Istorija jedne karijere
Srbija je od povratka na višestranački sistem 1990. godine promenila i registrovala stotine partija i promenila desetine političkih vođa. Na javnoj sceni ostao je dvojac, koji deluje od početka nove političke istorije u Srbiji. Reč je o lideru SPO Vuku Draškoviću, osnivaču i prvom i jedinom lideru stranke od 1990. godine i dr Vojislavu Šešelju, lideru SRS od 1991 godine. Srbija je tada dobila kumovske partije SPO i SRS, koje su se ubrzo okrenule jedna protiv druge. Vuk Drašković je devedesetih godina prošlog veka tretiran kao „kralj trgovina“, šireći politiku koja se kretala od nacionalne do današnje, evrofanatične. Drašković je bio ljuti protivnik i partner SPS-u i Slobodanu Miloševiću, partner i protivnik lideru DS-a Zoranu Đinđiću, politički partner DSS-u i dr Vojislavu Koštunici i partner u sadašnjoj koalicionoj vladi sa SNS i SPS. Ovaj visoko tiražni pisac bio je osnivač DEPOSA-a 1992. Godine, ali je bio i van DOS-a 2000. godine.
Miloševićeva vlast je hapsila i prebijala Vuka Draškovića i njegovu suprugu, ali ga je imenovala za potpredsednika tadašnje savezne vlade, da bi kasnije bio dvostruka meta atentata. Postavlja se pitanje na osnovu raznih teorija i analiza, da li je Vuk Drašković bio prava meta na Ibarskoj magistrali u režiji SDB. Prva teorija bila je da je prava meta bio Veselin Bošković, koji je držao u gradskoj vlasti Fond građevinskog zemljišta vredan više milijardi tadašnjih DM. Pred atentat na Ibarskoj magistrali otet je i držan u izolaciji SDB nekadašnji pripadnik SDB Nikolić, koji je bio blizak saradnik Veselina Boškovića. Pripadnik SDB Nikolić posle atentata na Ibarskoj magistrali je uz intervenciju tadašnjeg ambasadora SRJ u Moskvi Bore Miloševića i molbe Nikolićeve žene, pušten na slobodu iz DB pritvora. Veselin Bošković je bio smetnja Miloševićevih tajkuna i SDB, i bio je „u planu“ likvidacije. Druga teorija je bila da Vuk Drašković bude kolateralna žrtva pored likvidacije Veselina Boškovića, rođenog brata Danice Drašković. Pod rukovodstvom Vuka i Danice, za bliske prijatelje i saradnike SPO, podeljen je veliki broj stanova i poslovnih prostora koje je držao SPO.
Od nacionaliste do evropejca
Vuk Drašković je menjao politike shodno političkom vremenu i situaciji i tako se održao na političkoj sceni redukovane snage i uticaja, ali je funkcionisao u politici. Između Vuka Draškovića i dr Zorana Đinđića postojalo je političko rivalstvo u opoziciji. Vukova politika uticala je da Đinđić bude smenjen kao gradonačelnik Beograda i da strukture SPO sa SPS vladaju Beogradom do 2000. Godine, gde su se dobro okoristile. Posle 20 godina i dalje stoji pitanje Zašto je Vuk Drašković prihvatio Miloševićevu igru da eliminiše Đinđića kao gradonačelnika i da se postave ljudi SPO-a u vrh beogradske vlasti. Deo odgovora je u vladanju Beogradom kao izvorom finansijske moći i smanjenju opozicionog pritiska DS-a, posle studentskih protesta 1996/1997. i leks specijalisa nakon Gonzalesovog izveštaja. SPO je želeo da bude i vlast i opozicija i to je odgovaralo Miloševiću. Treba podsetiti da je Vuk Drašković nakon smene dr Zorana Đinđića, postavio u vrh beogradske vlasti unuka Draže Mihailovića, Vojislava.
Vuk Drašković u Miloševićevo vreme objavljuje kontroverzni roman „Noć đenerala“ o generalu Draži Mihailoviću u štampariji koju kontroliše JUL i prodaje se u novinskim kioscima pod režimskom kontrolom. Vuk je od 1996. do 1999. godine naplatio svoje opoziciono delovanje od 1991. do 1996. godine i hapšenja i prebijanja, prihvativši opasnu igru Miloševićevog režima. Drugi pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi bio je druga opomena režima.
Vlast kao opijum
Lider SPO čekao je svoju priliku da padne vlada DOS-a posle atentata na Zorana Đinđića, da se ponovo vrati u politiku. Tako je 2004. godine premijer tadašnje vlade, dr Vojislav Koštunica, napravio dogovor da Vuk Drašković uđe u njegovu Vladu, postane ministar spoljnih poslova od 2004-2008. godine u vreme kada je Kosovo priznato kao država od strane SAD i velikog broja članica EU. Vuk i Koštunica su i 1992. godine bili osnivači DEPOS-a bez DS. SPO se politički oporavio i Vuk Drašković od pobornika tvrde nacionalne struje od 1990-1999. godine, postaje evrofanatik i jača svoj uticaj u stranim diplomatijama i vladama. Ponovo 2008. godine SPO je van političkog terena u vreme vlasti Borisa Tadića i Vlade DS i SPS, 2008-2012. godina. Sukob Draškovića i SPO sa DS nikada nije prestao da tinja. Taj sukob iskoristio je Koštunica da neutrališe DS sve do 2008. godine. Vlada SPS i DS ponovo SPO stavlja na led. Porazom DS i Borisa Tadića na izborima 2012. Godine, SPO i Vuk Drašković podržavaju vladu SPS i SNS, gde su i danas kao deo vladajuće koalicije sa vidnim interesima u nizu UO javnih preduzeća i NIS (Danica Drašković).
Tako je Vuk Drašković preživeo i opstao kao lider SPO-a 25 godina, zajedno sa liderom SRS-a, dr Vojislavom Šešeljem i liderom LSV-a Nenadom Čankom, liderom SDA za Sandžak, dr Sulejmanom Ugljaninom. Vuk Drašković se od 1991. godine tukao sa SDB, odnosno UDBO-om, a SPO je 1990-1992. imao veliki broj pripadnika tajne službe u svojim redovima i struktura bezbednosti, prve paravojne formacije i povezanost sa mafijom. SPO je imao i svoje ljude u SID (nekadašnjoj tajnoj službi diplomatije), ali direktora MUP-a.
Vlast je večna. Na Saboru SPO-a, koji je održan u Kragujevcu, Vuk Drašković je obnovio svoje liderstvo u u stranci i za njega je glasalo 350 članova najvišeg tela partije. Navodno, nije želeo da ponovo bude lider stranke i sam se nije kandidovao, ali je to bila želja i odluka delegata sabora. Drašković kaže: „Želeo sam da izaberete novog predsednika stranke, vreme je za promenu. Zato se nisam ni kandidovao, vi ste to učinili, to je bila vaša volja.“ Bez lične volje Vuka Draškovića ponovo je izabran za lidera SPO. Novi-stari lider je na saboru podsetio da je njegova partija pre tri i po godine na izborima podržala politiku aktuelnog predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića. Drašković kaže: „Snažnije od ikoga u toj Vladi podržali smo bitku za Briselski sporazum, opredeljenje premijera za istorijsko pomirenje i partnerstvo Srba i Bošnjaka, odlaska u Srebrenicu, sednicu Vlade Srbije u Sarajevu, veoma važnu posetu Tirani, snaženje saradnje sa NATO alijansom i drugo.“ Nekadašnji ljuti protivnik Aleksandra Vučića sada je verni saborac na putu ka EU. Postoji ona narodna da vuk dlaku menja, ali ne u i ćud, odnosno karakter.
Tomislav Kresović
Vidovdan
mnogo dobar članak,bravo gospodine Kresoviću.