Zašto Leka Ranković i dalje intrigira Srbe

Zbog načina na koji je iznenada otišao sa političke scene ili decenija koje je proveo u tišini ili možda zbog događaja koji su usledili sa razbijanjem Jugoslavije, sve bi to prema mišljenju sagovornika RT Balkana mogli biti razlozi zbog čega lik srpskog komuniste i dalje izaziva polemike u javnosti

Treba li Aleksandra Rankovića napadati ili braniti, da li je bio velikosrbin ili tvrdokorni Jugosloven, koliko o njemu znamo, a koliko toga su naknadne interpretacije. Sve su to pitanja koja su se ponovo postavila u javnosti, a za koja je inicijalna kapisla bila početak emitovanja serije „Drug Marko“ na srpskoj nacionalnoj televiziji.

Sagovornici RT Balkana kažu da su razlozi tome brojni: način na koji je Ranković smenjen na Brionskom plenumu 1966. godine, kada je lažno optužen za prisluškivanje Tita i razrešen svih funkcija, poslednje godine njegovog života koje je proveo u potpunoj tišini, lomovi u samoj SFRJ koja je već plovila između federacije i konfederacijskih težnji ka svom raspadu početkom devedesetih godina prošlog veka.

Postoji više razloga za ovakvo interesovanje, kaže u izjavi za RT Balkan nekadašnji direktor Vojnobezbednosne agencije general Svetko Kovač, scenarista serije „Drug Marko“.

„Ranković je 36 godina bio pod policijskim nadzorom, i to 18 godina u kraljevini i isto toliko u socijalističkoj Jugoslaviji. Prošao je put od najbližeg i najodanijeg Titovog saradnika do njegovog najvećeg neprijatelja. Nosio je 17 godina krst Titovog najvećeg grešnika. Dakle, njegova biografija bila je skoro filmska“, kaže Kovač.

Od dodaje i da mnogi sudbinu Srbije i Jugoslavije vezuju za Rankovićevu sudbinu i njegov progon posle smene na Brionskom plenumu.

Zainteresovanost za Rankovića i polemike oko njega koje traju i danas na sličan način objašnjava i istoričar Bojan Dimitrijević, naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju.

„Ranković je intrigantan Srbima zato što je njegovom smenom došlo do drastičnog poremećaja u državi u smislu jače konfederacije i prevage zapadnih republika u odnosu na Srbiju koja je na neki način ipak bila dominantna do Brionskog plenuma 1966. godine. S druge strane, zato što je posle smene potonuo u tišinu i nije se oglašavao nikad više“, navodi Dimitrijević za RT Balkan.

Revolucionarni teror

Život Aleksandra Leke Rankovića vrlo je transparentan sve do 1941. godine, do odlaska u Sloveniju gde boravi po partijskim zadacima, ukazuje za RT Balkan istoričar Ljubodrag Dimić, profesor univerziteta u penziji i zamenik sekretara Odeljenja istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Kako dodaje, poznati britanski obaveštajac Ficroj Maklejn napisao je za Rankovića da je to čovek o kojem ne može ništa da sazna i da je jedina reč na engleskom jeziku koju je u tim ratnim godinama znao bila: konspiracija.

Aleksandar Ranković postao je najodgovorniji čovek za bezbednost u partiji i već u prvim danima nove države, kako dodaje Dimić, postao je sinonim za revolucionarni teror koji je nastao u danima oslobođenja, kao i u godinama koje su sledile.

Danas njegove istorijske rezultate možemo vrednovati različite načine, ali nesumnjivo je u pitanju značajna figura jugoslovenske revolucije, dodaje Dimić, značajan čovek u posleratnom razvoju jugoslovenske države do sredine šezdesetih godina prošlog veka i čovek koji je bio zadužen za opstanak takve države.

„Već 1965. godine stvara se drugi front koji su činili slovenački i hrvatski komunisti, koji su išli ka dekomponovanju jugoslovenske države i pretvaranju federacije u konfederaciju. Taj front je Leku Rankovića doživljavao kao značajnu prepreku jer su njegovi kadrovi činili Srbiju jednom od temeljaca jugoslovenske države. U tom kontekstu, ako ste hteli da razbijete Jugoslaviju trebalo je oslabiti Rankovića“, naglašava Dimić.

Brionski plenum

Tito i Ranković su u martu 1962. godine na proširenoj sednici izvršnog komiteta CK SKJ čvrsto zastupali tezu o očuvanju Jugoslavije, nasuprot nekim stavovima koji su dolazili od hrvatskih i slovenačkih predstavnika i koji su išli u pravcu konfederalnog uređenja, kaže Svetko Kovač.

„Prvi nesporazumi između Tita i Rankovića počeli su 1963. godine kada je pripreman novi ustav. Ranković se sukobio sa Kardeljom koji je u ustavna rešenja ugrađivao elemente konfederalizma. Tito se tada nije priklanjao ni Kardelju ni Rankoviću, ali je posle Osmog kongresa SKJ definitivno odlučio da iz političkog i javnog života ukloni Aleksandra Rankovića“, naglašava Kovač.

On ističe da je Tito prihvatio konfederalni koncept jer je procenio da samo tako može da očuva Jugoslaviju.

„Procenio je i da će se lakše obračunati sa Rankovićem nego sa hrvatskim i slovenačkim predstavnicima. Bio je ubeđen u nejedinstvo srpskih komunista i da će lako dobiti njihovu podršku. Zato mislim da su razlozi Titovog zaokreta političke, a ne nacionalne prirode“, navodi Kovač.

Bojan Dimitrijević podseća da su kao deo priprema za smenu Rankovića, smenjeni srpski kadrovi iz bezbednosnih struktura.

„Sam Ranković se umnogome zamerio grupi političara iz CK Srbije, Petru Stamboliću i drugima, zato što je prema njima primenjivao elemente revolucionarnog čistunstva, optuživao ih za preljube, pljačku, i oni su jedva dočekali Titov mig da se obračunaju s Rankovićem, podele njegove funkcije i na kraju se pokažu kao liberalna struja“, kaže Dimitrijević.

Kada je sklonjen na Brionskom plenumu 1966, Ranković kao da nije bio svestan toga, ističe Dimić, a u internim beleškama prvih nekoliko meseci se pita da li Tito zna za njegovu smenu i tek posle šest meseci shvata da je Broz ne samo znao, već je dao zeleno svetlo da on siđe sa istorijske scene na takav način.

„Broz, ipak, nije dozvolio da Leka Ranković završi kao mnogi, počev od 1945. pa do tih šezdesetih godina, nego ga je na neki način, kada ga je sklonio i zaštitio da proživi svoj život onoliko koliko mu je Bog dao. Doprineo je tome i sam Ranković svojom zatvorenošću, ne puštajući nijednu reč iz sebe, ne kritikujući vlast, ne iskazujući žalost zbog toga što je sklonjen sa političke i istorijske scene. Čovek koji je ćutao dobio je prostor da živi i diše“, kaže Dimić.

Poslednji pozdrav 10.000 ljudi

Ćutanje je trajalo moglo bi se reći do 1983. godine i sahrane Leke Rankovića kojoj je, prema navodima, prisustvovalo 10.000 ljudi, iako su mediji vrlo skromno izvestili o njegovoj smrti.

Bojan Dimitrijević opisuje da je i sam prisustvovao sahrani iako, kako dodaje, nije baš razumeo čemu prisustvuje, a bilo je to iznenađenje i za tadašnje organe gradskog komiteta koji nisu razumeli zbog čega se okupio toliki narod.

„Tu se akumulirao osećaj želje da se ispravi nepravda prema Rankoviću jer je smenjen a nije se znalo zašto. Ali i nagomilani problemi poput događaja na Kosmetu i talasa ljudi koji su bežali sa KiM i selili se pred albanskim nacionalnim terorom. To je bio neki prvi protest protiv stanja u zemlji, a koji nije bio artikulisan jasno“, napominje Dimitrijević.

On dodaje da je na sahrani bilo i partizanskih prvoboraca, i pripadnika Udbe do 1966. koji su smenjeni i anarholiberala, građanske desnice…

„Ni partijski procenitelji nisu očekivali da tako veliki broj ljudi bude prisutan, da bude tolika podrška Rankoviću i njegovom delu, iako je on u suštini zavio Srbiju u crno sa svojim merama iz 1944, 1945, 1946, 1947. godine od progona protivnika, nasilne kolektivizacije, stvaranja zadruga, otkupa, Informbiroa. To mu je oprošteno brionskim udesom i zato se taj toliko šarenolik svet skupio da mu oda poštu“, smatra Dimitrijević.

Kovač Rankovićevu sahranu opisuje kao po svemu atipičnu i dodaje da je bilo nekoliko razloga za to. Kao prvi navodi to što su ljudi bili svesni da je Ranković smenjen nakon lažnih optužbi i izmišljene afere prisluškivanja.

„Drugo, mislim da se radilo o akumuliranom nezadovoljstvu zbog smena ili odlaska s vlasti srpskih kadrova, Blagoja Neškovića, Krcuna, Nikezića, Koče Popovića. Posebno značajan razlog su ustavne promene iz 1974. godine i sve posledice koje su zbog toga nastupile, od neravnopravnog položaja Srbije u odnosu na druge jugoslovenske republike, statusa pokrajina, uvođenja konfederalnog uređenja kao logičnog uvoda u razbijanje Jugoslavije. Veliki uticaj imali su i događaji na KiM, demonstracije 1968. i 1981. i zahtevi za dobijanje statusa republike i otcepljenje od Srbije“, naglašava Kovač.

Kod većine je bilo prisutno ubeđenje da do toga ne bi došlo da Ranković nije sklonjen iz političkog i javnog života, ističe Svetko Kovač.

Veliki Srbin ili veliki Jugosloven

Posle Rankovićeve smrti, biografija ovog učesnika NOB-a i jednog od najbližih Titovih saradnika počinje da dobija interpretacije u kojima ga pojedini savremeni tumači vide kao velikosrbina, za šta sva trojica sagovornika našeg portala kažu da nema utemeljenja.

Ranković sigurno nije bio velikosrbin, izričit je Svetko Kovač.

„On je od samog početka Drugog svetskog rata i sve do Brionskog plenuma bio srpski predstavnik u najvišem komunističkom vođstvu. Međutim, on se nije toliko otvoreno zalagao za interese Srbije, kao što su to radili Slobodan Penezić Krcun, Blagoje Nešković, Marko Nikezić i neki drugi. Ranković se borio za interese Jugoslavije i njeno očuvanje. Zbog toga je on s pravom postao simbol jugoslovenstva i odani član KPJ“, kaže Kovač.

Kako dodaje, Ranković je pre svega bio komunista i Jugosloven, a posle Srbin, ali nikako srpski nacionalista.

I Ljubodrag Dimić naglašava da je Aleksandar Ranković bio veliki pobornik jugoslovenske države.

„U trenutku kada se pojavljuju društvene snage i tendencije da jugoslovenska država bude slabljena, kada su republike počele da jačaju, Ranković nije stajao na čelu Srbije kao republike niti pokušavao da istakne značaj Srbije, najveće, najmnogoljudnije, po istorijskom iskustvu i najznačajnije republike u toj jugoslovenskoj državi, već je braneći Jugoslaviju, pao na braniku otadžbine, ako tako mogu da kažem. Ne braneći Srbiju, već braneći Jugoslaviju od republičkih rukovodstava, pre svega slovenačkog i hrvatskog“, napominje Dimić.

Nema nijednog podatka iz Rankovićeve biografije iz kog može da se zaključi da je on bio naklonjen bilo kakvoj srpskoj nacionalnoj stvari, da je bio srpski nacionalista i da je podržavao interes Republike Srbije u Jugoslaviji, ističe Bojan Dimitrijević.

„On je bio isključivo komunista i Jugosloven po političkom opredeljenju. Uz to, bio je u najvećem delu svoje karijere čovek na saveznom nivou: on je bio prvo u Politbirou Komunističke partije, koja je bila savezno jugoslovenskog telo, a posle je bio na saveznim funkcijama ministra unutrašnjih poslova, potpredsednika izvršnog veća, potpredsednika SFRJ. Nikad nije bio srpski funkcioner i on se vremenom odrodio od srpske partijske baze koja ga je zdušno zamenila 1966. godine“, kaže Dimitrijević.

Ranković i Milošević

Interpretacija koja se mogla čuti u vreme kada je Ivica Dačić, tada ministar unutrašnjih poslova, položio venac na Rankovićev grob povodom tridesetogodišnjice njegove smrti i govorio o potrebi njegove političke rehabilitacije, čuje se i danas. Radi se o tumačenjima o Slobodanu Miloševiću kao svojevrsnom Rankovićevom nastavljaču. Odnosno kao političkoj ličnosti koja je, prema tim postavkama, spojila komunizam i nacionalizam – poput Rankovića.

Moguće je da se izvuče neka linija između pojave Slobodana Miloševića i te struje i onoga kako je Ranković pročitan osamdesetih godina prošlog veka, ukazuje Dimitrijević.

„Ljudi koji su smenili Rankovića na srpskoj političkoj sceni su bili prisutni i osamdesetih godina prošlog veka i vodili su Srbiju u nekom drugom pravcu, koji je bio suprotan očekivanju naroda. Pojava Slobodana Miloševića je na neke uticala da pomisle da je to na neki način nastavak Rankovićeve politike: jača centralizacija, obnova Jugoslavije, briga o Srbima na KiM, što nije u suštini tačno, ali se tako to videlo osamdesetih godina“, kaže Dimitrijević.

Akademik Ljubodrag Dimić dodaje daje takvo poređenje u naučnom smislu neozbiljno.

„To su figure koje pripadaju različitim vremenima, sa različitim životnim biografijama. U trenutku kada je Leka Ranković sišao sa istorijske scene, Slobodan Milošević na nju još nije počeo da se penje. U trenutku kada Milošević stupa na jugoslovensku političku scenu od nasleđa Leke Rankovića na toj sceni ne postoji ništa. To nasleđe je poraženo samom činjenicom da je već i sama partija i država do te mere razlabavljena da će izdržati još jedan ili dva partijska kongresa i da će već negde u januaru 1980. godine nestati i te političke stranke koju su i Tito i Leka Ranković na neki način predstavljali“, ukazuje Dimić.