U narodu je ogromna omraza i zavada. Ne govori komšija sa komšijom, otac sa sinom, brat sa bratom. Zašto? Zbog „političkih razlika“ i „mišljenja“. Ta mišljenja, koja razaraju srce i um (heart and mind), šire se kroz politički govor preko svih oblika medija. Od tako užasnog stanja jedinu korist imaju političari i njihove privatne kompanije, tajkuni, stranci i kolonijalna uprava. Ostatak Srbije, blizu 98% populacije, ima samo štetu, bolest i razaranje.
Nakon svakih izbora, kada dođe do smene naziva političke partije, koja vrši vrhovnu vlast (suština se ne menja), širom Srbije ostaje razbacano nebrojeno „leševa“ kadrova pripadnika bivše vladajuće partije, a koji su vodili domove zdravlja, škole, javna preduzeća, institucije. Neki su tražili „hleba preko pogače“, a neki su sledili preduslov da čovek „političkog Beograda“ (čitaj „njihov čovek“) bude na glavnom rukovodećem mestu. Na početku naše priče je bio uslov da rukovodilac najpre mora biti stručan, a potom „njihov“. Međutim, kada je „politički Beograd“ ovako naopakom upravom „poubijao“ skoro sav stručan raspoloživ kadar po srpskoj provinciji, ostalo je samo – „njihov“. A zašto bi rukovodilac javne imovine morao biti stručan, dovoljno je da bude „njihov“!? Stručne biraju za svoje privatne kompanije, zar ne!?
Olakšavajuća okolnost za ovaj zločin je da se vlasnik (čitaj narod), ne buni. A i kako će da se buni, jer je svako posvađan sa svakim: otac gleda „paket desno“ (Pink, Hepi), a sin „paket levo“ (Nova, N1), mada jasno vide da se oba kanala uređuju u istoj kancelariji. Građani gledaju, ali ne vide, jer ih svi mediji ubeđuju da „ne veruju svojim očima, već velikom vođi“, levo ili desno! Politička vrhuška u Beogradu je, za svoje jednokratne potrebe, potrošila sav sposoban kadar u Srbiji. Možda je adekvatniji izraz, „pobila“, ali da to ostavimo tužiocu.
Zbog podela i omraza, mi više nismo kadri da odbranimo vrednosti na kojima stoji naše društvo niti državnu imovinu koja je sticana vekovima. Šta više, većina ljudi nije kadra da odbrani čak ni sopstvene živote i imovinu, već kao jagnje, verujući svom čobaninu, mirno maršira ka svom nestanku. Buđenje najviše sprečava činjenica što su verovali političarima, pa je teško priznati, sebi i drugima, da su prevareni. Ako šta pomaže u zaceljenju rane, političari su govorili ono šta su im agencije javljale, ali su uvek radili samo ono šta je u njihovom interesu, u šta ubrajam i interes iz inostranstva.
Vreme je da kažemo – DOSTA! Ne želim više da živim u mržnji, jer to razara mene, moju porodicu, a život sa ljudima čini nepodnošljivim!
Ne želim da gledam kako neki političar sa kupljenom diplomom uništava sina moga komšije koji je pošteno završio ozbiljan fakultet uslovljavajući ga da bude član neke sekte ako hoće da dobije posao!
Ne želim da ćerka moga brata, koja je bila odličan student, npr. građevine, mora da ide u inostranstvo da konobariše, jer političar sa kupljenom diplomom, poslove izgradnje objekata i puteva daje stranim kompanijama (zato što mu je tako lakše da uzme proviziju i zato što su mu to naložile strane gazde)!
Ne želim da moji unuci vraćaju kredite koji su potrošeni za višestruko preplaćene nepotrebne stvari (stadione, EKSPO, auto-puteve za potrebe stranaca)!
Neću više da sledim njihove pozive na podele!
Šta, uopšte, znači politička podela na levo i desno u nekom malom mestu u Srbiji? Da se podignemo na malo veću visinu i pogledamo sveobuhvatnije, da li u Srbiji uopšte postoji stvarna politička organizacija koja je pošteno na levoj ili desnoj strani?
Ako bi bilo koji stanovnik Srbije postavio sebi pitanje: „Hoću li svojim pristupom u bilo koju partiju ili pokret vrhovne političke kaste stvarno rešiti bilo koji problem koji imam: radnog mesta dostojnog čoveka, krova nad glavom, zdravstvene zaštite, obrazovanja, dobiti kanalizaciju ili vodovod, rekonstruisati ulicu!?“, odgovor bi glasio: „Ne, neću!“
Siromaštvo je alat kojim se ljudi u Srbiji drže u pokornosti! To nije samo posledice lošeg gazdovanja i pljačke državom, siromaštvo je alat okupacije! Siromaštvo je preduslov da političari, takvi kakvi jesu i sa namerama kakve imaju, ostaju na poreskoj kasi, kao vlast ili kao opozicija.
A opozicija ne čini sve šta čini „da bi došla na vlast“, već da bi režim održala na vlasti!
Pri tome, „politički Beograd“ je pretovario sve lokalne administracije, lokalna javna preduzeća i institucije „svojim kadrovima“, koji niti šta znaju niti šta hoće da nauče; rade za političku kastu iz Beograda, a plaća ih srpska provincija. Još gore, zauzimaju mesto profesionalnim (koji znaju + hoće), i moralnim (neće da pripadaju nikome)! „Politički Beograd“ ne zanima šteta koju na ovaj način pravi provinciji! Godinama jasno gledamo da on misli samo o sebi rukovodeći se principom „u se, na se i poda se“.
Domovi zdravlja, komunalna preduzeća, opštinske uprave, škole, bolnice i sva ostala imovina, koju su gradile generacije, propadaju na naše oči, jer „politički Beograd“ je u stanju kliničke smrti i teško da će moći da se povrati u život. Insajderi tvrde da je preminuo, ali to kolonijalna uprava taji od građana, jer pokušava da na prevaru još malo „vozi“ državu i društvo dok ne nađe izlaz iz nezgodne situacije.
Usled siromaštva i poluratnog stanja koje živimo, politički prostor je toliko sužen da nema smisla govoriti o političkim podelama. Gladan stomak, uplašen razum, zatrovano telo i ubijena duša treba da su prioriteti naše stvarnosti!
Ne treba svi da potonu kada tone faraon! Stoga, vreme je da srpska provincija otkaže „političkom Beogradu“ – političku poslušnost. Za svoje dobro, za dobro države, pa čak i za dobro „političkog mrtvaca na Beogradu“ (asocijacija na „bolesnika na Bosforu“, kako je car Nikolaj I nazvao propadajuće Osmansko carstvo). Kažem u jedinini, jer je očigledno da je i vlast i opozicija jedna firma. Na tu fintu su nas zavađali, sukobljavali, držali podeljene i u pokornosti kako bi izvršavali svoje štetne namere i pljačku. To, šta je „politički Beograd“ uradio Srbiji, ne bi prošlo nekažnjeno da je društvo normalno. Oni kupuju sebi vreme plaćajući ga našim životima!
Naglašavam, svako mesto i svaki čovek u Srbiji mora da ima svoje političko mišljenje. Međutim, u ovom trenutku nijedna politička inicijativa ne može da bude realizovana kroz postojeću političku strukturu u Srbiji! Naravno, ukoliko nemate nameru da opljačkate i rasprodate državnu imovinu, to može. Usled siromaštva i poluratnog stanja koje živimo, politički prostor je toliko sužen da nema smisla govoriti o političkim podelama. Gladan stomak, uplašen razum, zatrovano telo i ubijena duša treba da su prioriteti naše stvarnosti!
Nego, za šta vam je potreban vođa?! Da vam kaže šta je loše u vašem životu? Da vas organizuje sa komšijom koji ima iste probleme kao i vi? Da vam dozvoli da radite na mestu koje je plaćeno iz novca vaših komšija? Da vam kaže šta smete, a šta ne smete u mestu u kome se rodio vaš pradeda ili čukundeda? Da vam dozvoli da kažete svoje mišljenje, radite svoj posao ili da postupite kao čovek? To su osnovne stvari koje je politika ukrala iz naših života i red je da to vratimo nazad!
Kolonijalna uprava i režim su svesni da je ujedinjenje građana u jedan front neminovna posledica njihove dosadašnje maliciozne politike. Zato pokušavaju da naprave „šum“ stvarnom i iskrenom narodnom pokretu, formirajući svoj. Tkzv. „Pokret za narod i državu“, čije je osnivanje najavio Kralj Sunca
Stoga, pozivamo sva mesta u Srbiji da prekinu sa političkim podelama, da sagledaju na koje fore ih je pecao „politički Beograd“ i da to više ne dozvoljavaju sebi, da oproste jedni drugima sukobe iz prošlosti, i da počnu da brane sebe – onog pored sebe – i onog koji ne može da se brani. Rob koji čeka da mu drugi skine lance, neće dočekati slobodu, već drugog gospodara!
Mali tračak svetla iz ovog mraka koji živimo je ujedinjenje u jedan front sa jasnim i praktičnim ciljevima koji su u interesu državljana Srbije, a ne stranaca i njihovih političkih rukavica u Srbiji. Stoga, pozivamo srpsku provinciju da definiše svoje probleme i krene u njihovo rešavanje bez traženja odobrenja „političkog Beograda“. Pozivamo vas da stvarnost, u kojoj živite, gledate širom otvorenih očiju, a ne kroz naočare koje vam stavlja „politički Beograd“.
Kolonijalna uprava i režim su svesni da je ujedinjenje građana u jedan front neminovna posledica njihove dosadašnje maliciozne politike. Zato pokušavaju da naprave „šum“ stvarnom i iskrenom narodnom pokretu, formirajući svoj. Tkzv. „Pokret za narod i državu“, čije je osnivanje najavio Kralj Sunca, treba ponovo da podeli ljude, da upeca nestrpljive i da ogadi već umornom srpskom društvu poslednji alat rešavanja krize – mirnim putem (u koju su nas upravo ti isti političari doveli).
Lekcija koju smo naučili u poslednjih dvadeset godina je da dikratura i omraza služe da bi se država i narod lakše opljačkali, od privrede, ruda, vode, tržišta, do ljudi i dece. Diktatura nam se ne dešava slučajno; ona je dobro projektovano oružje koje ima za cilj da sa što manje troškova i štete okupator uzme sve! Ovaj put to radi u rukavicama koje su ispletene od likova koji se zovu i prezivaju kao mi.
autor:Duško Kuzović
g. Jarić T. Živadinu, nadam se, ne smeta što je g. Čolić, rođen u Beogradu, čovek koji zna i celu Srbiju i živeo je poslovno u državama u „pola sveta“, napisao u svom komentaru -istinu! Po meni pomenuti procenti „starosedalaca“ u BG i „dođoša“ iz, kako lepo napisa g. Čolić „njihovih staništa“ što bih ja, po mojim precima generacijama Beograđanin, opisao kao „vukojebine“ često begstvom nekadašnjih stanovnika totalno napuštene -nisu mnogo važni -da li je nekada bilo 7% „pravih“ Beograđana i 93% dođoša ili obrnuto. Činjenica je da su od prvog bića sličnog čoveku u nauci zvanog homo habilis, sa malo većom moždanom masom od majmuna sa samo oko 400 do 500 grama, od kog je evoluirao, pa preko pojave prvog homo sapiensa pre oko 100.000 godina i do današnjeg savremenog čoveka, ljudi su uvek težili seobama. Pa tako i Sloveni, potonji Srbi, za vreme svih vekova boravka ovde na Balkanu gde su i danas. Migracija je bilo i biće ih uvek. Zato nije čudo da su se i u Beograd poslednjih dvestotinak godina, naseljavali ljudi sa svih strana. Tzv. „stari Beograđani“ su ih prihvatali kao svoje. I dobro je da je tako -šarolikost zahvaljujući novopridošlima je ponekad potrebna. Šta Beograđanima poslednjih 100 godina smeta je činjenica koja se viđa u Srbiji -da dođoši u BG ne žele da se prilagode životu u većem gradu, zadržavajući navike iz bitisanja u svojim -kako već napisah vukojebina iz kojih su došli. Da po njihovim ruralnim shvatanjima, nedaj Bože, da od starosedelaca steknu neke nove, ne kulturne jer određeni stepen kulture imaju i urođenici u Amazoniji i drugde, nego civilizovane ili civilizacijske navike. Ne, mnogi od pridošlih, očekuju -pa i zahtevuju, DA NJIHOV PROVINCIJSKI STEPEN CIVILIZACIJE OBAVEZNO PRIHVATE –STAROSEDEOCI U BG! Bez obzira da li su se neki ranije pridošli već navikli na grad i prihvatili gradsku, (urbanu) civilizaciju. Najveći talas pridošlih u BG datira od okotobra 1944.g. kada su Tito i njegove „oslobodilačke“ divizije, zajendo sa Crvenoarmejcima, oterali Nemce i zauzeli Beograd -pa nadalje, svih prvih posleratnih godina- uključujući i veliku bežaniju tobože „ljutih Krajišnika“ u poslednjem ratu- gde drugo nego najviše u –Beograd! Njihovi u BG izrođeni potomci, ruku na srce, su se navikli na grad i -po meni- postali „pravi Beograđani“. Ali ove odnedavne migracije od 50 do 70.000 ljudi godišnje? Katastrofa! Uzmimo za primer samo Vesića pristiglog iz neke vukojebine oko ili direktno iz Kruševca. Ili neke Ane B. koja, verovatno ni sama ne zna jel´žensko ili je muško- kao što ni mi Beograđani ne znamo ni odakle je poreklom! Uz njih je masa drugih koja stalno raste. I odmah bi svi, kao Vesić, da nas uče urbanom življenju, da zatvaraju ulice i trgove za saobraćaj, da „prevrću“ kocke na Trgu Republike, da nam sklanjaju spomenike (npr. na Slaviji) i instaliraju kojekakve kičeve od fontana jer se tako nešto u bojama i sa muzikom sviđa njihovim seljanima koji će za njima tek doći u BG, da ruše hale sajma na Senjaku itd. itd. Kod nas bi da muvaju, foliraju i otimaju se o mito, često bespravno, uz pomoć svojih „jarana“ koji već vladaju Beogradom grade zgradurine koje po izgledu ruže i onako neke ružne delove grada. Brojna sirotinja koja se oduvek doseljavala u BG, među njima i brojini Romi, gradeći svoje udžerice stvarali su ružne delove grada- npr. sirotinjsko naselje „Bara Venecija“, gde Mali, (poreklom iz CG?) Vučić -meni nepoznatog rodoslova po ocu i po kojem ocu, pa danas i ta Ana i taj Vesić i drugi, grade, po svojim i „ukusima“ Arapa, ne pitajući za to nijednog Beograđanina, ružnu imitaciju Dubaia kao tzv. BG na vodi! I dolaskom u naš -sada više njihov nego naš grad, sole nam pamet na svakom ćošku i po svim pitanjima. Navalili su na stare, autentične delove Beograda (npr. na Neimar) da ruše stare, često navodno zakonom zaštićene zgrade zarad dizanja novih „kula u nebesa“ ružnih do zla boga! I -što im je možda najvažnije- da tako „peru“ na ko zna kakav kriminalni način stečene pare. Naravno i uz (plaćenu) pomoć tobože „pravih“ Beograđana -jer bez nekih od njih i bez njihovih „jarana“, „burazera, kumova i rođaka, koji već vladaju Beogradom, ni to ne bi bilo moguće. Ne bi se izrodili Karići, braća Veselinovići, Radiočić i gomile drugih bogataša koji su to postali, ne generacijama, nego samo za desetak godina. A, oni koji su ostali u nekadašnjim postojbinama novih „drmatora“ koji vladaju Beogradom već 12 dugih godina, mnogi kojih više nema na životnoj sceni su tu vladavinu započeli još 1945.g., pljuju po nama starim i naravno i po novim, već „aklimatizovanim“ Beograđanima, grde nas na pasija usta tražeći -šta? Da BG prestane da postoji ovakav kakav su ga napravili NJIHOVI ZEMLJACI? Da se i oni što pre dočepaju velegrada, funkcija, „fotelja“ i „lakih“ para? Obratite se kritikama njima, njihovim zemljacima a ne nama poreklom iz Beograda! Oni su ti koji kvare i BG i odnose BG sa „provincijom“ a (još)provincijalci su tu da ih kuknjavom i glasanjem pa makar na „kvarnjaka“ -podržavaju! Kako bi se i oni što pre pridružili svojim zemljacima u BG- da i oni postanu za druge ljude diljem Srbije novi navodno „grozni Beograđani“. Od kojih terba oteti sve jer oni, ti iz BG, navodno, od unutrašnjosti otimaju i treba vratiti provinciji sve „oteto“, pa valjda i „otet“ politički uticaj. Koga je nažalost malo u rukama „pravih“ Beograđana, nego baš u rukama tih došljaka u BG iz mnogih sela i gradića širom Srbije!
P. Rakočević Štutgart/Beograd
Vas komentar ukazuje na realnu situaciju i lepo oslikava trenutnu situaciju (nazalost to se desava vise decenija) sto nebih mpogao da kazem za tekst autora Duska Kuzovica. G-din D.Kuzovic je izmesao karte i postavio i oslikao nastalu situaciju mesajuci sve lepeci cinjenicu do cinjenice, da se (verovatno) opet podelimo na …… Uvek su vazne podele (tako je lakse da se zamuti voda) a nikako mudar predlog KAKO IZACI IZ NASE SITUACIJE U KOJOJ se nalazi drustvo. Situacija o kojoj pisem karakterise nase vise decenijsko propadanja u SVAKOM segmentu drustva u Srbiji. Jedan od osnovnih razloga nastalog propadanja je nemanje kvalitne elite , odnosno imamo samozvanu ,,elitu,,. Nasa elita je izolovana i marginalizovana. Slucajno? Prema svemu sto vidim i koliko dugo se radi na tome to nije slucajno. Ali…. nemamo svi pilece pamcenje i postoje ljudi u Srbiji koji sagledavaju sta se desava sa nama i oko nas. I u Beogradu i van Begrada ima ljudi, koji zive normalno i normalno se ponasaju u skladu sa nasom tradicijom. To nije mali broj ljudi. Nisu nam svima svrake popile mozak , i nismo svi postali korisni idioti….. mozemo da otrebimo kukolj iz zita. Prema tome i usmeravamo svoju porodicu. Uvek je bilo i bice za vijek i vijekova. ,,Posle turbulentnog vremena i vihora, lisce i svakavo djubre pasce tamo gde mu je i mesto,,.
“Vreme je da provincija izoluje politički Beograd“
7% Београђна то не може да учини – ни теортски ни практично,
и поред најбоље воље.
То једино може да учини “политичка унутрашњост“ настањена у Београду.
Stara vec ispricana prica…..ZAVADI pa VLADAJ. Malo pricaj o cetnicaima (Vuk Draskovic) pa posle o partizanima (Ljubisa Ristic) moze i Srbi i Jugosloveni (S.T. Protic, Vesna Pesic i ostali). Sada pricaj o Srbijancima ili Crnogorcima moze i o Bosancima. Zavadi na svakom polju. Neko ce da se nalepi….Jedno je uvek isto. Sto gore Srbiji to bolje drugo srbijancima, korisnim idiotima i NVO, svi placeni novcem iz budzeta Republike Srbije (tako se sada radi po diktatu,, demokrata,, sa Zapada). Pa ubaci u pricu i krug dvojke …..i eto da bude gusca magla od lazi.
“U narodu je ogromna omraza i zavada. Ne govori komšija sa komšijom, otac sa sinom, brat sa bratom. Zašto? Zbog „političkih razlika“ i „mišljenja“. Ta mišljenja, koja razaraju srce i um (heart and mind)…
– To “heart and mind” je valjda za one koji ne znaju srpski. A to je onaj narativ: “Ona ima haljinicu boje cigle, ili što bi naše bake rekle: red brick colour” – legendarna hrvatska sportska komentatorka Milka Babović (poreklom Crnogorka).
“… šire se kroz politički govor preko svih oblika medija. Od tako užasnog stanja jedinu korist imaju političari i njihove privatne kompanije, tajkuni …”
– Ta reč – tajkun, se kod nas mnogo zloupotrebljava. Naročito od strane Vučića i Ane Brnabić (a onda su to listom preuzeli ovi njihovi), koji znaju engleski, znači svesno, u značenju – bogati lopov, a ona u izvornom engleskom značenju označava: wealthy and powerful businessman or idustijalst – Oxford Advanced Dictionary of Current English – AS Hornby, što bi u prevodu značilo: bogat i moćan poslovni čovek ili industrijalac. Dakle ni traga od onog pežorativnog “lopov”. Kad bi se to tako tumačilo, onda Bil Gejts, na primer, I svi drugi uspešni poslovni ljudi bili lopovi. A oni su ustvari noseći sloj društva.
To je što se tiče jezičkih bravura u tekstu, a čini se da je i u samom tekstu u osnovi autor vozio u suprotnom smeru. „Politički Beograd“ je ustvari provincija. Voleo bih da mi autor navede bilo koga od lidera opzicije. Svi su oni podolazili u Beograd od kojekude. Napustili svoja prirodna staništa pa se razigrali po Knez Mihajlovoj. U tom pravcu ide i ovo naseljavanje instant Beograđana iz Male Krsne, Kovina i drugih mesta iz provincije u Beograd. U vreme pisanja knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA raspolagao sam podatkom da je u Beogradu početkom ovog veka živelo svega 7% Beograđana. Možda u tome i leži problem.
Сам текст са све језичким бравурама је класично вучићевско слуђивање народа тима ми (провинција) против њих (Београд), али је свакако, бар у наслову поменуо интересантну тему а то је однос Београда и остатка Србије или, како Београђани воле да зову, провинције. Ту сте Ви са Вашим другим делом кометара разрадили тему. Као прво, како се тих 7% (правих) Београђана са почетка 21. века квалификује да се зову Београђани и шта су осталих 93%. Јел тих 7% дуже живело у Београду од осталих? Колико година неко треба да живи у Београду да би се назвао Београђанином? Или је критерију број претходних генерација које су рођене и живеле у Београду? На пример ако су некоме родитељи, све бабе, деде, прабабе и прадеде рођене и живеле у Београду, тај се може назвати Београђанином.
Друго, Ваш коментар „Svi su oni podolazili u Beograd od kojekude. Napustili svoja prirodna staništa pa se razigrali po Knez Mihajlovoj.“ најбоље говори како Београд и Београђани виде остатак Србије, као животиње које напуштају природно станиште и долазе у њихов „цивилизовани“ Београд да га прљају. На жалост Београђани не схватају да те „животиње“ беже јер им баш Београд уништава природно станиште. Тужна истина је да је и велика већина тих Београђана доскора спадала у те „животиње“
Користило би разликовати Београђане и Беееооограџане и сетити се, колико је Београд имао становника пре 1941 и после 1945. Другонаведени су сами себе прогласили за „посебне“, па не могу очекивати, да их остатак Београда и „провинција“ разуме и буде сагласна са резонима дотичних. Као што видимо и П.Ракочевић из који је радни век провео у Штутгарту, додаде себи у потпису Бееоограџанин.