Uobičajeno je da povodom predstojećih velikih praznika, Božića i dolaženja nove kalendarske Nove godine, ljudi požele sebi i jedni drugima samo lepe, pozitivne stvari, događaje i doživljaje.
Katkad su te želje realne, jer skromne, a katkad utopijske i ne mnogo promišljene, već sasvim u smislu „Moje pesme, moji snovi“. Tako npr. Generalni sekretar NATO-a:
„Jens Stoltenberg uveren je da će Ukrajina zauvek napustiti rusku sferu uticaja i postati članica EU i NATO-a. Prema mišljenju Stoltenberga, cilj ruskog napada na Ukrajinu bilo je sprečavanje prelaska Ukrajine u NATO i Evropsku uniju, ali je Ukrajina je posle dve godine rata bliža NATO i EU nego ikada. „Putin je zauvek izgubio Ukrajinu“, istakao je Stoltenberg i ocenio da je to veliki strateški poraz Rusije.“ (Politika, 22.12.2023.).
No takvih primera ima, naravno, ne samo u belom svetu, već i u našem dvorištu. Pogledajmo još jedno javljanje srpskih medija:
„Tražićemo obaranje izbora na svim biračkim mestima i na svim nivoima, najavio je Miroslav Aleksić, jedan od nosilaca liste „Srbija protiv nasilja”, dok Nebojša Zelenović, kandidat na ovoj listi, očekuje „formiranje međunarodne komisije koja će utvrditi šta se na nedeljnim izborima u Srbiji dogodilo”.
Aleksić je trećeg dana protesta, organizovanog zbog, kako tvrdi, krađe na beogradskim izborima, zahtevu za poništavanje izbora u Beogradu pridodao i „obaranje” svih izbora i uz poruku građanima da se brani njihova izborna volja, poručio „međunarodnoj zajednici – ako želite uređeno društvo i vladavinu prava, sad se oglasite ili večno ćutite”.
Aleksić zove građane da ustanu, a Zelenović kaže da su „protesti jedna od mera oko koje smo se složili s građanima”, s kojim građanima? Jesu li u taj „dogovor” uključeni i onih 1.780.229 građana koji su glasali za SNS, ili su oni obična beslovesna masa, koja pojma nema o životu, ljudskim pravima i slobodama i raznim drugim „vrednostima”, pa je apsolutno nebitno šta oni misle? To u stvari i nisu ljudi koji su glasali za SNS, nego neki „dovezeni”, pa onda pokradeni glasovi… Kako je moguće ukrasti 877.199 glasova, koliko je SNS dobio više od SPN-a, ili prevoziti tolike ljude s mesta na mesto, a da to prođe neprimećeno (Politika, 22.12.2023.).“
Šta je zajedničko za ove dve želje, zahteva, stavova?
Kao prvo, da oba stava poseduju neprevidivi potencijal opasnosti; kao drugo da se zasnivaju na uverenju da Zapad još uvek dominira čitavim svetom; i kao treće, da ih to kvalifikuje kao negativno konotirane utopije, što naravno ne znači da njihovi nosioci neće sve učiniti, da ih ostvare. A to je teoretski moguće samo upotrebom gole sile.
Ostanimo za trenutak u svom dvorištu.
Teško je već shvatljivo, da je preko 800.000 Srba uopšte glasalo za „prozapadnu opoziciju“, dakle za tvrdnje da su Srbi, dakle i ti birači „genocidni narod“, da kako Kosovo i Metohiju, tako i Republiku Srpsku a usput i Srbe u Crnoj Gori treba pustiti niz vodu i to radije juče nego danas, itd.
No ti vrli „prozapadnjaci“ sada prizivaju definitivno obznanjivanje, jačanje i produbljivanje kolonijalnog statusa Srbije! Oni žele da utru put stvaranju Velike Albanije, unitarizaciji Bosne i Hercegovine, poništavanju nacionalnog i verskog identiteta, i asimilaciji svog naroda svuda izvan granica između Drine, Save i Morave.
Ko zna, možda njihovim motivima pripada i frustracija, jer Srbi eto do danas nisu izbacili neki svoj satelit u zemljinu orbitu, te žele da to kompenzuju pretvaranjem Srbije u konačni i nepovratni satelit NATO-imperije?
No (gorki) humor na stranu, to njihovo upravo maligno akcijanje i prizivanje jednog srpskog Majdana bi moglo, dao Bog, da izrodi i jedan pozitivni rezultat, naime, da onih preko 800.000 njihovih srpskih birača barem sada shvate, kome i čemu su dali svoj glas.
Da ti birači uvide, da je moto tih politikanata bio i ostao: „Vaše pesme, naši snovi“.
Jer za koji Zapad, za koji sistem vrednosti se dotični bore? Za demokratiju, nedeljivu istinu i pravdu, slobode, ravnopravnost svih ljudi, empatiju i solidarnost, stajanje rame uz rame svih sa svima, za poštovanje ljudskog dostojanstva svih ljudi sveta?
Kamo sreće da je to tako.
No ostavimo za trenutak po strani sve trezvene analize, koje ukazuju na realnu činjenicu, da su to velikim i sve većim delom samo prazne fraze i odavno potrošene zavodničke floskule jednog ostarelog Don Žuana iz vašingtonske Bele kuće i njegovih filijala u Londonu, Berlinu, Parizu…
Pogledajmo samo jedan primer, koji sve te (i više nego poželjne) vrednosti obesmišljava, baca u mračnu senku pragmatične samozaljubljenosti i oholosti, sebičnosti i nipodaštavanja ostatka sveta, koji neprevidivo u sebi nosi elemente vrlo ciničnog rasizma.
Već par godina ginu stotine i stotine hiljada Ukrajinaca za zapadne interese, na Bliskom istoku broji Izrael 1.400 civilnih žrtava, plus nekoliko stotina vojnika, Palestinci oko 20.000, najvećim delom civila (BBC, 22.12.2023.), a šta oglašava Bela kuća, osim da je „predsednik SAD Džozef Bajden potpisao je danas zakon o američkoj odbrambenoj politici (NDAA) kojim se izdvaja rekordnih 886 milijardi dolara godišnje za vojsku i vojne operacije“ (Politika, 22.12.2023.)?
Saučešće sa nesrećom i pogibijom svih ovih (ne)Amerikanaca? Ne, saopštenje glasi:
„Američki predsednik Džozef Bajden izjavio je danas da mu je „slomljeno srce” zbog vesti u kojoj se navodi da je Amerikanca po imenu Gad Hagaj ubila palestinska militantna grupa Hamas kada je napala Izrael 7. oktobra.
‘“Džil i mene je slomila vest da se sada veruje da je grupa Hamas ubila Amerikanca Gada Hagaja 7. oktobra. Nastavljamo da se molimo za dobrobit i siguran povratak njegove supruge Džudi”, saopštio je Bajden, a prenosi Rojters“ (Politika, 23.12.2023.).
Šta, dakle, da povodom predstojećih velikih praznika, Božića i dolaženja nove kalendarske Nove godine, poželimo sebi i jedni drugima? Možda jedan bolji i pravičniji svet, u kome zaista dominiraju demokratija, slobode, nedeljiva istina i pravda, ravnopravnost svih ljudi, empatija i solidarnost, stajanje rame uz rame svih sa svima, poštovanje ljudskog dostojanstva svih ljudi sveta?
Da, nema lepše želje. Utopija? Možda, ali samo pozitivna.
