Prošlo je četiri godine od kad je Vučić na vanrednim parlamentarnim izborima ponovo osvojio apsolutnu vlast. Osam godina je već na vlasti i jači je nego ikad. U bolju budućnost više niko, osim njega, ne veruje. On i dalje optužuje druge za sopstveni neuspeh.
On i dalje nije zadovoljan narodom. I dalje se žali da puno radi. Oseća da mu niko ne veruje, ali nema dokaz da je to istina, jer nema ko, a ni gde da javno uputi kritiku na rad vlade na čijem je čelu. Srbija se gasi. Građani ćute i gledaju. Čekaju ih novi izbori. Ovaj put na njih idu pod prisilom. Nema izbora, zna se za koga se mora glasati.
Za tih osam godina Vučićeve vladavine sve se urušilo voljom jednog čoveka. Smanjene su plate i penzije još više, povećan je javni dug. Racionalizacijom javnog sektora izvršena je smena zaposlenih po principu „naši za vaše“. Pravosuđe je u kolapsu. Radi se kako kaže izvršna vlast i nikako drugačije. Policija, vojska i službe bezbednosti su i dalje pod kontrolom jednog čoveka. On zna ko se sa kime viđa, utvrđuje da li su novinari i dalje poslušni, prati situaciju iz dana u dan, iz minuta u minut. Može se reći da je opsednut podacima koji stižu iz bezbednosnih struktura.
Zaštitnik građana više nije Saša Janković, već njegov čovek. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je nepoznat široj javnosti i ne oglašava se više kao nekad Rodoljub Šabić. Građani više nemaju kome da se obrate, pa biraju poslušnost vođi kako se ne bi našli u kafkijanskoj situaciji. Veži konja gde ti gazda Vučić kaže i dalje je osnovna odlika mentaliteta većine.
Opozicija skoro i da ne postoji nakon poraza na izborima 2016-te godine. Praktično je stvorena atmosfera jednopartijskog sistema lumpenproletarijata sa kupljenim diplomama.
Intelektualci, ah ti večiti individualci, zatvoreni su u mračnim sobama. Nemaju volje, a ni snage, da analiziraju kako nam se ovo desilo.
Mladi se, na društvenim mrežama, žale na to što Kristijan nikako da postane ministar za sport i omladinu. Razume ih, brate mili, zašto da ne? Ceca više nije srpka majka, već baka. Keva je sad neka što je snimila spot sa Legijom koji je, u međuvremenu, pušten na slobodu.
Opasno je šetati se gradom danas, četiri godine nakon izbora 2016-te. Komunalna policija nas juri po ulicama, kako bi nam napisala neku kaznu i doprinela punjenju budžeta za isplate plata zaposlenim članovima Srpske napredne stranke. Kondukteri u javnom prevozu se pozivaju na rušenje javnog reda i mira ukoliko progovorite dok oni traže karte na pregled. Ne ljube se Vučićeve slike na stranačkim kalendarima, već se iste drže na zidovima učionica u svim školama i kabinetima.
Odnos sa regionom i svetom van naših granica je na ivici incidenta. Kako se Vučić seti zviždanja u Areni ili uzvikivanja na stadionu onoga legendarnog „Vučiću pederu“ tako dobije želju da sa nekim javno zarati i povrati muškost. Povremeno ga na to podsete i neki mediji, štampajući na naslovnoj strani kako premijer ima veliko srce, ali i muškost.
Međutim, iako je osam godina na vlasti, bez obzira što je ućutkao medije, građane, intelektualce, njemu i dalje nije dobro. Nešto ga i dalje ljuti, čini ga nespokojnim. Nije mu dovoljna moć, bogatstvo i silom stečen ugled. I dalje misli da neko, negde možda ipak sumnja u njegovu bezgrešnost. To ga razdire. U glavi mu zuji, čuje zvižduke naroda, plaši se da postoji neko ko ga ne voli, iako je ugušio svaki vid kritike odavno.
Prelomio je. Više ga to ne interesuje uopšte. Sada mu je lakše i novi izborni krug može da počne.
To je Srbija 2020-te, ukoliko Vučić dobije ove vanredne republičke izbore. Toliko.
Nataša Mijatović
Kolumnista
