Budimpešta je mršava imitacija Pariza; Beograd je manja, ali urednija verzija Budimpešte. Postoji kremasti bulevar, Terazije, sa strmim ulicama pod pravim uglom sa obe strane; a dodatnu vedrinu donosi obilje lišća — kestena, oraha, jorgovana i smokava — grupisanog oko skoro svake kuće.
Glavna rana na oku u Budimpešti je glavna mana u oku posmatrača, »seljački kroj« (odeće – napomena P.B.B.) građana oba pola, koji monopoliziraju ulice. Ali ovde, bar jednom, izgleda da buržuji pokazuju dobar ukus. Oni ne oblače nespretne imitacije evropske mode iz pretprošle godine, već prilagođavaju svoju šarmantnu modu narodnoj nošnji svojih seljaka.
Možda ćete videti labave »zuave jakne« (fr. la veste à la zouave; kratka jakna otvorenog prednjeg dela sa dugim rukavima, slična onoj koju je istorijski nosila alžirska pešadija francuske vojske – napomena P.B.B.) od kestenjastog somota sa dugim rukavima i finim ivicama od zlatnog veza; ženske kose ispletene oko dragih malih crvenih fesova na potiljku; suknje i marame raznih svetlijih boja.
I seljaci su ovde brojni, a ja se posebno divim zlatnim jaknama, varvarskim ukrasima, ogrlicama od starih novčića, tamburelo kapama (it. berretto a tamburello; vrsta kružne pljosnate kape u obliku ravnog cilindra, poznate kod Srba pod imenom »kariklija«, »karikača« ili »šišak«, izrađivan je od crvene čoje, odozgo je zatubasta kao fes, a sa strane je crna – napomena P.B.B.) i svetlim keceljama nalik ćilimima koje nose.
Muškarci uopšte nisu slični Francuzima, a u političkom aspektu žele da ih zamišljaju kao Amerikance. Ali oni su pristojniji od Francuza, a njihova američka politika je uglavnom poza. Znam malo prijatnih pogleda kao što je prilaz Beogradu sa vode u lepo popodne. Ako niste bili tamo od kada je poslednji bimbaši odneo svoju torgu i prtljag pre četrdesetak godina, teško da ćete ga prepoznati na istom mestu. Tada je, kao i uvek, bio Beograd »beli grad« — sada na odgovarajući način iskvaren u Beograd, ne etimološki, već zapravo »lep grad« — ali ste bili suočeni sa prostranstvom onih visokih zidina koji zaklanjaju misterije muslimanskih domaćinstava, i mnogi minareti su se isticali na liniji neba.
Još gledaš beli grad; ali visoki zidovi ustupili su mesto belim kućama koje se poverljivo smeškaju kroz prozore evropskih uzora, a umesto brojnih minareta, iznad ostalih, uzdižu se samo dve moderne zgrade — Saborna crkva sa tornjem od mrkožute boje i impozantni Nova dvor u centru grada.
Bele kuće blistaju na suncu, kao stado sveže opranih ovaca, koje se kreću gore, preko brda, do svog sastanka kod Saborne crkve; dok rimska utvrđena citadela, kestenjasta od starosti, daje najskladniji kontrast koji se može zamisliti sa limetima i bagremima koji razigrano vire između zgrada i, sastaju se na Kalemegdanu (»tvrđava«), plešu lagano na povetarcu.
Električni tramvaj vodi vas strmoglavim ulicom, a za dva minuta ste na obodu javnog parka, posmatrajući panoramu koja sigurno može imati malo takmaca. Ovde, na ovim terasama, kažu vam, mnoge srpske rodoljube su Turci nabijali na kolac, i ostavljali da se muče u neizrecivim mukama i ispunjavaju vazduh (sada tako miomirisan) mučnim zagađenjem.
Tekst: Herbert Vivijen/Zapis o Beogradu, zima 1895. godine (Preneo Petar B. Bogunović – Fejsbuk)
*Autor je bio poznati engleski novinar
