Posle odluke Srba sa Kosova i Metohije da izađu iz sistema tzv. kosovske lokalne samouprave i prekinu svaku institucionalnu komunikaciju sa uzurpatorskim vlastima u Prištini povučen je prvi konkretan korak u smeru poništavanja antidržavnog Briselskog sporazuma.
U svetlu svih proteklih poteza Prištine nemoguće je. a ne primetiti da su kosovski Albanci i njihovi sponzori sa Zapada, očito revoltirani neuspesima na polju zaokruživanja tzv. nezavisnosti, spremni da pribegnu najopasnijim provokacijama i nasilnim metodama kako bi svojevrsnim “blickrigom” izdejstvovali puno priznavanje lažne države od strane Beograda.
Njihovi postupci nam jasno ukazuju da je čitav pregovarački proces zasnovan na tzv. briselskom modelu sada obesmišljen i prevaziđen. Priština ga odbacuje jer je svesna da će sve teže moći da ga iskoristi za izvlačenje dodatnih ustupaka po principu “što manje Srbije, što više Albanije na KiM”. Sa druge strane ni Beograd nema nikakav osnov da se i dalje pridržava već postignutih “briselskih rešenja” koja su samo prividno kupila mir i stabilnost, a zapravo podstakla eroziju srpskih državnih ingerencija u južnoj pokrajini.
Dužnost Srbije je da usliši glas svog naroda na Kosovu i Metohiji, a taj narod je juče jasno rekao da ne želi ni faktički da bude u institucionalnim kandžama “Republike Kosovo”. Srbi sa KiM napravili su prvi korak na putu reintegracije južne pokrajine, suspndujući Briselski sporazum, čime su ponovo stali na branik srpske ustavnosti.
Sledeći korak mora da povuče njihova država koja će preduzeti sve neophodne radnje kako bi se povratilo pređašnje, ustavno stanje i pokrenuo proces postepene obnove suvereniteta. A obnove suvereniteta niti bezbednosti srpskog naroda na KiM nema dok se na mesto Briselskog sporazuma ponovo ne postavi jedini mogući i održivi normativni okvir za rešenje kosovskog pitanja – Rezolucija 1244.
Mr Danijel Igrec
Izvor: vidovdan.org
О античком староседелаштву Срба (Словена) на Балкану и о повељи с привилегијама Србима Александра Македонског, сведочи и католички свештеник – доминиканац, фра Винко Прибојевић, са Хвара, крајем 15. и почетком 16. столећа. Он наводи, да су Илири словенско племе и да је Александар Македонски Словен. Мада у време Александра Мекедонског није било речи о словенском имену, фра Прибојевић робује давној одлуци Ватикана – да се пише „Словен“, где год у документима стоји „Србин“. Према таквом упутству из Свете Столице, написао је књигу о Србима, али ју је насловио друкчије: „О подријетлу и слави Славена“. Најважније је за нас то што је написао – да су Словени у Антици имали народна (или племенска) имена: Венети, Илири, Трачани, Дачани, Готи, Гети, Мизи, Рашани, Македонци, Далматинци…
Узгред ће рећи, да су Словени: и Александар Македонски, и Аристотел, и Свети Јероним – сви с Балкана. Кад описује границе државе Филипа и Александра Македонског, видимо да нису оивичавале малу област, како то приказује званична историја – пре Александровог похода на Египат, Иран и Индију. Римокатолички свећеник Винко Прибојевић објашњава, да јој је граница на Северном мору (Балтичком), а јужна на егејским острвима. Представљајући народносни састав Александрове војске, наводи – попуњена је Словенима и Грцима. Прибојевић пише, да је Александар Македонски, у својој вишенационалној и вишерасној држави, даровао Словене привилегијама. Оне нас подсећају на оне привилегије које су уживали Срби Крајишници у Мађарској, од 1471. године и у Аустрији, од 1630. године. Ово подсећање намеће и закључак, да су мађарски и аустријски државници своје привилегије даровали Србима Крајишницима по угледу на поступак Александра Македонског, јер је сигурно да су за Александрове привилегије Србима знали.
Знали су умни људи и на Западу, да је кривотворена историја Словена и то ће записати (1857) Кристијан Карл Јосиас Бунсен (Christian Karl Josias Bunsen) у својој књизи „Историја света“ – поглавље о Египту:
„Моје дело доказује, да је досадашња хронологија старог азијског света, а, такође, и најстарије Грчке, дело самовоље и бесмислица“.
Историји Балкана се посветио и аустријски историчар из 19. столећа, Спиридон Гопчевић, чије ћемо текстове унети у друга поглавља, а сада указујемо на његов закључак, да нису живели Шиптари у данашњој Северној Албанији, него да је то стара српска постојбина:
„У данашњој Горњој Албанији, нису Шкипетари, него су Илири-Срби живели. А у старо доба, историја није имала никакве везе са шкипетарским народом“.
Академик Деретић разложно објашњава, да је цела територија данашње Албаније била етнички српска – не само северни део, како наводи Спиридон Гопчевић:
„Топографски називи, хидроним и ороними су најбољи докази – који је народ старији на одређеној територији. Та имена су одолевала свим најездама у свим крајевима света. На територији савремене Албаније, нема имена албанског порекла; сва имена су српског порекла – са грчким преводима за известан број њих. То доказује, да је цела Албанија била српска земља, па и најјужнији њени делови су били насељени Србима. То потврђује и Франсис Картер, који каже, да је у Епиру, између Арте и Ђирокастра, живело словенско племе – Војонита“.
Ако се упознамо с основним речима шиптарског језика, видећемо њихову сличност с језицима народа на Кавказу. И о овоме нас уверљиво упознаје академик Деретић. Позива се на америчког истраживача историје Арбанаса из 19. столећа, J. C. Hobhouse Broughton-a:
„Што се тиче албанског језика, овде је прикупљено за ваш увид и то су примери који су готово први пут стављени на папир. Основа је словенска, измешана с различитим језицима, међу којима највише из турског, затим савременог грчког, италијанског, француског, чак и неке речи су из енглеског – у овој чудној мешавини“.
Ј. Деретић прихвата навод америчког историчара и наставља: „Одмах пада у очи, да Американац није нашао речи из старогрчког и старолатинског језика“ – чиме нас подсећа, да Шиптари, у стара времена, нису били на Балкану, јер да јесу – имали би у свом језику старогрчке и старолатинске речи. Деретић налази у шиптарском језику много речи – истоветних речима кавкаских народа, и по значењу и по гласовној одлици:
„Поред историје и етнографије, откривамо какваско порекло Арбанаса и преко језика. Пресудни су називи бројева од један до сто, помоћу којих се и одређује припадност датог језика одређеном систему језика. Арбанаси за број 1 (један), имају три назива: ња, ње и њи. Озваничено је: ње. Ова реч нема никакве везе с европским језицима, али има с језицима из Азије. Монголски назив за 1 (један) је: нег, а на језику таи, за један се каже – њунг. На језику лао – каже се: неунг… На кавкаском језику бежта у Дагестану – хоњ. Арбанашки назив за број сто (100) се веже с истом речју у реченом бежта језику. Арбанашки је – њећинд, а у бежта језику – хоњћит. Ове речи значе „једна стотина“. Кад се говори само о стотини, Арбанаси кажу – ћинда, а у бежта језику – ћинта… Сад је јасно, којем језичком систему припада арбанашки језик“.
Академик Деретић је нашао британског стручњака за историју Арбанаса, који је записао, да су Шиптари у Турској (Албанији на Балкану) истог рода са Черкезима на Кавказу:
„Тамо је друга Албанија (савремени Дагестан) на Кавказу и неки писци сматрају, да су њени становници исти народ као и њихови истоимењаци у Турској. Извесно је да постоји велика сличност између Тоска из Албаније и Черкеза са Кавказа“.
Академик Деретић указује на још један поуздан податак о азијској постојбини Шиптара. Преноси текст из часописа „Даница илирска“, Загреб, 28. просинац 1839. године. Тад је Загреб био у Аустрији и тадашњи историчари су знали одакле су Шиптари стигли на Балкан, те је следећи закључак и унесен у „Даницу илирску“. Да напоменемо, то је учињено мимо плана аустријске државе, која је у то време имала план, да Шиптаре прогласи потомцима Илира:
„Арнаути су из Азије, из предела између Црног мора и Каспијског језера“.
Да Шиптари нису староседеоци Балкана, пише и Џон Камбел:
„Албанци себе не називају албанским именом, које припада претходним становницима њихове земље. Они су Скипетари, име које значи ‘брђани’… њихово кападохијско порекло је утврђено“.
И српском књижевнику Бранку Д. Зрнићу је један домаћин у Приштини (Шиптар по народности) признао ово помћење Крсне славе у шиптарским породицама, које спомињу Милутин Фолић и академик Станишић.. Тај домаћин му је саопштио, да му је породица у 19. столећу била српска. Зрнић се упознао са њим ових година и био му је једног дана у кући. Причали су о политичким приликама и неприликама и стекли су међусобно поверење. У једном моменту је домаћин устао, пришао је зиду дневне собе и скинуо је са зида прелеп тепих с народним везом. На зиду се појавила икона Светог Ђорђа – то је била слава прадеде овог старог Шиптара. Рекао је, да суседи знају, да он чува икону Светог Ђорђа, убили би га. И додао је, да се српске иконе, вероватно, чувају и у кућама других Шиптара, али по неким правилима – кажњава се само онај домаћин код кога се то открије и огласи.
Бранка Д. Зрнића је ово подсетило на завичај у Републици Српској Крајини, где су му покатоличени и похрваћени Срби, такође, признавали, да им се у кућама чувају иконе Крсних слава српских предака. Један од тих католика му је признао, да су баке некад заклињале потомство – да икону мора да сачува, јер ће, у супротном, породицу пратити узастопне несреће (неко је од предака знао, да ће заклетва дуго одржати српску нит у породици). Под утиском ове жалосне судбине српског национа, Зрнић је написао и тужну песму о српским поделама: „Српске деобе“:
„Докле ће Срби Србе да деле Откуд у сваком жеља да влада,
Кад сами виде да то не ваља, Увек са другим, а не са собом?
Беспућем иду, а добро знају, За жељу такву изговор тражи,
Да у зло воде трвења даља? Да је у праву куне се Богом.
Шта ли мој народ треба да снађе
Да би деобе могао да збрише,
Своје српско порекло нису скривале многе шиптарске породице на Косову и Метохији – све до друге половине двадесетог столећа. Тада ће то почети да скривају, кад је већина Шиптара придобијена за западноевропски план разбијања Југославије – у којем је предвиђено проглашавање Косова и Метохије за посебну шиптарску државу. А то стварање шиптарске државе на српској историјској и етничкој земљи је планирано још на Берлинском конгресу 1878. године, а садржај тог плана је КП Југославија унела у свој програм на Дрезденском конгресу 1928. године. Но, да се на овим одлукама Западноевропљана не задржавамо, него да видимо српска обележја у неким шиптарским племенима. Забележио их је Милутин Фолић и занимљива су, јер је у њима реч о познатим шиптарским племенима. М. Фолић пише:
„Духовне творевине, обичаји, јуначке песме у десетерцу и многи мотиви прича, такође, слични су у црногорских и арбанашких Брђана и Срба, уопште, који су се овде мешали и стапали… Код косовско-метохијских Арбанаса, постоји традиција о Косовском боју, Милошу Обилићу, Краљевићу Марку и, уопште, о средњевековној српској држави… Утврђено је, поред овога, да су ови Арбанаси, као и Срби, славили славу: Гаши – Светог Јована и Свету Петку; Шаље – Светог Ђорђа; Краснићи – Светог Арханђела и Берише – Светог Николу. Забележено је, да су, до сада, арбанашки фисови Берише славили Велику Госпоину, Тачи – Светог Јована (зимског) и Краснићи – Светог Себастијана. Узајамни утицај између српског и арбанашког становништва се види и у говорном језику. Скоро сви називи везани за ратарство – српског су порекла: рало, раоник, кош, коса, косити (ме косит). Речник за наводњавање је, такође, исти. Арбанаси кажу: „ме вадит“ – а српски је „вадити“… Заједничке речи Арбанасима и Србима су: врело, двор, изб, јарам и многе друге“.
„На молбу спрског краља Бодина, који је објединио све српске кнежевине и проширио границе до Солуна (а погинуће 1101. године, на Косову – у Неродимљу: мрамор није очуван), папа Климент Трећи Виберт је подигао за Србе Барску бискупију на степен ‘Дукљанско-барске надбискупије’. Одредио је, да јој буду потчињени следећи бискупи: которски, улцињски и травуњски (Требиње). Дакле, још је било прерано, да се шака Албанаца, депортована из Сицилије и Јужне Италије и размештена око Кроје, региструје као неки ентитет у балканским збивањима… Подсећамо, да у повељама цара Византије (Источно римско царство), Василија Другог, названог ‘убицом Бугара’ из 1019. и 1020. године, нема ни помена о постојању Албанаца на Балкану, а Василије је, баш у то време, са својим трупама, ‘чешљао’ пределе на којима ће се, двадест-тридесет година касније, настанити Албанци – доведени из Јужне Италије и са Сицилије“.
У свом уводном реферату, Академик Михаило Марковић је истакао, да Албанци (Шиптари) немају сродничку везу са Илирима и да су позни дошљаци на Балкану:
„1) Албанци не воде порекло ни од Илира, ни од других староседелачких народа. Тај негативни суд потврђује све расположиве историјске, археолошке, лингвистичке и друге чињенице.
2) Нема никаквих података, да су Албанци уопште боравили на Балкану – све до средине 11. столећа. Истраживања руских научника Артамонова, Плетњова и других, као и бројне старе мапе, лоцирају их у подручје Касписког језера.
3) По доласку на Балкан, они су живели на једном делу територије Епира, око градова Драча и Кроје. До 17. столећа, етничка граница која је делила Албанце и Србе је ишла реком Дримом и Црним Дримом.
4) Све до српских великих сеоба 1690. и 1737, присуство Албанаца на Косову и Метохији је незнатно – испод једног процента становништва.
5) Смисао истраживања порекла Албанаца у томе је – да се дефинитивно сруши један историјски фалсификат, један идеолошки мит, којим треба да се оправда и легитимише отимачина туђе земље, у овом случају управо земље, која има непроцењив историјски кутурни и геостратешки значај за српски народ (Косово и Метохија), а које се српски народ никада неће одрећи“.
Поред академика Марковића и многих других, пореклом Шиптара (Албанаца) бавио се и члан Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу, Јован И. Деретић. У неколико својих дела, навео је све могуће изворе о старини Шиптара и Срба, а они су само потврдили, да су Илири били једно од српских племена (или је то Србима било једно од завичајних имена – попут: Босанци, Сремци, Шумадинци, Банаћани…) на Балкану, а да су Шиптари старином с Кавказа.
БИВШИ СРБИ – ШИПТАРИ
КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ
ДОКУМЕНТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА
Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).
Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.
Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.
Овај документ је заведен у Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:
“Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.
Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.
Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.
Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).
После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.
Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.
Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.
ХХХ
У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.
Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.
Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:
1) према броју рођене деце у једној години,
2) броју умрлих у једној години,
3) количини потрошеног хлеба у једној години,
4) количини потрошене соли у једној години и
5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.
ХХХ
Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.
ХХХ
Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је несхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.
Београд, 16. 4. 2002.
Слободан Јарчевић