Okupljanje Kumova posle jedanaest godina u Beogradu obeleženo je, čime drugo, nego pokušajem ubistva jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji – Milana Beka. Klasična sačekuša, toliko puta već viđena na srpskim ulicama devedesetih godina. Ko je toliko moćan da udari na gotovo do juče nedodirljivog Beka? Da li je moguće izvesti nešto ovako bez učešća i znanja ljudi iz sveta politike, krupnog kriminala, biznisa i policije. Iskustvo nam govori da nije. Beko je mnoge zadužio i poslovno i privatno. I sigurno je da je stvorio mnoštvo neprijatelja na svim stranama, ali na čoveka se puca tek onda kad se poklope interesi i stigne odobrenje. Ovakvi zločini se, po nepisanom pravilu, dugo pripremaju.
Ali, ovakav pokušaj likvidacije poznatog biznismena ne nosi samo poruku njemu već i svim građanima Srbije. Kad je to njega zadesilo koji ima dovoljno novca i moći da se zaštiti, šta tek čeka takozvane obične smrtnike. Zato pazite šta radite, vodite računa šta pričate i pišete. Sejanje straha je nešto što je aktuelna vlast davno patentirala i dokazala kako uspešno to sprovodi. Proizvodnja straha je nešto čime se hrane i od čega žive. Drugačije ne umeju.
Prvo su pokorili medije. Ugasili svaku mogućnost da se čuje bilo šta što bi moglo da se okarakteriše kao kritika vladajućeg režima i velikog vođe. Potom su preko svojih medija počeli da sistematski proizvode haos objašnjavajući narodu kako postoji jasna sprega tajkuna, mafije i moćnika na zapadu, čiji je jedini zadatak rušenje Vučića. O navodnoj ugroženosti premijera… nije bilo dana, a da se o tome na sva zvona nije pisalo ili govorilo. Jedina dilema bila je da li će ga udaviti u poplavama ili sprečiti u reformama koje sprovodi izvodeći Srbiju na put oporavka. Da li ga više ugrožavaju preko sopstvenog brata ili brata albanskog premijera? Možda i pokušaj ubistva Milana Beka pripišu Miškoviću, vozaču kantrimena ili Kosmajcu. Ono što je samo njima logično teško je spojiti sa zdravom pameću. Ali u tome je cilj. Što luđe, to bolje.
Primitivizam i poslovičnu netrpeljivost prema svakome ko misli drugačije, a posebno prema onima koji uopšte imaju želju da misle, ponovo su vratili u Parlament. Nesposobnost da reše bilo koji problem prekraćuju ispoljavanjem mržnje. I u takvoj atmosferi dočekali su svog političkog idola, čoveka koji ih je stvorio, osobu kojoj su se divili, na čije su se uvrede upućene političkim protivnicima grohotom smejali, a njegovo brutalno i neprimereno ponašanje bespogovorno odobravali.
Oni koji su plačući ispratili crvenog vojvodu od zarđale kašike u Hag ni slutili nisu da će postati najmoćniji ljudi u Srbiji, a da će prethodno morati da se odreknu svog duhovnog oca. Oni nisu samo izdali njega i stranku kojoj su pripadali već i zakletvu datu u crkvi. Za njih je jedini Bog bio Šešelj, pa veruju da je ono što su učinili opravdano i u skladu sa tradicijom.
Sada mu zameraju kako je primitivan, nasilan, lud… I to sa istih onih medija i uz pomoć istih ljudi kojima su blatili Đinđića i ostale predstavnike opozicije kako su izdajnici i strani plaćenici koji se zalažu za bombardovanje i okupaciju Srbije. Sadašnje perjanice srpskih evrointegracija odjednom su postale gadljive na čoveka kojem su išli po burek, nosili tašnu, bez čije dozvole nisu čak smeli ni da se ožene, a kamoli da samostalno biraju bračnog partnera. Da sve bude još tužnije to čine citirajući upravo izjave Đinđića o Šešelju kao najvećem piromanu Balkana.
Posebno naglašavajući da su se povratku Šešelja najviše obradovali oni koji su ga poslali u Hag, namerno zaboravljajući na činjenicu da je tamo otišao dobrovoljno, jer je između ostalog znao šta pripremaju njegovi drugari iz zemunskog klana. Uostalom i sadašnji predsednik Srbije je javno upozoravao Zorana Đinđića da je i Tita bolela noga pred smrt. Dakle, najuže rukovodstvo srpskih radikala dobro je bilo obavešteno šta će se desiti, a Šešelj se, ni posle toliko godina, naravno, ne kaje zbog onoga što se dogodilo.
Teško oboleo, sa metastazama kojima tepa izgovarajući imena svojih nekadašnjih najvernijih saradnika, ukazuje na kancer koji nije zaposeo samo njegovo telo već i celu Srbiju. Ima li tome leka, može li Srbija da preživi tu pošast oličenu u onome što se svakodnevno događa. Gde ispred zgrade vlade penzionisani oficir maše pištoljem, kontrolor u autobusu šutira bespomoćnog penzionera, gde najveći stranački preletač predsednica Skupštine Maja Gojković drži lekcije o nemoralnosti prelaska iz stranke u stranku, gde se puca na Milana Beka, gde investicije i zapošljavanje vidi samo premijer i njegovi najbliži, gde se najvećom državničkom mudrošću proglašava otimanje zakonom stečenih penzija, gde se izdaja kuma i prijatelja smatra vrlinom, gde se student koji svojim novcem obnavlja porušeno kažnjava po zakonu…
Milan Beko, ukoliko preživi, a bude imao smelosti i da progovori, možda uspe da nam otkrije kakvo je istinsko nasleđe iza sebe ostavio Vojislav Šešelj i šta nam sve još predstoji na tom putu popločanom krvlju i zločinima. Jedno je sigurno, od komarca je nemoguće napraviti vegeterijanca, kao ni od krokodila umiljatog kućnog ljubimca.
Srđan Škoro