Možda zvuči pretenciozno, ali u ovoj zemji je toliko analitičara, pa jedan više ili manje neće da škodi. Uostalom, valjda su se posle 25 godina pisanja – 4 objavljene knjige i preko 500 tekstova u dokazanim portalima – Koreni, Konkretno, Direktno i dr. u glavi ovog hroničara formirali nekakvi stavovi o našoj političkoj sceni koji mu daju pravo da te stavove i javno saopšti. A sve to, bez članstva u bilo kojoj političkoj stranci.
Najpre, da kažem svoj stav – apel opoziciji, za koji sam se zalagao u ovom predizbornom periodu – Okupite se oko jednog zajedničkog cilja – promena ove vlasti, a potom u drugačijoj atmosferi kandidujte svoje političke platfoorme i ideološke raznolikosti do mile volje. Neko je to poslušao – tako je došlo do formiranja predizborne koalicije Srbija protiv nasilja (SSP, Dragana Đilasa, DS, Zorana Lutovca, PSG, Pavla Grbovića, Ekološki ustanak, Aleksandra Jovanovića Ćute, Ne davimo Beograd, pokreta koji predvode Dobrica Veselinović i Radomir Lazović, Zajedno za Srbiju, Nebojše Zelenovića, Srbija centar, Zdravka Ponoša … (navedeni su liideri ovih stranaka i pokreta, bbez ikakvih asocijacija na njihovo svojatanje) – ne zamerite ako sam nekog ispustio, neko nije – Narodna stranka, Vuka Jeremića, SDS, Borisa Tadića, DSS, Miloša Jovanoovića, Dveri, Boška Obradovića, Zavetnici, Milice Stamenkovski Zavetnice, … Liberalnu stranku, koju još uvek predvodi Čedomir Jovanovi više i ne računam u političke faktore – ni njih ni Čedomira Jovanoviča.
Interesantno je da niko od ovih koji nisu potpisali koalicioni sporazum Srbija protiv nasilja, sem koalicije Nada (DSS i POKS – Pokret za obnovu kraljevine Srbije), nisu prešli izborni cenzus. Ovaj autor nema nameru da lamentira nad njihovom budućom političkom sudbinom, sem da konstatuje da su oni naneli dvostruku štetu zajedničkom cilju za koji su se nabvodno i oni zalagali – uklanjanju Vučića sa političke scene Srbije.
Prvi deo štete ogleda se u tome što su glasovi koje su oni dobili otkinuti od većinske opozicione koalicije, a drugi deo štete ogleda se u tome da će po našim izbornim pravilima ti glasovi otići strankama koje su prešle cenzus – najviše SNS-u koji je osvojio najveći broj glasova, pa je red da se ovde i o njima – kao političarima, još nešto kaže.
Na čelu te negativne liste bez konkurencije je Boris Tadić, protiv koga ovaj autor lično nema ništa protiv – čak je svojevremeno, dok je ovaj bio predsednik, i glasao za njega, ali sve posle toga je politička katastrofa – posle poraza od Tomislava Nikolića, vratio se u DS, smatrao da njemu i fdalje pripada vođstvo te stranke, udružen sa klapom – Šuca, Goca, Kena, došao u sukob sa Đilasom, ovaj ga potukao na stranačkim izborima, potom je Đilss napustio stranku, otišao u košarku, izveo taj sport na staze stare slave, ostavio ga naslednicima, vratio se u politiku i osnovao svoju stranku Stranku Slobode i Pravde (SSP) koja i danas – hteli to mnogi da priznaju ili ne, objektivno predstavlja lidera na opozicionom političkom krilu. A mnogi mu to osporavaju ne navodeći ništa konkretno, pa proizilazi da mu je glavna mana što mu politika nije jedino zanimanje i što je poslovno uspešan – čovek redovno završio studije, iskazao se u poslu – da ova vlast može da nađe nešto nelegalno odavno bi bio u zatvoru, zaradio pare – ušao materijalno situiran u politiku, a ne kao mnoge golje koji ne bi znale šta će sa sobom kad ispadnu iz politike, uz to od studentskih dana dokatzani borac protiv vlasti – najpre protiv Miloševića, potom protiv Vučića. A zamerke koje mu se upućuju su uglavnom tipa – Ne znam, ali taj mi se čovek zbog nečega ne dopada (Dobrica Veselinović u jednom Utisku nedeljee kod Olje Bećković).
Da se vratim na Tadića. Taj čovek je dobramo doprineo propasti DS-a. Osnovao svoju stranku SDS, a i dalje više mešetario u DS-u nego u svojoj stranci. Ja sam ga već u uvodu svoje prve knjige O opančarima i opancima, Beograd 2012 godine, nazvao političkom zamlatom, sada tu kvalifikaciju menjam u – štetočina u vidu zanimanja. Aman čoveče, nisi ti za politiku, posrećilo ti se bio si i predsednik, možeš do kraja života da uživaš ono što nosiocima te funkcije pripada, mani se politike, pokušaj sa nečim drugim – izletnici, planinke, skauti …, šta god drugo. Pa šta si drugo očekivao da će takvog kakav si oni iz koalicije Srbija protiv nasilja, da te prime kao sebi ravnog (i više od toga), a kad to nisi dobio ti se naljutio iskopao iz naftalina onog ravnog sebi, Sašu Radulovića iz Dosta je biilo, napravio koaliciju sa njim – svojili 0,9% glasova koji će sad da odu SNS-u.
Njemu uz rame stoji Vuk Jeremić – bliski saradnik još dok je DS bio na vlasti, potom i u DS-u protiv Đilasa – čak je izvodio i lični performans, tako što je išao ulicama i nosao neki pano sa navodno uslikanom tužbom protiv Đilasa, koju je upravo pošao da preda sudu. Pa ko razuman može sada da veruje da bi on mogao da sarđuje sa Đilasom, tako da je dobro što je posle katastofalnnog neuspeha na izborima podneo ostavku. Šteta je za Narodnu stranku, ima tamo i kvalitetnih ljudi, Siniša Kovačević i Sanda Rašković Ivić na primer, pa neka ne dozvole da se ta stranka ugasi.
Odužio sam, pa ne bih ovde dalje o Dverima i Zavetnicima na primer, sem što ću reći da i jedni i drugi imaju sjajnih epizoda, ali – ko krava kad da puno vedro mleka, pa se ritne i sve prospe.
Šta reći o pokretu – Mi, glas naroda. Očekivao sam njihovu jučerašnju konferenciju za štampu i „odgovore na sva pitanja“ kako su bili najavili. Nisam dobio ništa. Jeste li išta čuli o osudi izbornih krađa koje su se na izborima desile. A dosadašnje veze njihovih glasnogovornika sa akterima tih krađa iz Republike Srpske, sa televizijom Hepi i sl. je evidentna. A ovaj autor priznaje da nije fan ni Dodika, ni njegove ekipe, ni Marića, ni njegove Hepi televizije.
Na drugoj strani bio je uočljiv animozitet i prema koaliciji Srbija protiv nasilja, pa čak i prema koaliciji Nada, koja je navodno napustila nacionalne interese. Protiv aktuelne vlasti – ni reči! Sem onoga što direktno prozvana reče moja draga koleginica Jelena Pavlović, koja mi u tom društvu deluje pomalo zbunjeno a ja je kao takvu ne poznajem. Plaši me da je sve to jedna velika manipulacija, deo poznatog „izbornog inženjeringa“. Voleo bih da grešim.
Da se vratim na studente. Verujem u njih. Ne zbog ovoga što rade ovih dana na protestima – verujem da je to samo početak. Hvala Zoranu Kesiću, što je njihovim predstavniima sinoć u emisiji „24 minuta“ dao lepu minutažu da iskažu svoje političke stavove i odlučnost da se aktivno uključe u rešavanje ovih problema, pa bih im u najboljim namerama dao neke savete.
Deco budite svoji, ne dozvolite da vas bilo ko svojata, ali ne izbegavajte ni saradnju sa opozicijom koja bude imala iste stavove. Kojom opozicijom – to morate sami da prepoznate. Potrebni ste jedni drugima. Njima je potrebna vaša sveža mladalačka energija, a oni moraju da vam pomognu u artikulaciji zahteva na mestima gde se o tome odlučuje, u organizaciji, infrastrukturi … Ne nasedajte na spinove koji bi vas od toga odvraćali, a biće ih. Nemojte ponavljati greške iz vremena šetnji – Stop krvavim košuljama, Srbija protiv nasilja i slične. Vlast je na to navikla i pokazalo se da ima uspešnu formulu protiv toga – ignoriše takve performanse, računa na zamor, opadanje entuzijazma, osipanje i postepeno gašenje. Tako su se do sada završavali svi protesti. Podržite jedni druge ne nasedajte na spinove.
* * *
Dok ovo pišem – nedelja, 24.12.2023, upravo počinju protesti ispred gradske skupštine Beograda. Mnogo je ljudi, više nego prethodnih dana. Opozicija iz koalicije Stop nasilju, pokušava da uđe u Skupštinu, koju su na izborima osvojili. Oni iz vlasti to predvideli pa unutrašnjost Skupštine napunili žandarmerijom opremljenom za razbijanje demonstracija. Razbijena su jedna vrata i nekoliko prozora, žandarmerija je odgovorila suzavcem i biber sprejom i ne zadugo potom učesnici protesta su počeli da se razilaze.
Ali, Show must go on – nije planirano da se učesnici protesta tek tako raziđu, pogotovu posle obraćanja vožda koji je najavio da će izgtrednici biti pohapšeni. Ispred Skupštine utrčavaju neki maskirani momci koji obnavljaju „sukobe“ sa žandarmerijom. Žandarmerija otvara vrata i nastaje stampedo po ulicama Beograda. Bože kojje su to elitne jedinice! Ko kaže da nam institucije ne rade. Evo jedne – Žandarmerija, koja po ulicama Beograda vija i hapsi građane. I gle čuda, među uhapšenima nema onih maskiranih.
Vučić se ponovo oglašava – Uhapšeno više od 35 izgrednika, imamo dokaze da je haos pripreman.
U međuvremenu, oglasilla se Republička izborna komisija – Nema dokaza da je bilo „fantomskih glasača“. MUP – onaj koji je tim ljudima i registrovao jednodnevno prebivalište u Beogradu, ih je obavestio da je sve bilo u redu.
Oglasilo se i tužilaštvo – Nema dokaza da je bilo izbornih nepravilnosti koje bi zahtevale krivično procesuiranje!
Pa da li su ti ljudi normalni. Čime ih plaćaju, čime ucenjuju? Kod tolikih video zapisa, direktni svedočenja – čak i onih sa one druge strane, oni nalaze da je sve u redu, jer osnova – čak ni za dalje istaživanje nema! Njihova imena treba zapisati – za istoriju, kakva god ona dalje bila.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor:Dragiša Čolić
Gospodin Čolić, čije priloge rado čitam, je kao neanalitičar napravio jednu kratku, svima razumljivu analizu propasti najvećeg dela tzv. opozicionih partija na nedavnim izborima. Tom tekstu u suštini ništa ne treba ni dodati ni oduzeti. Ja lično mislim da je opisana situacija najvećem delu stanovnika Srbije koji znaju da čitaju i još uvek razmišljaju, procenjuju i prosuđuju svojom a ne Vučićevom glavom, sve napisano dobro poznato. Ipak mislim, da kao pristalica i kratkoročnog, dobrim delom i genetikom uslovljenog razvoja društva -pa tako i svih današnjih -nazovimo ih i „političara“ i potencijalnih glasača, ne treba izgubiti iz vida da nekakvo tobože „srpsko jedinstvo“ nikada od dolaska prvih slovenskih, docnije srpskih plemena na Balkan pa do danas nije ni postojalo. Postojali su, verovatno, samo često kratkotrajni interesi koje su pratile mase ljudi. Nije li u Srednjem veku brat bratu „vadio oči“ (oslepljivao) da bi se dokopao vlasti? Da li je bilo jedinstva u pripremi učešća srpske vlastele i njihovih boraca za boj na Kosovu protiv najezde Turaka- predanje priča, pominjući „izdaju“ Vuka Brankovića da nije. Ne ubi li sluga Miloša Obrenovića Miloševog kuma Karađorđa u Radovanjskom lugu na spavanju? Koje šire „srpsko jedinstvo“ je bilo povod za smaknjuće kralja Aleksandra Obrenovića i njegove supruge u narodu dosta omržene Drage Mašin? Beše li jedinstva u narodu i među političarima pa i u vojsci, kada su kralj Aleksandar, Nikola Pašić i drugi političari na iz BG izbegloj skupštini u Nišu dogovorili ratni cilj Srbije- oslobađanje i ujedinjenje sa Hrvatima i Slovencima? Da li smo u odluci srpskog Generalštaba, Kralja i političara -navodno protiv glasa legendarnog vojvode Živojina Mišića da se bez borbe ostavi Srbija i srpska nejač zločinima Austrougara i krene u begstvo (odstupanje) preko gudura Albanije videli jedinstvo i slogu? Sumnjam. Idemo dalje. Odlučiiše li generali Marković i Simović, plaćeni od Engleza , 27. marta 1941.g.da pučem skinuli vladu i ponište tzv. Trojni pakt sa Hitlerom, jedinstveno i složno sa većinom drugih generala, političara i srpskim narodom? Da li je neko pitao za jedinstvo Srbe -kada je šačica zaluđenih komunista po nalogu Hrvata -ili šta je on uopšte bio- Josipa Broza krenula da napadom na Nemce -ne u Titovoj navodnoj postojbini Hrvatskoj nego u Srbiji, da i posle kapitulacije naše armije ubija okupatroske vojnike, i da „brani“ od nemačkog napada Sovjetski savez. Nije. Koliko hiljada srpskih glava je koštala ta „osveta“ Nemcima zbog Sovjeta- znamo: 100 Srba za jednog ubijenog Nemca.Beše li srpskog jedinstva u posleratnoj osudi ustaških zločina nad Srbima? Ili- da li se -ako ne narod- onda bar neo ondašnjih, često polupismenih političara, jedinstveno izjasnio protiv novodonetog zakona u Skupštini 1946.g. o zabrani povratka Srba koje su šiptari od 1941,-do 1945.g. proterali sa Kosova, na svoja imanja i u svoje kuće? Nije. Gde je bilo i ostalo srpsako jeinstvo kada su komunisti okupirali Srbiju i počeli masovna streljanja i nedužnih uz otimanje imovine, vila na Dedinju, fabrika i druge imovine. Naravno da nije. Ovakvih primera, sve do dana današnjega, je bezbroj. Zato se nimalo ne trebamo čuditi nejedinstvu i partija i naroda u nedavnom, amaterskom i nemuštom pokušaju skidanja sa vlasti sistema i čovekai koji je u poslednjih desetak godina kriminalizovao Srbiju i najviše i učinio na totalnom razjedinjenju Srba. U korist soje mafije, sebe i svoje porodice. Nažalost -prati nas kao narod to poslovično nejedinstvo već stotinama godina pa bi bilo pravo čudo da se nakako i na neki način bar na nekim novim izborima ujedinimo. Ipak, kaže se, -nada umire poslednja. Možda će partije, tačnije njihove vođe kad-tad, naći neki zajednički interes, ako ništa drugo, onda da se, slično ovim danas na vlasti koji su ranije bile obične golje, obogate, steknu uticaj i bezbrojne privilegije. Da li će nam onda kao narodu biti bolje? Ne znam -ne bavim se analitikom nego samo sopstvenim zapažanjima. Ali mi je u sećanju jedan davni grafiti na jednoj zgradurini u centru BG. On glasi: „Bravar je bio bolji. Tito krao, ali i nama dao. Ovi kradu al nama ne dadu“! Čudna je genetika jednog naroda- zar ne?
Neka nam je srećnija Nova 2024. g i ponovio se, ako Bog da, u njoj onaj danas davni 5. oktobar 2000. g. Bilo kao jedinstvo, bilo iz nečijeg interesa.
Srdačno
Predrag Peđa Rakočević, Štutgart