prosto stavili pod jeleke i izgubili se u planinu, a kad se rat završio, doneli ih bez reči i stavili na oltar.“ Tome dodaje:

„Besa je tada još bila najsvetija reč“

A danas? No, to si i sama upravo doživela…

Vera se izgubila, besa nije više najsvetija reč, drevni kanon Leke Dukađinija više ne važi… Tužno i tragično je to otpadanje od dobra, od svojih predaka i od samih sebe…

Koliko često će još jedna ekstremna, crno-bela ideologija morati da se ispostavi kao samo crna, da bi čovek shvatio kolika je to uvreda za osnovnu inteligenciju i pretnja za svaki sistem humanističkih vrednosti, kao i da cenu za njeno praktikovanje ne plaćaju ideolozi, već uvek normalni ljudi?

Verovatno dokle god ideolozi, koji su za razliku od normalnih ljudi izvukli pouke iz istorije, budu uspevali da kontrolišu sve relevantne društvene faktore i javno mnjenje, da sakrivaju, siluju, guše i ubijaju istinu o svom delanju i njenim posledicama.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili odjeci Ukrajine

Ili ti i dalje misliš da je slučajno, kako ti malopre reče, da su (skoro svi) tvoji nemački, ali i svi zapadni političari, umetnici, naučnici i mediji u poslednjim decenijama tako jednodušno delali na Balkanu?

Bezmerno je žalosno i to što se radi sa nevinom decom. Odrastanje sa mržnjom, naime, i sa „dozvoljenim“, šta više poželjnim nasiljem je prokletstvo, ne može a da ne truje, kvari, rastače, razara…

Jer deca nisu u stanju da razlučuju dobro od zla, ispravno od pogrešnog, da se brane.

Kako će ona odrasti u ljude, koji su otvoreni za druge kulture i prijateljstva, žele da rade i da se odmaraju, da letuju i da se smeju? Čije senke nisu ni crnje ni belje od senki bilo kojih ljudi u svetu?

Hvala ti na poklonu, Klaudija. ali i na tvojim nadonosnim rečima. Ona je na ovo poslednje raširila oči, pogledala me pomalo zbunjeno, ali znao sam da će shvatiti, najkasnije kada bude pročitala ovo slovo.

Od tada se ta dva komada mermera (oko 20 x 12 cm) i dva velika, iskrivljena gvozdena klina (oko 15 cm) nalaze ispod moje Slavske ikone Svetog Stefana Dečanskog. Pisao sam, doduše, Muzeju SPC i nudio da im to donesem, da izlože u svojoj izložbenoj postavci, jer istorijska vrednost ovih žalobnih fragmenata sa samog početka 14. veka i doprinos kulturi sećanja su sasvim sigurno neupitni.

Nikada nisam dobio odgovor.

Pitaću naravno ponovo, ali ako i dalje ne bude bilo zainteresovanosti, posle mene će to čuvati moji sinovi i čekati na bolja vremena.

Pitao sam se i pitam se – kakvi su to ljudi, koji se usuđuju na suludi pokušaj, da stave Svevišnjeg na lomaču? Jer Bog je prisutan u svakoj Svojoj kući, u svakoj crkvi i svakom manastiru, u svakom krajputašu Svoje staze.

I, isto tako, kakvi su to ljudi, koji na takve neljudskosti ćute, okrenu se i izgube u mraku? Jedino što mi pada na pamet, bez ikakvih pretenzija da bih, ne dao Bog, mogao da budem u pravu, to je da se oni jednostavno samo vraćaju svom prirodnom stanju i okruženju, svom mraku.

Zaključno, rado bih saznao, da li bi oni išta razumeli od donjih reči slavljenja Gospoda, ne uprkos, već zahvaljujući ovim teškim iskušenjima? Da li bi iko od njih u njima prepoznao jednu molitvu, iako ne kanonsku, već „samo“ mirjansku?

Kako od onih prvih, koji poigravaju oko lomača zla i šutiraju prazne benzinske kante, i pri tome glasno viču da su sve te srpske svetinje zapravo njihovo kulturno nasleđe, tako i od ovih drugih, došlih iz mraka i otišlih u mrak a uz to još, kako kažu, hrišćana?

U jedno sam, međutim, odmah bio prilično siguran, naime, da će moja prijateljica Klaudija razumeti donje redove, uprkos svom relativno skromnom vladanju srpskim jezikom. Jer njeno putovanje na Kosovo i Metohiju je, po prirodi stvari, bilo slično putu fariseja Savla za Damask, sa koga se povratio kao Apostol Pavle, na putu ka svetosti.

Ona je pak na putu ka istini.

To jača nadu, da će i drugi ljudi izaći iz crnog slepila. Jer čovek nije za mrak stvoren. To su pokazale i njene nadonosne reči, kojima je oslikala svoj doživljaj one martovske večeri 2004, ispred goreće Bogorodice Ljeviške.

Ispred još jednog krajputaša Božije staze na neoinkvizicionoj lomači. U 21. veku. Dva milenijuma ljudskog vremena od dolaska Spasitelja. Neka bi On dao da molitva lekovito dopre i do svih bogomrzitelja.

I do njihove nevine dece.

 

 

KRAJPUTAŠ BOŽIJE STAZE

 

MANASTIR, ZLATNI SPOMENAR,

U KOME FRESKE VAZDUH SREBRE,

GDE ROŽDESTVO I VASKRS KREPE

BRATIJU, VLASTELU I SEBRE

 

ČEDNI BOGOMLADENAC JE,

BOGOMAJKA PREDOBRA JE,

BOGOŽEDNI GREŠNIK TU JE,

U SVETOZNAKU STAZE BOŽIJE.

 

……………………………….

 

KAMEN JE UZGLAVLjE MEKO,

PUCE I ZRNO, CARSKA HRANA.

HRISTOVO VRELO SVEZNANjA

MOJU JEDINU ŽEĐ BLAŽI.

 

KIRIJE ELEJZON, KIRIJE ELEJZON…

 

NE SPAVAM I NISAM BUDAN.

IZMEĐU JAVE I SNA

KLEČIM U DUHU RASTUĆEM,

SMANjUJEM SE, POSTAJEM.

 

KIRIJE ELEJZON, KIRIJE ELEJZON…

 

ZA SLOBODU OSLOBOĐEN,

SVEOPŠTIM JEZIKOM ĆUTIM.

MOLITVOM SRCA IZVOR

SVETLOSTI JEDINE SLUTIM.

 

KIRIJE ELEJZON, KIRIJE ELEJZON…

 

JER ZVER VEČITO VREBA,

LUTA OD STRAVE DO MORE.

PROPETA, NIKAD RASPETA,

DOVRŠENA, NESAVRŠENA.

 

KIRIJE ELEJZON, KIRIJE ELEJZON…

 

………………………………………

 

NO ZA ŠTA SE MOLITI

 

U ZEMLjI,

GDE VETAR VAZDA U LICE DUVA?

U VREME,

KAD REKE UZVODNO TEKU

I ŽABE RODE LOVE?

 

I KAKO SE MOLITI,

 

KAD I STAREC SVETI,

GLEDAJUĆI KIŠU

ŠTO ŠIKLjA KA NEBU,

BEZODMORNO VAPI –

OSTANIMO LjUDI?

 

…………………………….

 

SAČUVAJ ME, BOŽE,

 

SVEGREHOTNOG GREHA

NEPOGREŠIVOSTI,

ZABLUDNE UTEHE

VIDELA BEZ SVETLA,

KOBNE SAMILOSTI

CRNOPERNOG PETLA.

 

NE KUŠAJ ME, TVORČE,

 

UŠIMA BEZ SLUHA,

OČIMA BEZ VIDA,

POGORĐENIM DUHOM,

NADOM TUĐOJ MUCI,

OSVETNIČKIM NOŽEM

U SOPSTVENOJ RUCI.

 

NE DOZVOLI, OČE,

 

DA NEMAN PRITVORNA

FRA-SOTONSKI ZIDA

NOVE ĆELEKULE.

NEK SINE ISTOČNIK,

OKO TVOGA VIDA,

VODA ŽIVOTVORNA!

 

KIRIJE ELEJZON, KIRIJE ELEJZON…

autor:Vladimir Umeljić

https://iskra.co/

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime