Viktorija na Balkanu

Zašto poseta zloglasne pomoćnice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland Srbiji – neočekivano premda ne i neracionalno – sadrži naznake nešto mekše politike Sjedinjenih Američkih Država prema Srbiji, i zašto te naznake ne znače i da će SAD odustati od potkopavanja aktuelne vlasti u Srbiji

Jelenu Milić, najpoznatiju ovdašnju NATO lobistkinju koja se radije predstavlja kao javna zagovaračica iako je reč o razlici poput one između šije i vrata, naljutila je ovog ponedeljka osoba od koje bi se to najmanje očekivalo, Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara zadužena za Evropu i Evroaziju, koja je sa svojim parnjakom iz američkog Ministarstva odbrane Majklom Karpenterom, zamenikom pomoćnika sekretara za odbranu zaduženog za Rusiju, Ukrajinu, Evroaziju i Zapadni Balkan, ovog ponedeljka boravila u Beogradu, po treći put zaredom u julu, i sastala se (pored ostalih, a zanimljivo je i ko su bili i ko nisu bili ostali, o čemu kasnije) s predsednikom Vlade Srbije Aleksandrom Vučićem. „Sudeći po novinskim naslovima i onome što su novine prenele o susretu Nuland–Vučić“, prokomentarisala je Jelena Milić na „Tviteru“, „Vučić je savršen. Nije mi jasno za koje babe demonstriramo da se @nedavimobgd (misli se na patkicu – prim. aut.). I Ameri počeli ovo malo vazduha da nam uzimaju.“

Uoči susreta Nulandove i Vučića pak, Jelena Milić preporučivala je, takođe preko „Tvitera“, izveštaj svog Centra za evroatlantske studije o rastu ruskog uticaja u Srbiji za koji je, kao što je „Pečat“ pisao, upravo Vučić glavnoosumnjičeni. Ali sastanak premijera Srbije i američke diplomatkinje, kreatorke ukrajinskog puča i supruge Roberta Kejgana, jednog od vodećih jastrebova američkog intervencionizma i zagovornika antiruske histerije u Vašingtonu, otišao je – kao što je, uostalom, i Jelena Milić primetila – u sasvim drugom smeru.

GVANTANAMO U SRBIJI

Šta nam je, dakle, ove godine donela Viktorija Nuland? I kakve trendove, u pogledu američkog ponašanja prema Srbiji, posle njene posete možemo da očekujemo?
Donela je (jer verovatno nije slučajno što se njihov dolazak u Srbiju poklopio s njenim) Muhamadija Davlatova i Mansura Ahmeda Sad el Dajfija iz Gvantanama, da ih integrišemo u Srbiju. Da li njihovo ugošćavanje u Srbiji, da bismo pripomogli Amerikancima da zatvore Gvantanamo, predstavlja politički ekvivalent prinošenja žrtvi bogovima da bi se bogovi umilostivili? I da li smo sami zatražili od Amerikanaca da nam ih pošalju, ili smo od Amerikanaca dobili ponudu koja ne može da se odbije? Tek, nema sumnje, ovo jeste gest – žrtva, da budemo precizni, što zbog uvrede dostojanstva što zbog realne, makar, komplikacije koju nam ta dvojica sad predstavljaju, ali nije to sada tema – gest dakle čiji je cilj da Sjedinjene Američke Države, koje zbog svojih interesa nisu i ne mogu da budu prijatelj Srbije, ne budu neprijatelj kakav mogu da nam budu.

RUSKI BLAGOSLOV

Ali čini se da je prijem ove dvojice bivših gostiju američkog kazamata na Kubi bila i najveća žrtva koju smo morali da podnesemo ugošćavajući Viktoriju Nuland ove godine. Jer ne samo što nismo dobili – javno nismo, u svakom slučaju – neki zahtev koji bi dodatno ugrozio naše državne i nacionalne interese već smo, na potpuni užas Jelene Milić, dobili javnu, makar i neiskrenu, podršku Viktorije Nuland da sa Rusijom nastavimo da budemo dobri prijatelji: „Razumemo da Srbija ima dugotrajnu saradnju i da su njene veze s Rusijom čvrste. Ne vidimo kontradikciju u tome da Srbija ima dobre odnose i sa Rusijom i sa SAD. Nikad ne bismo ni pomislili da od partnera i saveznika tražimo da bira stranu.“ Da li je iza zatvorenih vrata Viktorija Nuland Aleksandru Vučiću rekla nešto sasvim suprotno? Možda i jeste, ali zašto bi onda pribegavala ovakvoj javnoj laži kad je svoj nepristojni zahtev – ako već hoće da nas poštedi stresa, a sumnjamo da je sklona takvim motivima – lepo mogla da umota u neku frazu poput izražavanja potrebe za usaglašavanjem sa zajedničkom evropskom spoljnom i bezbednosnom politikom?

I mimo ovoga što je izgovorila u vezi sa Rusijom, Viktorija Nuland napadno se potrudila da naglasak stavi na pozitivne aspekte saradnje SAD i Srbije – podrška demokratskim reformama i ostalim tricama, regionalna saradnja i pomirenje, investicije… – a još napadnije bilo je njeno nastojanje da izbegne i teme koje bi domaćinu mogle da budu neprijatne, i utisak da je ovde došla da nam komanduje. Izbegla je, tako, da spomene slučaj braće Bitići, što je upadljiv kuriozitet kada je reč o sastancima srpskih i američkih zvaničnika koji svakako da nije bez značaja, i nije nam delila zadatke kao što je zadatke podelila makedonskim i kosovskim političarima, Makedoncima da reše tamošnju političku krizu (na način koji SAD priželjkuju, razume se) a u Prištini da završe s pitanjem demarkacije granice Kosova i Crne Gore. Ovogodišnje obraćanje Viktorije Nuland ovdašnjoj javnosti razlikovalo se i od njenog prošlogodišnjeg obraćanja ovdašnjoj javnosti, kada je javno zatražila hrabre odluke i ubrzanje dijaloga Beograda i Prištine. Kao što je poznato, to se u ovih godinu dana nije dogodilo, zbog čega smo naravno veoma radosni, i ne samo što sada nije usledila (javna) kritika zbog toga već ovoga puta taj dijalog ona ne bi ni spomenula da je novinari nisu pitali za to, a i pošto su je upitali, ponovila je samo mehanički kako SAD pružaju podršku tom dijalogu koji će, napomenula je, potrajati.

Sad, imajući u vidu i funkciju Viktorije Nuland i njene sentimente prema Rusiji koji su do izražaja došli kada je sa osmehom delila kolačiće antiruskim fašistima na kijevskom Majdanu, potpuno je jasno da ovakvo njeno držanje u Beogradu nije bilo rezultat njenog osećaja ljubavi prema Srbiji i ruskom uticaju u Srbiji. Nego je, reklo bi se, ono predstavljalo nagoveštaj načina na koji će SAD u narednom periodu (javno) nastupati u Srbiji. U najkraćem, biće to mekše nego što smo navikli, pa je zato i Viktorija Nuland bila ovako mekana i takoreći nežna. Zašto? Zato što bi suprotnom taktikom, pritiskanjem Srbije, sebi mogli da naprave više štete nego koristi tako što će Srbiju oterati u čvršći i intenzivniji zagrljaj Rusije, da u njoj potraži spas od tih pritisaka. A kao što znamo, najvažniji američki cilj na Balkanu je da sa Balkana protera Rusiju, i baš zato nas sada – paradoksalno, na prvi pogled – i neće naročito pritiskati da se Rusije odreknemo tako što ćemo joj uvesti sankcije.

Ili je pak u potaji Aleksandar Vučić obećao Viktoriji Nuland da će se okrenuti od Rusa ka NATO-u, pa ga je zato ona ostavila na miru kada su zajedno izašli pred novinare u dvorištu vile „Bokeljka“? Nije nezamislivo, makar zato što je – razotkrile su ga depeše američke diplomatije koje je razotkrio „Vikiliks“ – upravo to činio Boris Tadić u vreme svog predsedničkog mandata, kada je javno obećavao da će se boriti za Kosovo a u potaji s Amerikancima koordinisao momenat jednostranog proglašenja nezavisnosti i našu reakciju na to, i kada je javno govorio kako je za vojno neutralnu Srbiju dok se iza zatvorenih vrata Amerikancima zaklinjao da mu je učlanjenje Srbije u NATO „prioritet broj 1“ (depeša 07BELGRADE158). Da li je nešto slično učinio i Vučić? To naravno nećemo saznati dok ne budu (ako uopšte budu) svetlo dana ugledale i depeše američke diplomatije iz sadašnjeg vremena, ili dok se promena koje se pribojavamo ne dogodi. Do tada možemo samo da pažljivo pratimo indicije kojima raspolažemo, i da iz njih izvlačimo zaključke.

NATO SAMIT

U tom smislu, važan za tumačenje naših (to jest Vučićevih) budućih namera bio je nastup srpskog ministra odbrane Zorana Đorđevića na NATO samitu u Varšavi krajem prošle nedelje. Mnogi koji su – kao i mi, uostalom – nezadovoljni zato što sa NATO-om uopšte moramo da sarađujemo, požurili su da u samom Đorđevićevom odlasku u Varšavu vide dokaz našeg puzećeg ulaska u američki vojni savez, previđajući da smo (avaj) članovi Partnerstva za mir i da nam je kao takvima upućen poziv da budemo tamo, i da bi naš izostanak predstavljao bespotreban incident od koga ne bismo imali ništa a da nas Đorđevićev odlazak ne košta ništa i ne približava nas dodatno NATO-u jer tamo on nije potpisao nikakav dokument koji bi nas obavezivao na bilo šta.

A šta je ministar Đorđević rekao članovima organizacije koja je Rusiju upravo proglasila za svog glavnog neprijatelja a Zapadni Balkan za „region od strateškog značaja“? Poručio je NATO-u da nismo prijatelji, ali da smo svesni da sa njima moramo da sarađujemo, i da nam ne pada nakraj pameti da remetimo odnose sa Rusijom i sa Kinom. Ali da ne prepričavamo. Srbija, rekao je Đorđević a to su zapravo Vučićeve reči ako je on upola autokrata kakvim ga predstavljaju njegovi protivnici i četvrt od onoga što u njemu vide njegovi pratioci, „potvrđuje rešenost i odlučnost za saradnju sa svim akterima na međunarodnoj sceni“ – akcenat je na „svim“, jer to uključuje i Rusiju – „gajeći prijateljstvo bez obzira na iskustva iz prošlosti koja nisu bila prijatna“ – ovo uključuje i Ameriku i čitav NATO – „nesuglasice u sadašnjosti koje koče sutrašnjicu, a sa željom za plodotvornim odnosima u budućnosti. Čuveni Makijaveli kaže: ’Neprijateljstva počinju nepravdom, a prijateljstva dobročinstvom. Zato greši svaki onaj koji želi da ima nekoga kao prijatelja, a počinje nepravdom.’ (…) Neposredna i sadržajna saradnja sa svim međunarodnim akterima u odgovoru na te pretnje, suštinski je interes Republike Srbije.

U tom smislu mi i posmatramo primenu principijelne politike vojne neutralnosti kao izbalansiran pristup saradnji sa svim partnerima širom sveta, bez obzira na njihovu formalno-ugovornu pripadnost bilo kom političkom, vojnom, trgovinskom, carinskom i drugom savezu. Pri tome, odlučno odbijamo bilo kakvu insinuaciju i od bilo koga o svrstavanju uz neki od polariteta u današnjem svetu. Republika Srbija je voljom naroda opredeljena za neutralnost kao bezbednosni izbor i garanciju svog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka. (…) Kada je vojni aspekt u pitanju, neutralnost omogućava saradnju sa svim partnerima, a u skladu sa spoljnopolitičkim ciljevima zasnovanim na tzv. četiri stuba – Evropska unija, Ruska Federacija, Sjedinjene Američke Države i Narodna Republika Kina. (…) Republika Srbija uvažava činjenicu da je NATO nezaobilazan faktor evroatlantske bezbednosti sa snažnim uticajem na bezbednosnu arhitekturu Balkana. U tom smislu, podržavamo razvoj i unapređenje Platforme za dostizanje interoperabilnosti i spremni smo da i dalje u tim okvirima razvijamo politiku saradnje i partnerstva. (…) Na kraju, želeo bih da citiram reči velikog pisca Viktora Igoa koji kaže da ’nije teško biti dobar, teško je biti pravedan’’. Srbija ne traži da svet prema njoj bude dobar, za nas je suštinski važno da prema Srbiji svet bude pravedan.“

Ovim njegovim, to jest Vučićevim rečima zadovoljniji su Rusi nego Amerikanci, to je sigurno, već i zato što je Rusima, a ne Amerikancima, dovoljno da ostanemo neutralni.

JANKOVIĆ I PATKICA

I baš zato – vraćamo se sad na Viktoriju Nuland – proračunata američka politika neće ići samo u pravcu omekšavanja pristupa Srbiji, već i ka daljem buškanju aktuelne vlasti (od nje se izgleda više i ne očekuje drugo, do da nas radikalnije ne okrene Rusiji) u konačnom cilju promene režima i dovođenju onog koji bi američkim ciljevima bio mnogo naklonjeniji. Zato je važan bio, za posmatranje sa bezbedne udaljenosti, i beogradski sastanak Viktorije Nuland sa predstavnicima ovdašnjeg civilnog društva koji je takođe razljutio Jelenu Milić, slutimo, zato što na njemu nije bila, a bili su zaštitnik građana Saša Janković, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić („Od kad su zaštitnik i poverenik civilno društvo???“ – Jelena Milić), potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije Miroslav Milićević i Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonje Biserko. Viktorija Nuland, podsetimo se onog prisluškivanog razgovora koji je dospeo u javnost, u Ukrajini je izgovorila „Jac je naš čovek“, i odmah potom, čim se ukazala prilika, Arsenij Jacenjuk postao je predsednik Vlade Ukrajine. Ko je ovdašnji naš čovek Jac? Da bi se to procenilo, potrebno je pažljivo propratiti dalje ponašanje učesnika na sastanku s Nulandovom.

I gle (predvidljivog) čuda, jedan od njih, Saša Janković, ove srede pojavio se na patkica protestu u Beogradu, prvi put, da ga podrži uz zanimljivo obrazloženje: „Zaštitnik građana Saša Janković službeno će pratiti odvijanje protesta u Beogradu koji je najavljen za danas u 18 časova. Na taj način ovaj organ će po sopstvenoj inicijativi neposredno kontrolisati i podržati ostvarivanje prava građana na izražavanje i okupljanje, nakon što su u provladinim medijima građani koji protestuju zbog kršenja zakona i utvrđene opstrukcije državnih organa u slučaju rušenja objekata u Savamali označeni kao strani plaćenici i rušitelji sopstvene države.“ A u izveštaju sa protesta, provladin medij (ali ne Vlade Srbije), televizija N1, Jankovićevo prisustvo na protestu naročito je istakla. Dokopa li se Janković i mikrofona na nekom od budućih protesta, biće to znak da su događaji počeli da se zgušnjavaju, i da sa Beogradom na vodi imaju sve manje veze… Pri čemu treba imati u vidu i da nas sledeće godine čekaju predsednički izbori, i da se ove godine Viktorija Nuland nije sastala sa Bojanom Pajtićem, Borisom Tadićem i Nenadom Čankom kao što je to učinila prošle godine već, umesto njih, sa Sašom Jankovićem i ostalim vladino-nevladinim službenicima.

Šta, dakle, možemo da očekujemo pošto je Viktorija Nuland obišla Balkan i odletela nazad u Vašington? S jedne strane, kao što rekosmo, nešto manje pritisaka nego što smo navikli, a s druge, jer se izbori bliže, sve više pozadinskih igara i perfidnog podsticanja poželjnih promena u Srbiji koje već nisu uspeli da sprovedu Pajtić, Tadić i Čanak pa zato sada i nisu počastvovani susretom s Viktorijom Nuland. Uostalom, kako to poodavno reče Vinston Čerčil, „ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“…

Nikola Vrzić

Srpska akcija / Pečat