Gladna zemlja, gladna usta – zašto je hrana sve skuplja?

Hrana će biti sve skuplja ukoliko se ne inicira temeljna promena poljoprivredne proizvodnje.

Inflacija uparena sa rastom cena nafte i gasa i sa efektima pandemije Covid-19 uzrokovala je poskupljenje prehrambenih proizvoda. Poskupeli su i svi ostali proizvodi i usluge, ali prazan stomak ipak najviše žulja većinu građana.

U Srbiji, po izveštaju Ministarstva trgovine, čak 38% potrošačke korpe odlazi na hranu, naspram nekih 18% na razini EU. Na temu poskupljenja prehrambenih proizvoda, oglasio se ministar poljoprivrede Branislav Nedimović koji je rekao da je Srbija zemlja hrane i istakao kako se proizvodi dva puta više pšenice i tri put više kukuruza nego što je za njeno stanovništvo potrebno.

Slaba je uteha građanima da hrane ne fali kad novčanici zjape prazni. Na istu temu se oglasila i guvernerka Narodne banke Srbije rekavši kako se vrlo neugodno iznenadila kada joj je prijateljica saopštila kako jedan brend kafe u jednoj prodavnici košta 200 i nešto dinara, a u drugoj prodavnici taj isti brend kafe košta čak 300 i nešto dinara. Da bi se uverila da je prijateljica ne zamajava, guvernerka je „izguglala“ cene prehrambenih proizvoda i – gle čuda – uverila se da njena prijateljica ipak govori istinu. Brže bolje, guvernerka je pozvala trgovinske lance da ne kompenzuju stopu inflacije sa visokim cenama u prodavnicama na štetu građana. Trgovački lanci su isto tako „oguglali“ na empatiju, jer suštinski, mogu da manipulišu cenama kako im se ćefne. I onda, videvši da je vrag ipak odneo šalu, država je odlučila da intervenira sa merom zamrzavanja cena ponekih osnovnih namirnica poput belog brašna, ulja, šećera i svinjskog buta.

U vrhu države vrlo dobro znaju da je „torba najteža kad je prazna”. Guvernerkin brod kojim ona navodno čvrsto upravlja, više podseća na neki sklepani splav prepušten milosti i nemilosti vetrovima globalne ekonomije, nego na moderni kruzer kako nas u to svakodnevno uverava ekipa sa vrha vlasti.

Za ojađenu potrošačku korpu prosečnog građanina u Srbiji, poskupljenje prehrambenih proizvoda predstavlja egzistencijalnu pretnju. Kada se priča o ceni hrane i poljoprivrednoj proizvodnji, manje-više se uvek priča o političko-ekonomskim faktorima kao što su inflacija, valutni kurs euro-dinar, gas u Rusiji, nafta sa Bliskog Istoka itd. Priča se i o raznim nepovoljnim i ekstremnim vremenskim uslovima kada je takva godina. Međutim, u medijima se retko kad priča o osnovnom faktoru o kojem ovisi proizvodnja hrane, a to je zemljište, odnosno, kvaliteta zemljišta. Kako kaže dobra stara poslovica: kuća se gradi od temelja.

Poljuljani temelji

Kvalitet zemljišta je temelj na kojem stoji kuća poljoprivredne proizvodnje. Osnovni parametar koji definiše kvalitetu tog temelja je količina organske materije ili humusa u zemljištu.

Organsku materiju u zemljištu proizvodi živi svet ispod površine tla, ponajviše razne vrste mikroorganizama. Uzgred, organska poljoprivreda se zove organska zbog toga što zemljište na kojem se vrši organska proizvodnja, ima više organske materije od zemljišta na kojem se radi po principima konvencionalne poljoprivrede. Mnogi eksperti održive poljoprivrede koriste termin „živa zemlja“ aludirajući na to kako kvalitet zemlje prvenstveno ovisi o količini živog sveta koji se nalazi u tlu.

Količina organske materije u zemljištu ima nekoliko osnovnih funkcija, a to su:

Unapređenje sposobnosti tla u skladištenju i opskrbi nutrijentima (azot, fosfor, kalijum i ostali elementi)

Unapređenje strukture tla koje utiče na kontrolu erozije zemljišta i na sposobnost protoka i zadržavanja vode u tlu

Organska materija je primarni izvor ugljika koji hrani razne organizme u tlu efektivno doprinose boljoj kvaliteti zemljišta, samim time i plodnosti zemljišta

U studiji Instituta za održivu poljoprivredu univerziteta Merilend su pokazali da 1% više organske materije u zemljištu može povećati prinose do 12%. U zadnjem dostupnom izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) iz 2019-e godine o stanju zemljišta u Republici Srbiji, iznosi se zaključak da je analiza od 50.566 uzoraka zemljišta (većinom poljoprivrednih) pokazala da veći deo spada u klasu slabo humoznih zemljišta sa procentom od 1-3% humusa. Do pre nekih 10-ak godina, u izveštajima SEPA-e nivo organskih materija u zemljištu diljem Srbije je bio većinski iznad 3%.

Organska materija u zemljištu je iznimno važna karika za poljoprivrednu proizvodnju i ona predstavlja glavni element zdravog i plodnog zemljišta.

U Srbiji i globalno, između ostalih uzroka, glavni uzrok gubitka organske materije u zemljištu je korišćenje raznih agrohemijskih preparata u okviru konvencionalne poljoprivrede (pesticidi, herbicidi, insekticidi). Agrohemijski preparati postepeno ubijaju sav živi svet koji živi ispod tla i na taj način osiromašuju organsku materiju zemljišta što dovodi do toga da je za održavanje određenih prinosa poljoprivredne proizvodnje potrebno koristiti sve više i više istih preparata što poskupljuje troškove proizvodnje iz godine u godinu. Ovaj zlokobni začarani krug baca ponajviše u finansijske probleme mnoge male proizvođače diljem sveta, dovodeći ih vrlo često u situaciju da sa otkupnom cenom poljoprivrednih proizvoda ne mogu da pokriju ni osnovne proizvodne troškove.

Osim finansijskih problema u vezi sa pesticidima, u Srbiji je jako izražen problem prekomerne upotrebe pesticida jer zbog neadekvatne informisanosti mnogi poljoprivrednici veruju da pojačana doza daje bolji efekt. Na to se nadovezuje problem nepropisnog odlaganja ambalaže pesticida koja neretko završava u rekama i potocima.

Osim pesticida, još jedan veliki faktor koji doprinosi degradaciji zemljišta je oranje tla. Iako je moderna mehanizacija nesumnjivo olakšala i ubrzala proces poljoprivredne proizvodnje, taj napredak ima i svoju cenu. Duboko oranje koje se praktikuje pomoću velikih traktora ubija sve one mikroorganizme i ostala živa biča ispod tla koji pozitivno utiču na kvalitetu zemljišta. Veliki traktor koji teži 5-6 tona sabija tlo i time otežava protok i zadržavanje vode u zemljištu. Danas postoji mnogo dokaza u prilog tezi da za uspešnu poljoprivrednu proizvodnju uopće nije potrebno vršiti oranje, već samo lagano prozračivanje tla.

Potpuno drugačija perspektiva razmatranja uloge korova u zemljištu u raznim pravcima održive poljoprivrede je takođe doprinela suštinskim promenama u načinu obrade zemljišta i tretiranja biljaka. Mi se nalazimo u vremenu kada je više nego ikad potrebno uvođenje nove poljoprivredne paradigme koja zaista sarađuje sa prirodom u praksi a ne samo na papiru, i koja zaista služi društvu ne samo da se prehrani, već i da se zdravo hrani.

Agroekologija, ne agrohemija

Tri delića slagalice oko sustava proizvodnje i cene hrane u bliskoj budućnosti su potpuno jasna. Prvi je da će postepeno biti potrebno koristiti sve više agrohemijskih preparata da bi se održao nivo prinosa u konvencionalnoj poljoprivredi kao dominantnom modelu proizvodnje hrane. Drugi je da će cene fosilnih goriva, nafte i gasa, sasvim izvesno postepeno rasti, što će opet uticati na poskupljenje agrohemijskih sredstava. Klimatske promene će sve više uticati na smanjenje poljoprivrednih prinosa. Rezultat sva tri trenda će se odraziti na sve skuplje troškove proizvodnje hrane u budućnosti.

Hoće li potrošačka moć u Srbiji rasti progresivno sa rastom cena hrane nije moguće predvideti u ovom trenutku, međutim, ono što je sasvim izvesno jest da je sustav proizvodnje hrane baziran na konvencionalnoj proizvodnji sa silom agrohemijskih inputa neodrživ na duže staze. Koliko još možemo da nastavimo na ovaj način, ne zna se tačno, ali zna se da je doba jeftine hrane koju je omogućila konvencionalna poljoprivreda pomoću hemijske industrije i razvoja mehanizacije gotovo. Ukoliko se ne dese neki „tektonski poremećaji“ u vidu značajnijeg podupiranja poljoprivrednih strategija koje imaju za cilj razvoj održive poljoprivrede u Srbiji (i globalno), vrlo brzo će nas dočekati jalova i mrtva zemlja, te gladni i zatrovani ljudi.

Da bi naš sustav proizvodnje hrane bio održiv, on treba da se bazira na principima agroekologije a ne agrohemije. Reč ekologija dolazi od grčke reči oikos koja znači dom. Čuvati zemlju znači čuvati svoj dom. Priroda se percipira dominantno kroz prizmu prirodnih resursa za korist čoveka. Takvo ekstraktivističko shvatanje prirode nas je dovelo u stanje sveopšte ekološke krize u kojoj živimo. Kada naučimo da zemlja nije resurs, već naš dom i mreža života čiji smo i mi deo, tek onda možemo očekivati da će se početi dešavati neke ozbiljne promene politika koje se tiču problematike zemljišta i životne sredine uopšte

autor:Saša Petrović

https://www.masina.rs/